Најсудбоноснији дан у историји Срба
Освануо је 26. септембар 1371. године, можда и најсудбоноснији дан у историји Срба, а вероватно и нашег дела Европе. Тога дана, српска војска предвођена двојицом најмоћнијих људи у Србији након смрти цара Душана, краљем Вукашином и његовим братом деспотом Угљешом Мрњавчевићем спремала се да на реци Марици удари на турску војску у намери да истерају Турке из Европе.
Најстарији српски извор, ”Запис монаха Исаије“ изричито наводи намеру деспота Угљеше, да заједно са својим братом краљем Вукашином истера Турке који су већ заузели Једрене и Дидимотику у Тракији и све више притискају област деспота Угљеше, нападајући светогорске манастире. И тако је моћна српска војска кренула из града Прилепа, престонице Мрњавчевића право на Турке да их отера у Азију и заврши са турском опасношћу на Балкану.
Деспот Угљеша Мрњавчевић (1365-1371) је био идејни творац идеје да се Турци не чекају у Србији, већ да се изненада нападну у срцу њихове новоосвојене територије у Тракији. Деспоту Угљши је оптимизам уливао одлично искуство српске војске са турским одредима, јер је она успешно разбијала сваки претходни турски напад на српске области. Идеју за напад нарочито је подгревала вест да се главница турске војске пребацила у Малу Азију.
Његов брат, краљ Вукашин (1365-1371) је у то време 1371. године, заједно са Балшићима и Дубровчанима водио акцију против жупана Николе Алтомановића у области старе српске престонице Скадра, када добија позив да се хитно врати у Прилеп и иде ка Серу како би се придружио брату у акцији избацивања Турака са европског континента.
Шта је разлог неуспеха ове операције? Често чујемо то да је српска војска била пијана на Марици и сличне глупости. То није тако. Искључиви разлог српског пораза на Марици био је ИСЦРПЉЕНОСТ. Наиме огромна географска дистанца коју је српска војска превалила у кратком року без одмора, скупо нас је коштала.
Река Марица се налази у непосредној близини данашњег највећег турског града у Европи Једрена (тур. Edirne), који је пре заузећа Цариграда 1453. године био и турска престоница, и да би се уопште дошло до попришта битке, било је неопходно пребацити више од 10.000 војника за око седам дана. И данас са свим аутопутевима је то велика дистанца, а камо ли у средњем веку.
Колико је српска војска била добро обучена и спремна у том периоду (за разлику од свих околних народа од којих ниједан нема сличну битку овој), пуцајући од самопоуздања из претходних битака са Турцима и колико су наши преци имали веома развијену свест о турској опасности, довољно показује чињеница да ондашњи Срби решили да сами оду Турцима на ноге, разбију их и отклоне ту опасност још пре него што враг однесе шалу.
И тако марширајући из Скадра и Прилепа скоро 1.000 километара, браћа Мрњавчевићи са српском војском долазе до пред саму турску престоницу Једрене и улогорују се прешавши последњу препреку пред марш на Једрене, реку Марицу. Веорватно због огромне дистанце коју је српска војска превалила и времена које је било потребно за то, предводник турске војске Лала Шахин паша имао је информацију шта се спрема и спремио изврсну тактику. Оно што знамо, јесте да су Турци ноћу извршили препад, да је српска војска била затечена и неспремна да одговори на тај напад и да је тако изгубљена можда и најзначајнија битка средњевековне Србије.
Највећа заблуда која се чује о Маричкој бици данас јесте то да је српска војска била раскалашна и пијана и да је због тога била неспремна да дочека изненадни турски напад. У питању је обична лаж! Турски извори (које пишу посвећени муслимани), готово стално у то време наводе у свим биткама против Хришћана како су Хришћани пијани, наглашавајући ту разлику између муслиманске и Хришћанске вере.
Данас знамо да српска војска сигурно није била пијана и да је једноставан разлог пораза била неспремност за напад и исцрпљеност, као и изненадни турски препад који је извршен на српски логор ноћу.
Тако се завршила најзначајнија српска битка до Косовске битке 1389, као и најзначајнија турска битка до пада Цариграда 1453. године.
