Како сам преживела пакао короне

Гордана Јанићијевић уредница емисије „Српски свијет“ на Националној телевизији Ин4С  преживела је пакао корна вируса, с којим се борила скоро месец дана, а неколико дана је била, како каже, „међʼ’јавом и међʼ сном“. Ево њене исповести:

Пише: Гордана Јанићијевић

Прве симптоме, температуру 37,8 степени добила сам 14. марта, тачно две недеље по примању прве вакцине – Спутњик В. Цео дан сам слушала како је легендарни бубњар Драгољуб Ђуричић умро зато што је недељу дана имао температуру и лечио се сам код куће. То је на мене деловало застрашујуће. Тим пре јер живим сама, а плућа ми и нису баш орган којим могу да се похвалим, с обзиром на силне пушачке године и мало генетике.

Речју, почела сам одмах да пијем хемомицин од 500 мг. Испоставиће се да је то било слабо. Дакле, други дан, понедељак. Општа слабост, иста температура. Преко везе, успевам да пронађем приватну лабораторију. Око 15.00 долази лаборант, узима крв за све неопходне анализе и Пи-си-ар. Нема ту шта да се чека. Око 20.00 стиже резултат. Позитиван. ЦПР повишен, д-димер – не тако страшан. Негде око поноћи, дуне ми да позовем ковид-амбуланту у Чарлија Чаплина и питам има ли гужве. Тако и урадим. И, сада на сцену ступа неко „одозго“. Медицинска сестра у ковид-амбуланти, никад чула ни видела, каже ми, ничим изазвана:

„Дођите. Имам право да уведем двоје људи током смене“.

И би тако. Гунђали су они који су чекали, али шта ја сада ту могу. Имала сам већ лабораторију, па ме је докторка упутила на рентген плућа. Обострана, почетна фаза упале плућа. Рекла ми је да наставим са хемомицином, а ако ми буде лошије, да поново дођем. Уторак, трећи дан, малаксала, не једем већ два дана, пијем чајеве, течност. Долази ноћ. Страшна. Температура – 39,5. Никако да сване… Четвртак преко дана – пада на стандардних 37,8. По подне, долази до врата моја сестра, лекар у Градској. Донела ми је јачи антибиотик и, када ме је видела, а имајући у виду моје хроничне болести, рече да је Градска од тог поподнева поново у ковид систему и да ујутро беспоговорно морам у болницу.

И ту почиње мој потпуни хаос. Температура почиње да расте. Опет – 39,5. Целу ноћ квасим чарепе алкохолом и водом. За четрдесетак минута чарапе су бивале потпуно суве. Тако до јутра, када сам се „охладила“. Температура пада испод 36 степени и зној почиње да липти. Раније сам се договорила са мојим другаром Марком који ради у Хитној да га, чим ми сестра потврди да је обезбедила место, пошаље кола за превоз.

Док сам све то чекала, а време никад спорије није пролазило, зној липтио, било ми је хладно, почела сам да се тресем, постало ми је свеједно да ли ишла у Градску или у Нишку Бању, где су тог јутра возили оболеле из Београда. Само ми је било важно да дођем до тог некаквог кревета у болници. Било где. А онда су се ипак све коцкице- сложиле. За пола сата била сам у соби 13 на Неурологији у нормалним околностима, а у једном од ковид-одељења у КБЦ Звездара са средње тешком клиничком сликом.

У болници

Једва сам имала снаге да дам податке докторки за анамнезу. Нисам имала снаге ни да се пресвучем. Загрлила сам јастук, заузела фетус позу и била у неком полубунилу. Узимали су ми крв, наместили браунилу, мењали силне боце антибиотика, инфузија са разним додацима и, касније ћу сазнати, благородне тзв. биолошке инјекције Actemra јер сам била потпуно дехидрирала, исцрпљена пошо сам скоро месец дана пред разбољевање имала чак по шест емисија недељно јер сам мењала колегу који је такође имао корону. Све у свему – петак и суботу, 19. и 20. март сам била „међʼ’јавом и међʼ сном.

Одлазак до купатила био је раван авантури, са све придржавањем да не паднем. Страшно. Вртоглавица и малаксалост. Све време сам имала маску са кисеоником. Несвикла на ту врсту ограничења, плашила сам се да се не угушим. Зато ноћу нисам ни тренула. Спавала сам током дана. Врата су била отворена. У ноћној тишини, разазнавала сам различите звукове.

Све време су ми се мотале по глави песме Ђорђа Балашевића. „Отпевала“ сам за две – три ноћи сигурно један цео његов концерт. А „Д-мол“ сам „развалила“ на ко зна колико бисева. „Мрзела сам јануар“ и препознавала своју „душу Словенску“… Почела сам да анализирам понашање неких људи који су ме повређивали у последње време. И одустала. И без њих ми је било довољно лоше. Нисам знала шта да радим са мислима које су се ројиле кʼо луде. Никако да их ставим под некакву контролу…Страшно…

Сестре

На нас тридесетак пацијенатана са средњом клиничком сликом, а то подразумева углавном температуру и почетну упалу оба плућна крила и нешто мање са лакшом, асимптоматском сликом, на одељењу Неурологије (у мирнодопским условима) у КБЦ Звездара у осмочасовним сменама је распоређено по четири сестре и главна. Наравно, преко дана је неколико лекара. Ноћу – дежурни. Када сам дошла себи, почела сам да „чачкам“ и сазнала да је око стотинак лекара и сестара из Градске распоређено у Батајницу и исто толико на разне пунктове за вакцинацију. Те сестре су хероји!

Дакле, нас тридесетак на одељењу, њих четири. На свака 3-4 сата мере сатурацију (опскрбљеност ћелија кисеоником) и температуру бесконтактним (поквареним топломером, па сам ја више пута имала 34,6 степени). Потом, свако од нас прима различите лекове и разне додатке кроз инфузију. Од када сам постала свесна, дневно сам примала између 4 и 7 (у почетку) разних бочица. Нека је просек – три, а није мањи. За то оне треба да дођу само код једног пацијента шест пута, и плус што сврате да провере да ли је све у реду. Потом, дијабетичарима се додатно проверава шећер два пута дневно, па плус вађење криви за разне анализе… И најсуровије: оне довлаче боце од 50 литара кисеоника, стару боцу тешким француским кључем одшрафе, једва, и супротним путем, зашрафе нову. Сваки пут када су то радиле, истински ми је било мука. Пресвлачиле су непокретне пацијенте, храниле их, И све време су биле љубазне. Са мном су муку мучиле због дубоких и крхких вена, али и тада су употребљавале изразе типа „душо“, „мила“, храбриле, бодриле…Младе, љубазне, драге…

Лекари

Тренутно лече по протоколу 11, шта год да то значило. Сваког дана визита у којој је по неколико лекара. По потреби долазе током целе смене, проверавају, консултују се међусобно, али и са пацијентом што улива поверење. Откровење, лекар за подизање морала је др Радовановић, у мирнодопским условима – гинеколог. Пола сата узимања анамнезе од новопридошле пацијенткиње, био је прави мали перформанс, којим је успео чак и пацијенткињу са температуром да насмеје. И то је она прича да се и духом побеђује вирус.

Организација

Око шест се мере сатурација и температура. Око седам се деле лекови Доручак је у осам. После тога следи терапија у виду силних инфузија. Уме то да потраје и преко два, два ипо сата. Мораш да мирујеш, имаш све време маску. Са маском спаваш. Једино је скидаш када једеш и док идеш у тоалет. А маска баш и није као у филмовима. Од неке гумо-пластике је, рогобатна је, не пријања баш на лице. Не можеш да разговараш ако је имаш на лицу (бар ја нисам могла). И топла препорука: треба имати алкохолне марамице за дезинфекцију маске. Око десет се поново мере сатурација и температура. У 12.30 је ручак. По подне – опет инфузија и разни додаци. Па опет сатурација и температура, око 18.00 вечера, око 22.00 лекови, инфузија, ако је потребна, око поноћи обилазак и то вам је комплетан дан

Терапија

Ја сам, због општег, страшног стања, у старту добила неку фамозну инјекцију Actemra. Потом се прешло на два антибиотика (коњска, очито) – Лонгацеф и Левоксу, као и кортикостероид Дексаметазон. Наравно, сви стрепе од тромбова, па све време добијате инјекције Praxiparin које, уколико их примате у стомак, пеку одвратно. Решење је – рука. А да би јадан желудац све то могао да поднесе, ујутро се пије nolpaza, како би обложила зид желуца. Уз обавезне пробиотике и ујутро и увече. Следе витамини у инфузији и увече Д3. Наравно, своју редовну терапију морате да понесете од куће, јер у болници добијате само лекове против ковида. И – не заборавите пробиотике. Немају их, а неоподни су.

Шта понети?

Ја сам, признајем, кукавички, још у новембру, за „не дај Боже“, спаковала несесер са комплетном терапијом, средствима за хигијену, мајицама, доњим деловима пиџама. Међутим, са садашњим знањем, опет, да не призивам и „злу не требало“, имам искуствену допуну списка. Прво и најважније: ако имате температуру, понесите свој топломер од куће. Узгред, тек ако температура пређе 37,5 добијате парацетамол. Понесите литар алкохола и 200 гр. вате, јер може да вам се деси да немате топлу воду (као мени) и то вам је једино средство за какву-такву хигијену, поготово уколико имате температуру и енормно се знојите. Но, алкохол је битан и за разне облоге. Понесите мале мајице, велике, веш, алкохолне марамице, хепатромбин –гел, уколико, као ја, имате проблем са венама и хематомима, обичне хируршке маске јер морате да их имате где год да вас воде на снимање, али и приликом визита. Подразумевају се: вода, неки сокић, воће, убрус, влажне марамице… Наравно, дамама – топла препорука за шампон за суво прање косе.