Књига Американке о српској голготи

Американка Ненси Крамер, педагог, предавач за децу и одраслих, дугогодишња волонтерка у Националном музеју и Меморијалу у Кансас Ситију, објавила је пет књига о Првом светском рату, а последњу у низу под називом „Повлачењем до победе“, посветила је херојској српској војсци. То је прича непозната већини Американаца, али, како се наводи у кратком приказу, о војсци и народу достојном свог јунаштва, храбрости, детерминизма и тешкоћа. Многи Срби су оставили животе да не падну у руке непријатеља, да се не предају, а ову голготу је само половина њих преживела.

После опоравка у Грчкој кренули су у јуриш за ослобођење отаџбине и заједно са Французима и Британцима поразили Бугаре, који су се предали у октобру 2018. године. Ненси у ауторксом тексту на веб страници Worldwar1 centennial опширно пише како је књига настала и објављена.  Преносимо овај занимљив текст у целини:

„Године 2012. обишла сам балканске земље међу којима је била и Србија. Ноћ пре уласка у Србију брзо сам на интернету погледала какква је то земља јер сам о њој врло мало знала. Тако сам пронашла причу о 20.000 младих дечака које је војска регрутовала 1915. како би их обучила и спремила за одбрану отаџбине. Срби су се храбро борили 1914. године и привремено поразили Аустријанце.

Следеће године, са моћним оружјем и војницима немачке војске, Србија је поново нападнута. Овога пута Срби нису имали шансу да победе освајаче, јер их је било најмање шест на једног. Нису могли да победе, али се нису предали.

Српски лидери су донијели необичну одлуку о повлачењу преко високих планина до обале Јадранског мора. Било је то средином зиме, када је нападао велики снег и са врло ниским температурама. Савезнички бродови спасавали су беспомоћне избеглице по плажама од немачких бродова и аустријских авиона.

Прича о поменутим дечацима ме је дубоко дирнула, као мајку и учитељицу у основној школи. Док сам боравила у Србији, поставила сам саговорницима многа питања о повлачењу, снимила бројне фотографије и попунила неколико бележница. По повратку кући, схватила сам сам да је прича о повлачењу књига коју морам да напишем.

Зато сам још два пута боривила у Србији где сам ангажовала пофесионалног водича који је одлично говорио енглески и неколико локалних језика. Моје дивљење према овим храбрим људима, не само војницима, већ сељацима који су их пратили на повлачењу, расли су како је моје знање расло о њиховој невољи. Друге земље, посебно медицински тимови из Енглеске, одговорили су на медицинске потребе Срба, али то је било недовољно. О цивилима готово да се нико није бринуо. Крајем 1914. године, на пример, Србију је погодила најтежа епидемија тифуса, какву свет до тада није видео. Рад ових медицинских тимова једна је од тема у мојој књизи.

Пронашла сам и приче неколико неустрашивих енглеских и америчких новинских дописника, који су писали о великој несебичности, храбрости и спремности српских војника да издрже најгору врсту потешкоћа које је представљао повлачење. Били су суочени са изгладњивањем, смерзавањем, нападима Нрмаца и заседама непријатељских Албанаца. Избеглице, војници и волови падали су сса ледених планинских прелаза, гинули или тешко били повређени у провалијама и потоцима испод њих. Ишли су многи поломљених рука и ногу, нападале су их разне болести посебно упала плућа и туберкулоза. Локални Албанци су многе Србе убијали, клали и пљачкали.

Тешко су налазили и склоништа за одмор ноћу. У покретним кухињама није било хране. Глад је била све већа, а храна није могла да се довезе по великом снегу и сталним падавинама. И кад су се неки домогли луке, могли су да виде препун брод како напушта луку.  То је значило пешачење још 200 километара до следеће луке, и страх да их и тамо нико неће чекати. Последња тема у мојој књизи су лични интервјуи које сам направила са десетак или више потомака који су преживели повлачење. Многи од преживелих су доживели старост, али мало њих је могло да побегне од сећања на ужасе који су их прогонили до смрти.

Моје истраживање је укључивало и оно што се понекад назива „Крвава историја Србије“. Због дугогодишње окупације Отоманског царства, Срби су се често бунили. Почетком двадесетог века, Аустрија је имала план да пороби Србију и направи железницу кроз ову земљу до Средоземног мора. Аустрија је била одлучна да по сваку цену повећа своје границе. Злодела најгоре врсте често су починили и српски дугогодишњи непријатељи Бугари. Сазнала сам и да је чак 20.000 америчких Срба дошло у Србију да се бори са својом браћом. Такође многи грађани земаља које су освојили Аустријанци, ризикујући животе ишли су да се боре на српској страни. Сазнала сам и да су Руси пустили затворенике које су заробили као аустријске војнике, а нису били Аустријнаци, како би се придружили Србима на Солунском фронту. Тада је већ око 125.000 српских војника који су се опоравили од повлачења кренуло да се придружи британским и француским војницима у борбама за ослобођење.

Ова прича је мало позната у западним земљама, па чак и међу многим америчким Србима. Од велике помоћи ми је био отац Александар из локалне Српске праволсавне цркве Свети Ђорђе. И ако је и даље постојала сумња у моје писање ове приче, завршило се када сам случајно срела два рођака једног од преживелих који у Канзас Ситију.

Српска мантра је била 1915. “Сваки Србин треба да буде војник.” Ово уверење, заједно са снажним осећањем за породицу и  отаџбину и утицајем њихове религије, одржавали су Србе током њихових искушења. Одлучност, способност превазилажења неких од најгорих препрека и ослањање на њихову снажну хришћанску веру су обележја српске кампање и повлачења. Оно што можемо научити из Првог светског рата, посебно српске приче, је колико је важно за све нас да научимо о другим културама, њиховој историји и њиховим веровањима, а не само о географији, политици или економији. То је пут до разумеевања и прихваћања људи широм света, без обзира на њихову земљу или позадину. Морамо разумети човечанство у његовим најбољим случајевима, као иу његовим најгорим околностима.

Да је било више разумевања можда је могао да се избегне и Други светски рат. Није место великих сила да поделе и преобликују свет и земље игноришући локалне традиције и бивше границе без тих људи. Морамо прихватити религијске разлике и културе које прожимају њихове животе“.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.