Мило је издао сопствени народ

ИНТЕРВЈУ: МАРКО ЛОПУШИНА, ЕКСПЕРТ ЗА СРПСКО РАСЕЈАЊЕ (2)

Разговарао: Здравко Елез

Саговорник портала Тамо Далеко Марко Лопушина није само експерт за српску дијаспору, жива енциклопедија нашег расејања, већ и писац кога је знатижеља водила у мрачне ходнике светског и српског подземља, међу шпијуне, тајне полиције држава и разно-разне организације, друштва… Страст према новинарству не напушта га до данашњих дана па је тако сада сарадник многих медија од Београда преко Марибора, Беча, Детроита, Чикага, Торонта до далеких Сиднеја и Мелбурна.

• У изузетно плодној новинарској и публицистичкој каријери између осталог бавили сте се и тајним друштвима, масонима, темпларима, ротаријанцима и змајевцима. Све је то за обичног човека обавијено велом мистерије. Како би у најкраћем приближили људима ове организације?

-Тајна друштва нису тајна већ раде у пуној дискрецији. Сва та друштва су регистрована као удружења грађана и имаjу своје сајтове, преко којих могу да се сазнају главне информације о масонима, темпларима, ротаријанцима, змајевцима и другима. Комунистичка пропаганда је од њих направила мистерију, ширила страх од њих, а наш прост народ, који није вољан да чита и сазнаје нешто више верује у ту мистику и данас.

• Да ли је стварно у њиховим рукама толика моћ и јесу ли они господари наших живота и смрти?

-Масони, тмплари, ротаријанци и змајевци као појединци припадају српској елити. Имају друштвену моћ и углед и баве се ширењем свог утицаја на све сфере јавног живота. Јесу моћни, али нису господари живота и смрти, већ су креатори моћних друштава и корпорација, која владају светом.

• Где су масони Србије данас и какав је њихов стварни утицај на токове у нашој земљи?

-Какав је стварни утицај масона у Србији види се по томе да су слободни зидари били бивши премијер Југославије, двојица бивших министара спољних послова Србије, двојица генерала, десетак великана српске књижевности, чланови САНУ, чланови СПЦ и један садашњи министар у Влади Србије.

• Написали сте и књигу о подмуклој британској дипломатији према Србији. Стиче се утисак да је то дипломатија већине западних земаља на челу са САД и Немачком. Зашто је то тако?

-Зато што је Србија, како је то једном рекао Јован Цвијић, земља на друму, на раскрсници три континента, којим пролазе разне војске и буше је и руше је. Само Београд је девет пута освајан и рушен. Велике силе су на Јалти лоше поделиле своје зоне утицаја, оне су се у међувремену промениле и Србија се са Истока у њиховим картама пребацила на Запад. У међувремену, Немачка и њени ратни сателтити су рехабилитовани за зла из Другог светског рата, па је кривац за све лоше у Европи у западној политици и медијима постала Србија. Наша грешка је у томе што нисмо нашли доброг савезника на западу да нас штити. Некада су то били САД и Немачка, али данас то није нико из ЕУ и Северне Америке.

• Да ли су разлози за нападе на нас у нашем православљу и везама са Русијом?

-Енглези говоре да су Срби „мали Руси“, али то је лажни алиби за њихово рушење Србије. Британија је јуришник САД у ЕУ и њен је задатак да дестабилизује Европу. А то се чини тако што обе изводе политичкe сукобe и ратовe на Балкану, у Србији, Босни, на Космету и у Македонији. САД руше Немачку, Француску, стубове ЕУ, увођењем санкција Русији, чиме је немачка привреда ослабљена, и увођењем исламиста на Стари континент, чиме је Медитеран угрожен. Ми смо зона тог „невидљивог америчког рата“ и напади на Србе због православља и Руса је маска за медије и јавност. САД и Велика Британије руше Србије, јер ће тиме и Европа да ослаби и да постане потпуно zависна од најаче државе на свету.

• Има ли Србија истинских пријатеља у свету, да ли је то рецимо Русија или су у питању само интереси?

-Искрених пријатељстава у свету нема, има само интереса. Имамо старе несврстане пријатеље из доба СФРЈ и нове пријатеље као што су Русија, Чешка, Словачка, Шпанија, Канада, Кина. Требало би да тамо где имамо много наших људи на раду или наших уметника, професора и спортиста, па и рођака, да развијамо и јачамо пријатељство u САД, Немачкој, Аустрији, Швајцарској , Француској , Аустралији.

• Да ли се мења однос снага у свету и да ли Србија може да има користи, рецимо да поврати Косово.

-Однос великих сила у свету се мења, јер Кина јача, Индија ће почети да расте, али САД су и даље политички и технолошки владар планете. Русија им је блиска, а САД их се боје и нападају. Ми са Албанцима ратујемо више од сто године и не можемо да очекујемо да ћемо проблем отетог Космета да решимо брзо. Посебно не сада када САД косристе тзв. независно Косово као своју 52 америчку државу, као базу за урушавање ЕУ и Европе у целини.

• Потомак сте племена Дробњака из Црне Горе, која пролази кроз драматична дешавања. Народ је устао против, по многима, безбожничке и диктаторске власти Мила Ђукановића. Како ви видите те догађаје и може ли Мило да оде са власти мирним путем или ће српски народ у Црној Гори поново платити висoку цену.

-Кад је Црна Гора ушла у НАТО кренула је у рат за рушење ЕУ изазивањем нове кризе на Балкану преко напада на Србе. Ја сам потомаk Срба из Шавника и околине и Црну Гору доживљавам као отаџбину својих предака. Не везујем државу Црну Гору за Мила Ђукановића, мада ми је јасно да је одабрао пут издаје сопственог народа зарад тонe власти. Тако је урадио и Слободан Mилошевић са својим народом у крајинама, па је изгубио и народ и он.

• За свој рад добили сте бројна признања. Искрено, које вам је најдраже?

-Најдражи ми је Орден Вука С. Караџића, јер је то државно признања из времена када смо били заједно са Црном Гором и јер је Караџић из нашег племена Дробњака.

• Да ли би сте нешто мењали у каријери да имате ову памет?

-Не, ја сам као ђак док сам живео у Kраљеву почетком шездесетих, маштао да постанем новинар и писац и свој сан сам остварио.

• Шта сада спремате и којом новом књигом ћете нас обрадовати?

-Радим на књигама „Срби у Берлин два“ и „Странци који су волели нас Србе“ и који нас и сада воле. Повод је неизмерна подршка коју добијамо од нобеловца Петера Хандкеа. Желим јавност да подсетим на све странце који су нас пре Хандкеа снажно подржавали као народ, а и да откријем да имамо још много Петера који нас воле.

Крај

Биографија за филм

Марко Лопушина рођен 1951. године у Рашкој, Србија, основну школу и гимназију завршио је у Брусу, а Факултет политичких наука у Београду. Потиче из братства Јокановића из племена Дробњака са Требјесе. Пре више од шест и по деценија објавио је први текст у „Ибарским новинама“ и тада почиње његова изузетно плодна новинарска каријера, која је 2004. године крунисана од стране УНС звањем најбољег новинара у Србији.

Готово да нема листа и медија у Србији и дијаспори за које није радио. Прво у листу „Секундарне сировине“ 1976, где је био новинар, а потом и уредник. Године 1978. почео је да пише за „Здраво“, онда у магазину „Интервју“  од 1981. до 1997. када је именован за главног и одговорног уредника, 1999. је прешао у „Профил, а потом у „Недељни телеграф“ где је остао све до 2008. Данас је репортер Вечерњих новости и Илусторване политике.

Сарадник је САНУ и Матице српске на Српској енциклопедији, поглавље о исељеницима и дијаспори. Добитник је десетак новинарских и литерарних награда. Лопушина је увршћен у едицију Конгресне библиотеке у Вашинтгону за 2008/09. годину “Wh0 is who u USA i Canada“. Увршћен у књигу „Ко је ко у Србији“. Члан је Конгреса српског уједињења из САД и члан асоцијације Српска веза из Београда. Почасни је члан Теслине научне фондације у Филаделфији од 2012. године. Сарадник је Српског института у Вашингтону.

Носилац је ордена Вук Стефановић Караџић за допринос новинарству, српској култури, информисању и очувања идентитета Срба у дијаспори. Власник је најновије награде “Златно перо 2013.” Српског културног друштва “Штајерска скупност” из Марибора. Последња признања која је добио су Плакета Народне скупштине Србије, Одбора за дијаспору, фебруар 2014. године и прва награда за публицистику “Драгиша Кашиковић” за 2014. годину.

Матица исељеника Србије му је за Енциклопедија српске дијаспоре у априлу 2017. доделила Повељу “Растко Петровић” за допринос сарадње матице и Срба у расејању. Светски новинар Милоје Поповић Каваја предложио га је за академика. А Универзитет Слобомир из Бијељине именовао га је за почасног доктора овог Универзитета.

Марко Лопушина живи у Земуну, ожењен је и има сина.