Како су нацисти угушили соколе Лужичких Срба?
Пише: Саша Недељковић
Савез сокола је као свесловенска организација пратио рад и судбину словенских народа, тежећи да са њима успостави што приснији контакт. Због тога су њихови листови редовно писали о Лужичким Србима. У главном органу савеза „Соколски гласник“ писали су о III слету Лужичко-српског соколства.
Савез лужичко-српског соколства приредио је од 14. до 17. маја 1931. свој III савезни слет у Радибору у саској Горњој Лужици. Слет је почео савезним такмичењима, на којима је учествовало 200 такмичара и велики број гледалаца. Следећег дана дошло је на слет на хиљаде Лужичких Срба. Са свих страна долазиле су соколске чете и маса света са музикама и лужичким заставама.
После подне почеле су соколске свечаности у ратиборској католичкој цркви говором жупника Јана Цужа-Хајничанског, који је у свом говору приказао соколску идеју и оцртао као најприкладнију за лужичко-српску омладину. Поворку је предводила музика малешанског соколског друштва. Иза музике ношено је 17 застава, затим су ишли чланови у свечаној одори, вежбачи, вежбачице и нараштај као и многа лужичко-српска народна и културна друштва. У поворци су биле и живописне народне ношње.
Одржана је јавна вежба, на којој су наступиле све категорије. Затим је била слетска сцена, која се састојала из разних лужичких народних игара. Певањем народне химне била је завршена слетска сцена и слет. У ноћи одржана је мала симболична приредба код Броња, где се омладина заклела, да ће вечно чувати светост своје домовине – Српске Лужице.
У листу „Соколски гласник“ у чланку на насловној страни „Распуштен Савез лужичко-српског Соколства ” пренето је да је 9. априла 1933. одржана у Будишину ванредна скупштина Савеза, која је одлучила, да под притиском прилика у Немачкој распусти Савез и препоручи својим јединицама да се разиђу. У прогласу се истицало „Савез лужичко српског Соколства распустио се и разишао се сам под притиском прилика. Свему својем чланству братски захваљује на верном и преданом идеалном раду за напредак нашег народа и моли га, нека остане и будуће верно комегод било националном раду. Нека наши чланови и у будуће раде за драгу нам отаџбину и народ у нашим лужичким народним друштвима“.
У „Соколском Зборнику ”, издатом у Београду 1934. објављен је чланак о Лужичко-српском соколству. Пре Првог светског рата песник Јан Чесла упутио је апел Лужичанима да код себе оснују соколство. Представници Лужичких Срба одлазили су на прашке свесоколске слетове. После слета 1907. покушао је Марко Смолер да оснује соколе. И то је остало без резултата. Др. Јосеф Пата 1912. упутио је позив Лужичанима да код себе оснују соколство. Одазвали су се лужичко-српски студенти из Прага. После Првог светског рата одржан је VII свесоколски слет у Прагу 1920. Први пут на слету се појавила група од 14 Лужичана. После њиховог повратка развила се пропаганда за соколство. У Будишину је основана прва лужичко-српска једнота. Први старешина Јан Скала написао је соколску песму “Соколеј”.
У августу 1921. основано је друго соколско друштво у Букецима, а затим треће у Малешици. Свуда где би се појавило соколско друштво Немци су оснивали турнерска друштва. Соколи су довели 24 новембра 1921. чешко соколско друштво из Дрездена. Оно је приредило први соколски јавни час у Лужици. Редом су долазила чешка друштва из немачких градова. Оснивањем соколских друштава основан је и соколски савез у Будишину. Први старешина Савеза био је Јакуб Шајба. Католички клер је нападао соколска друштва као антирелигиозна. Године 1924. у редове сокола масовно су приступали деца и жене. Општи слет одржан је 21. септембра 1924. у Панчицама. У Прагу је 1925. отворена лужичко-српска школа за вежбање. Савез је имао 18 друштава.
Соколи из Југославије упознали су се са њима на свесоколским слетовима у Прагу 1926. и 1932. као и на слету у Београду 1930. У Београду су тада поздравили браћу и сестре из Лужичке Србије. Лужичкосрпско соколство основано је 1920. а распуштено 1933. Било је организовано у две жупе са 20 јединица. Одржали су 3 слета : 1924, 1927 и 1931.
Соколи из Лужичке Србије су учествовали на слетовима у Југославији. Од 5. до 9. септембра 1928. одржан је у Скопљу VI покрајински слет Југословенског Соколског Савеза. Слету је присуствовало мноштво чланова ЈСС, чехословачки соколи, делегати Лужичких Срба, пољског и руског соколства. На слет у Београду је 25. јуна 1930. допутовало изасланство Лужичких Срба. На Видовдан, 28. јуна 1930. соколска поворка је од Славије ишла улицом краља Милана, а затим Александровом до Калемегдана. Пред зградом скупштине била је трибина на којој је био краљ, краљица, председник владе … . На челу поворке ступало је старешинство Савеза са соколским вођама славенских земаља. Чехословаци су наступали са заставом свог Савеза и музиком на челу. За њима су ишли Пољаци и Лужички Срби. Срби из Лужице ступали су у ношњама свог краја.
Соколска друштва приређивала су Лужичко-српске вечери. Соколско друштво Соко I у Загребу је 14 марта 1936. приредило Лужичко-српско вече. Вече је отворио старешина друштва Угљеша Пеливановић, који је у предавању приказао положај Лужичких Срба, као и њихову културу и историју. О Лужичким Србима приредио је изложбу Станковић. У концертном делу извођена су дела лужичко-српског препородитеља Бјарната Крауца и загребачког музичара Фр. Шидака. После тога приказани су помоћу дијапозитива лужичко-српски крајеви и живот становништва. Вече је завршено певањем лужичко-српске химне “Рјана Лужица” и соколске химне “Хеј, Словени”.
У соколским друштвима приказивани су сем соколских редовно и филмови о Лужичким Србима. Филмови „V покрајински слет у Скопљу“, „Крунисање Душаново“, „Ускршњи обичаји Лужичких Срба“, „Снежана“, „Зимски спорт“ и „Гимнастичке вежбе“ са великим успехом приказани су у Скопљу, Велесу, Куманову, Тетову, Призрену и Штипу. Претставе су даване у соколанама, а понегде ради велике посете, даване су и у биоскопима. Не само школска деца и соколско чланство, него и родитељи и омладина у великом броју посетили су претставе. Укупно 22 претставе посетило је 3.990 деце, нараштаја, чланства и других. Листови Савеза Сокола краљевине Југославије писали су и о истакнутим културним радницима из Лужичке Србије. Донели су вест о прослави 75-годишњице Бјарната Крауца, која је прослављена 5.фебруара 1936. Након Првог светског рата основао је Савез лужичко-српских певачких друштава. Био је члан Чешке академије наука и уметности.
У чланку „Судбина малог народа” у „Соколском гласнику“ истицало се да су се непријатељи народног јединства Лужичких Срба најпре и најжешће окомили на њихове соколе, јер су знали ако сруше “најјачи ступ, уз који се вије и расте њихова народна свест” да ће уздрмати и њихову егзистенцију. Из редова католика тражили су да се католички соколи одвоје од протестанских. Немачки нацизам завршио је тај разорни рад распуштањем свих соколских друштава у Српској Лужици, запленио њихова имања и интернирао њихове вође. У чланку се истицало : „Написали смо ово поводом поменутог јубилеја Бјарнарда Крауца, желећи да упозоримо на тешку судбину наше браће у далекој Српској Лужици. И сећајући се њих, ми се уједно сећамо и друге наше браће, … Сећајући се тако једних и других, којима на жалост данас не можемо ничим да помогнемо и да им олакшамо њихову тешку судбину, ми им поручујемо, да су наша срца с њиховима за увек везана врућом братском љубављу и осећајима крвног братства и да их нећемо никада заборавити. … Јер како то Тирш учи, сваки народ, што год је мањи, мора тим више да јача своју отпорност и своју одбанбену снагу. Свој изданак, свој род и своју постојбину морамо сами чувати и бранити, јер судбина једног народа овиси о њему самоме ! Судбина ове наше браће намеће нам стога да се упитамо, да ли смо сви ми свесни, што за један народ значи његова властита домовина и што за тај народ значи његова национална и државна слобода ? Да ли ми ову слободу изграђујемо или рушимо, и да ли је можда не рушимо ми сами, а не наши непријатељи ? …. Сетимо се зато далеког остатка некада тако силних полапских Словена; сетимо се Српске Лужице и њених синова, “
Савез лужичко-српског Соколства морао је 9 априла 1933. ликвидирати своје јединице. Обустављен је и лист „Сербске новине”. Бивша соколска друштва у католичком делу Лужице претворена су у подружнице немачких католичких гимнастичких друштава. У Радвору одржан је слет свих лужичко-српских друштава удружених у „Домовини”. У чланку „Лужица у оквиру Немачке” се истиче :
„Ово што смо овде изнели не значи умешавање у немачке унутрашње прилике, нити ово претставља било какав нападај на ма кога, али када се ради о животу једног малог словенског народа и о његовој култури, … држимо, да је допуштено да се о томе нешто каже. … Нико стога не може да нам замери да се заузимамо за народ, који заслужује сваку помоћ. ”У „Соколском гласнику“ јављено је да је крајем октобра 1936. одржана главна скупштина Матице лужичке заједно са прославом 80-годишњице отварања лужичко-српског музеја у Будишину. На скупштини је говорио о музеју и његовој историји кустос музеја учитељ Мешканк.
Као свесловенска организација Савез Сокола је пратио рад и судбину словенских народа, тежећи да са њима успостави што приснији контакт. Због тога су листови Савеза Сокола редовно писали о Лужичким Србима, њиховим приликама и њиховој судбини. Соколи из Лужичке Србије су учествовали на слетовима у Југославији, како покрајинским тако и на слету у Београду 1930. Соколска друштва приређивала су Лужичко-српске вечери. У соколским друштвима приказивани су филмови о Лужичким Србима. У чланку „Судбина малог народа” у „Соколском гласнику“ истицало се да су се непријатељи народног јединства окомили на њихове соколе, јер су знали да ако сруше “најјачи ступ, уз који се вије и расте њихова народна свест” да ће уздрмати и њихову егзистенцију. Судбина Лужичких Срба била је пример шта може да се догоди и тадашњој Југославији. Соколи су сматрали да се заузимају за народ који заслужује помоћ. После обнове свог рада деведесетих година 20 века Соколско друштво Београд-Матица приредило је предавања књижевника Владе Јанковића о Лужичким Србима.
*Аутор је члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
