Како су Карађорђевићи и чаршија оклеветали велику сликарку

Чаршија, али и вођа Првог српског устанка нису благонаклоно гледали на долазак Катарине Ивановић, прве српске сликарке и прве жене академика, у Београд, па је била принуђена да се врати у  Стони Београд

Пише: Предраг Савић, писац и адвокат

Катарина Ивановић  била је прва жена чланица Српског ученог друштва (претеча САНУ) и прва академска сликарка међу Србима, жена којој је београдска чаршија у сарадњи са дворским камарилом за живота приредио бројна, непријатна изненађења.

У историји српске уметности и културе XIX века Катарина представљала је особену и грандиозну уметничку појаву,  искреног родуљуба и добротворку, коју је изнад свега волела српски род. Катарина Ивановић спада међу прве жене које су се афирмисале у српској културној јавности захваљујући свом професионалном раду. То јој, међутим, није помогло да опстане и живи у Београду. Дворске и друге сплетке чаршијске ујдурме натерале су  Катарину да бежи из српске престонице. То лоше животно искуство није угасило  Катаринину љубав према српству па је већину својих највреднијих дела завештала Народном музеју у Београду.

Катарина Ивановић је  рођена 1811. у Весприму, у Мађарској, у породици Лазара Ивановића, трговца и грађевинског предузимача. За њено име и уметничко дело најчешће се, ипак, везује Стони Београд, односно Секешфехервар, варош 60 километара од Будимпеште, где се годину дана по њеном рођењу породица преселила. Као 14-годишња девојчица изненадила је своју породицу када је гласно и одлучно рекла да жели да постане сликарка.

Њену жељу, испунио је српски трговац Георгије Станковић, један од оснивача Матице Српске.  Он је Катарини пружио материјалну подршку захваљујући којој је похађала приватне часове сликарства у Стоном Београду код неког путујућег сликара. Кад је касније своју штићеницу послао у Пешту, у атеље и школу  сликара Јозефа Пешкија, Станковић није слутио да ће српству даровао прву сликарку, прву жену која сликати историјске композиције…

Захваљујући Теодору Павловићу описане су ране године Катариног школовања. Њен сликарски рад праћен је још од студентских дана. Уз учење сликарске вештине, Катарина Ивановић се у Пешти сигурно упознала и зближила са српском културном елитом, која је управо ту имала и своје најснажније упориште у првој половини XIX века. Очигледни таленат и жеља Катарине Ивановић утицали су на њену одлуку да настави са усавршавањем сликарске вештине и пређе у Беч, престоницу и уметнички центар Хабзбуршке монархије.

Како наводи њен први биограф Теодор Павловић, родитељи су јој умрли у време одласка за Беч. То би значило да је Пешту напустила негде током 1833. године. Прве две године провела је у Бечу у сиромаштву, да би јој због њеног очигледног талента, као и благе и љубазне нарави, помогли добри људи, међу којима се посебно истиче грофица Чаки. Уз помоћ доброчинитеља Катарина Ивановић је уписала и бечку ликовну Академију. У време образовања Катарине Ивановић жене нису  често уписивале рeдовне студије на универзитету, па је она  морала да студира у посебној класи.

Катарина Ивановић је у Бечу усвојила владајуће принципе грађанског сликарства свога времена. То се посебно односило на бидермајерску вештину сликања портрета и схватање да историјско сликарство представља највиши сликани израз. Једна од доминантних карактеристика академске уметности тога доба било је и поштовање и угледање на славна дела из уметничке прошлости.

Као талентована и успешна сликарка, излагала је на изложбама уз најзначајније уметнике хабзбуршке престонице попут Валд Милера (Ferdinand Georg Waldmüller),Фридриха  Амерлинга (Friedrich von Amerling) и Јозефа Фириха (Joseph von Führich). Током 1837. године изложила је аутопортрет на годишњој изложби у бечкој Академији Аутопортрет је био примећен од стране стручне критике, па је истакнут као „лепа слика” у приказу изложбе. Наредне 1838. изложила је мртву природу и два портрета на изложби одржаној у здању ликовне Академије у Бечу, што је представљало значајно признање за њено стваралаштво.

Катарина Ивановић се сликарски усавршавала и на путовањима, где се упознавала са оригиналним уметничким радовима изложеним у јавним галеријама и црквама. У литератури се наводи да је путовала Европом и боравила у Паризу, Холандији и Италији . Утврђено је да је боравила и усавршавала се у Минхену, престоници Баварске, који је управо средином XIX века постајао важан уметнички центар. У Минхену је провела две године, 1844. и 1845, према новинској вести коју је објавио Теодор Павловић марта 1846.

Српске новине са одушевљењем најављују да се 1846. године српска хероина доселила у Београд, напуштајући светске метрополе. А у Београду после почетног одушевљења у уметничким круговима, Катарину очекује низ проблема. Не може да добује ниједан битнији посао и принуђена је да слика портрете. Ликовни критичари су је дочекали готово па непријатељски. Следи неколико непринципијелних негативних критика. Чаршија покушава да јој спочита љубавну везу са њеним већ остарелим пријатељем Симом Сарајлијом Милутиновићом, чије је портрет насликала. Сима је посветио Катарини песму „Тројесесатрство“. Катарина је била пријатељица Симине жене Марије, с којом је Сима добио сина Драгишу, који је у време Катариног боравка имао шест- седам година.

Лепо васпитана и добронамерна и лепа сликарка није могла да схвати сву злобу и нагоне чаршије да о њој испреда разне аброве. Није била поштеђена ни дворских сплетки, које су посебно дошле до изражаја када на историјској ликовној композицији „Освајање Београда 1906.“ у први план ставила Узун Мирка, а не Карађорђа. Био је  то тежак политички „грех“. Према неким информација за које нема довољно доказа првобитна слика је нестала, па потом у Мађарској Катарина насликала нову. Како то пише на сајту Акцијске куће Србиновски слика „Освајање Београда”, који данас налази у Народном музеју, настала  је у Стоном Београду између 1865. и 1873. године.

Катарина је ову слику назвала „Узун Мирко” или „Освајање Београда 1806”.  У средишту сликарске композиције налази се Узун Мирко Апостоловић, окружен осталим српским устаницима међу којима се у врло реалистичном маниру иенети су из  Стоног Београда у Алеју народних хероја на Новом гробљу у Београду. То је урађено јер, сматра се да је Катарина један од утемељивача Народног музеје, којем је прва од свих уметника даривала свој легат  и приде хиљаду форинти, за одржавање истог. Овим пресељењем отклоњена је и опасност да мађарске власти које су тада  национализовале српско православно гробље у Стоном Београду, прекопају гроб ове српске хероине, зарад обезбеђивања места за сахрањивање Мађара.

То српско гробље у Стоном Београду, данас је опет под управом Православне црквене општине Стони Београд, Будимске епархије при Српској православној цркви. Одмах на уласку на ово историјски вредно гробље где се налазе споменици српских племића из XVII века, налази се споменик Катарини Ивановић, направљен по узору на онај пресељен на београдско Ново гробље. На том споменику пише да га подижу Српска национална самоуправа и Српска православна црквена општина из Стоног Београда. У Стоном Београду данас живи око 30 Срба и они заједно са парохом протојерејом Павлом Капланом негују сећање на прву српску сликару, велику добротворку и још већег родољуба.

Ни Народни музеј не заборавља ову изузетну жену! У години јубилеја  – прославе 200. годишњице Катарининог рођења, 2012.године, Народни музеј у Београду објавио је пригодну публикацију о животу, уметничком образовању и радовима наше прве сликарке.

У  част прве српске сликарке, прве жене чланице Српске академија наука и уметности (тада Српског ученог друштва) и првог ствараоца који је своју уметничку заоставштину поклонио Народном музеју, те године организована је изложба са 31 делом Катарине Ивановић.