Колеџ у срцима аустралијских Срба

И док већ улазим у осми сат дуге вожње од Мелбурна познатим ауто-путем „Хјум Хајвеј“ М-31 који повезује два највећа аустралијска града лагано се приближавам Сиднеју. Гужва на путу је све већа а јутарње сиднејско сунце постаје све пријатније након прохладне мелбурнске ноћи. Са моје десне стране остаје градић Кемпбелтаун и коначно се спремам да скренем ка Варовилу, прелепом мирном сиднејском предграђу пуном зеленила и шума које је однедавно дом нашег првог српског колеџа на петом континенту.

Одмах након скретања са главног пута пролазим кроз фино уређену индустријску зону а затим десно и скроз право Сент Ендрјус Роудом. Возећи се кроз предивну шуму обузима ме неки чудни осећај као да сам у срцу Шумадије. И коначно након десетак минута мој први сусрет и прелепи поглед на колеџ „Светог Саве“, званично акредитовану школу у аустралијској држави Нови Јужни Велс која носи име највећег српског просветитеља и слави дуг нашег великог свеца. Колеџ се иначе налази само 20-ак минута вожње од Ливерпула и Западног Сиднеја где живи највећи број Срба у Аустралији. Визионарски пројекат Српске православне цркве и свих аустралијских Срба коначно је отворио своје капије за будуће нараштаје Срба и нашу православну браћу у Сиднеју и околини. Иако смо мој пријатељ, сниматељ Драган Гавриловић и ја имали позив владике Силуана да присуствујемо свечаном отварању 27. јануара ове године на жалост због епидемиолошких рестрикција тада нисмо могли да кренемо пут Сиднеја. Планирали смо да још тада направимо специјалну емисију о колеџу за Радио Телевизију Србије али нас је корона омела у томе. Зато је мој први сусрет са колеџом морао да сачека још пар месеци неко боље и мирније време. Сањариле су о овом догађају многе генерације сиднејских Срба па није ни мени био проблем да сачекам још мало.

Идеја о оснивању колеџа је рођена пре више од три деценије а након свега што смо прошли као народ било је све мање оних који су веровали да ће колеџ заиста једног дана и бити отворен. Ипак будућност припада само онима који у њу верују и баш тако је било и овог пута. Долазим у време двонедељног ускршњег одмора када се прве генерације ученика колеџа припремају за повратак у школу али колеџ ни данас не изгледа нимало пусто. Иако зграда колеџа делује импресивно цео пројекат је тек на почетку а недалеко од зграде још увек видим багере и булдожере који ужурбано раде припремајући терен за неке нове додатне објекте колеџа. Около саме главне зграде све блиста a вредни радници косе и заливају траву јер потребно је све планиране радове завршити до следећег понедељка када ће се деца након одмора поново вратити у школске клупе.

На вратима колеџа сачекала ме је директорка школе госпођа Ана Николау: „Добродошли на колеџ Свети Сава“- са осмехом ми се обраћа. Ана је друга генерација православних Грка у Аустралији и наравно као и сви Грци све Србе доживљава као своју браћу. Започињемо одмах разговор као да се знамо годинама док Ана нестрпљиво жели да ми поносно покаже унутрашњост колеџа. Из разговора са директорком сазнао сам већ доста битних информација о колеџу. Школа већ има 30 ученика у првом и другом разреду и 20-оро деце у предшколском узрасту. Директорка је посебно поносна на грб колеџа „Светог Саве“ и званичне дечје униформе које заиста изгледају импресивно. Након пар минута улазимо и у просторију где деца уче српски језик, читав један зид облепљен је Вуковом азбуком. И могао бих са Аном да разговарам сатима али је ипак након нашег снимања и краћег интервјуа остављам њеним обавезама јер ученици се за пар дана враћају на колеџ и потребно је доста тога урадити.

У тачно договорено време на телевизијски интервју долази и свештеник и вероучитељ Раде Радан који је и члан образовног одбора колеџа. Започињемо врло пријатан разговор а отац Раде се прво зауставља испред уметничког дела београдске ауторке Веронике Ђукановић на самом улазу у зграду. Симболично ова предивна слика говори много тога о самој суштини овог колеџа чије је мото „Пут који води у живот“. Слика показује Христа који говори Светом Сави: „Пустите децу да долазе к мени“. Свети Сава у рукама држи макету колеџа а поред њега је шесторо деце ученика различитих националности у својим народним ношњама јер наравно смисао овог колеџа је да осим основног образовања деци пружа и хришћанску веронауку у љубав према православљу. Отац Раде је посебно желео да ми покаже имање на коме се налази колеџ. Реч је о импозантних 76 хектара од којих две трећине чини заштићена шума. И заиста, српска заједница у Аустралији данас може бити поносна на овај пројекат јер је земља која је купљена 2004. године данас у пуном власништву Епархије Аустралијско-новозеландске. Исте године је ово имање осветио Патријарх Павле који је том приликом био у посети Аустралији. Тада је освећењу присутвовало око 18.000 верника што је по многим проценама био најпосећенији догађај икада у историји српске заједнице на петом континенту. И ето шеснаест година касније колеџ је отворио своје прве учионице. Тако ће у скоријој будућности овде осим вртића и основне школе заживети и средња школа чиме ће цео пројекат бити комплетиран.

Након неколико пријатних сати проведених у колеџу пуног срца напуштам имање у Варовилу. Срећан због материјала који сам снимио и прикупио за емисију о колеџу али и пре свега поносан као припадник српске заједнице што је овај грандиозни пројекат коначно постао стварност. За пар дана овде ће се поново чути дечја граја на радост и срећу свих нас који верујемо да је отварање овог колеџа један од најважнијих догађаја у историји свих аустралијских Срба.

Извор: Српски глас/Саша Јанковић