Мухика као патријарх Павле
На београдском Фесту је у Главном програму ван конкуренције, приказан филм „Пепе, један узвишени живот“ Емира Кустурице, који је истакао да је бивши уругвајски председник Хосе Мухика урадио паметну ствар када је учинио „уступке сорошевској Америци“ и за узврат су му дозволили да развија економију.
„Делује као да је имао чаробни штапић, али Американцима није стало до крава него до нафте. То је његова срећна околност. Да има нафту, то би Јенкији узели под своје, посебно после Сирије коју су изгубили и Ирака који полако губе, а он је успео да направи успешан политички компромис у корист народа“, рекао је Кустурица.
Мухика је, додао је Кустурица, признао геј бракове, легализовао употребу марихуане у сврху лечења и тим „политичким маневрима је купио Американце“ и довео до повећања стопе привредног раста и смањио сиромаштво са 22 на седам посто.
Кустурица је истакао да је Мухика очарао свет својом појавом и да је умео да се обрати и домаћици и интелектуалцу, није лагао и све што је говорио било је поткрепљено емпиријом.
„Он се жртвовао за своју нацију, а потекао је из уличне борбе за ту власт. Он је отимао људе, наплаћивао то киднаповање, али не као Чеда Јовановић у Београду, већ на другачији начин. Он је био милитантни политичар. У затвору је провео 13 година и једно време је живео у јами разговарајући с мравима. Изашао је из затвора када је пала хунта и наставио да се бави политиком на исти начин, али није имао оружје у руци. Садио је цвеће и волео своју жену. Он је светац с пушком“, рекао је Кустурица.
Славни редитељ примећује „врло занимљиво ново стање које је настало обновом градива у Латинској Америци где САД обнављају државне ударе, а Уругвај, који се налази на југу, још није на јеловнику“.
„Зато је занимљивије погледати овај филм о јединој територији на којој је остварен идеал. Посебно је занимљиво видети реакције на филм на Куби која је остала оно што је била. Сви су очекивали да ће се распасти смрћу Фидела Кастра, па се то није десило. Људи у друштвеној хистерији предвиђају будућност и најчешће промаше“, истакао је Кустурица.
Каже да му је драго што је завршио филм и да је био на муци како да структуира ту причу, па је одлучио да све што је било значајно у Мухикином животу исцрта у последња 24 сата његовог председниковања.
„Сам крај филма сугерише једну идеализовану формулу да председник једне државе преда ленту, 200.000 људи му аплаудира и онда са својом женом оде на виски у један бар, што је незамисливо, не само у Србији него ни у Европи. Замислите (Емануела) Макрона да је отишао са својом женом на пиће или вечеру, шта би му се десило да га притом нико не прати“, запаитао је Кустурица.
Он је објаснио да се у филму сударају тренутне политичке идеје, његово одушевљење свим људима који су чврсто и тврдо бранили своје принципе и оно чему је остао веран, а то су „идеализоване форме не само уметности него и у људским заједницама“.
„У Уругвају је на најбољи начин учињен спој социјализма и капитализма“, оценио је Кустурица.
Примећује да је историја Србије потпуно другачија и да смо „највише трпели због чињенице да су обавештајне службе и са истока и запада, углавном са запада, пресецале наш прогрес“.
„Наша историја нема тај латински занос, антиимперијалистички. Тешко се може пронаћи стабилан период у нашој историји, а и ми смо на путу направили кућу, док је њихова кућа изван магистралног пута“, оценио је Кустурица, издвојивши патријарха Павла као једини узор који се може упоредити са Мухиком.
Филм је, каже, за њега изражавање примарних емоција и сматра да разлика између реакција у Буенос Ајресу, Венецији, Хавани и Београду на филм о Мухику не може бити велика, јер је реч о човеку који је обавио своју социјалну мисију на начин на који никоме није пошло за руком.
