Како је храбри Рака пренео руку светитеља у цетињски манастир?

ПРИЧА ИЗ „АЗБУЧНИКА“

Пише: Предраг Савић, адвокат и писац

Рука Јована Крститеља, једна од највећих хришћанских реликвија, коју чува Српска правславна црква, налази се у цетињском манастиру, али пут до ове светиње, кроз векове преко Јордана, Цариграда, Малте, Грчке и Русије, Сремских Карловца и Београда,  двадесетих година прошлог века, дуго је био под велом тајне.

У више новинских и историјских  текстова, као и у књизи потписника овог текста “Светлости православља“, описано је путошествије ове светиње до Цетиња. Када је краљ Петар Други Карађорђевић, после бекства из земље и каирске одисеје, у јесен 1941. године стигао у Лондон, прво што га је мајка, краљица Марија, упитала било је шта је с великом светињом, руком Светог Јована Крститеља, која је после руске националне катастрофе 1917. године дата на чување и у надлежност њеном мужу краљу Александру.

Томислав Карађорђевић је о томе оставио следеће  сведочанство:

– После страдања царске породице Романов, десна рука Светог Јована Претече нашла се код императорке Марије Фјодоровне, супруге императора Александра Трећег и мајке последњег руског цара Николаја. Она је 1919. некако успела да изађе из нове совјетске државе и да преко Крима стигне до Лондона, одакле ће се упутити ка сталном и сигурном уточишту у Данској. Кад је била на сигурном, у договору са митрополитом Антонијем Храпавицким, одлучила је да се ова светиња преда краљевској кући Карађорђевића. Руку светог Јована у Београд је, крајем двадесетих година прошлог века, донео Багратион Тимурас, њен штићеник, и лично је предао мом оцу. Кад је мама чула да ковчег у коме је била реликвија није понет, била је врло тужна и забринута. Плашила се да због изгубљене руке на нашу породицу не падне тешко проклетство.

Према истраживањима новинара „Новости“ Ивана Миладиновића, у знак захвалности, краљ Александар је Тимурасу понудио висок чин у југословенској војсци. Првих година рука је била у храму старог двора, одакле је, по завршетку цркве на Дедињу, пренета и тамо чувана у ризници, а за време сваког празника изношена је у краљевску капелу.

Кад су 1941. године Влада и краљ Петар почели да се повлаче пред најездом немачке армије, рука светог Јована понета је из Београда и сакривена, заједно са још неким драгоценостима, у манастир Острог. Зашто је краљ Петар није понео и даље, никада није званично објашњено.

Руку која је некада у Јордану крстила и самог Исуса Христа, први хришћани су поштовали као велику светињу. Апостол и јеванђелист Лука, затекао се у самарићанском граду Севастију, где је било сахрањено обезглављено тело светог Јована Претече.  Како Севастијци нису хтели да се растану са моштима великог  светитеља, Светом Луки су, одвојивши је од моштију, ипак дали нарочито поштовану десну руку. Када су Арапи овладали Антиохијом, рука је кришом пренета у Цариград.  Ту је била до 1484. године, кад су је, због безбедности, витезови Јовановог реда са Родоса пренели на Малту.

Кад је Наполеон заузео Малту, једини у целини сачувани део моштију Светог Јована Крститеља (рука са три делића часне главе), 1798. године доспеће у Русију, као света реликвија малтежанског реда Светог Јована Јерусалимског. За ово доброчинство руски император Павле Петрович Романов добија звање великог магистра Јовановог реда.

Свечана церемонија предаје реликвија била је одржана у дворској цркви Гачинског дворца – омиљеној ванградској резиденцији. Руски Синод је прогласио и посебан празник поводом преношења реликвија са малтежанског острва у Гачину. Тај дан обележавао се 12. октобра по старом календару.

По завршетку Другог светског рата,  према  записима Ивана Миладиновића, један од калуђера из манастира Острог испричао је новим комунистичким властима шта се налази у њиховим келијама. У најстрожој тајности ковчежић с руком Јована Крститеља пребачен је у Цетињски музеј. Тек 1968. године један од полицајаца који је учествовао у тој акцији, ношен грижом савести, обавестио је игумана Марка, старешину манастира, о томе где се налазе реликвије.

А онда на сцену ступа један други  велики, храбар и частан  човек ,  доказани чувар нардоног блага – Станислав Рака Вујошевић. Он је у то време био директор Народног музеја на Цетињу. Тајним договором између директора музеја Рака  Вујошевића и Митрополије, мимо знања политичара, манастиру на Цетињу биле су предате неке неименоване “црквене ствари” које  „наводно“ нису биле  битне за музеј.  Враћањем поемнуте светинје СПЦ и њеној Митрополији директор  Рака Вујошевић је ризоковао чак и живот , или дугогодишњу робију. Било је то у време Брозове владавине када се таква „помоћ“ СПЦ третирала као издаја и  тежак злочин. Уверен да чини  праву ствар директор Рака Вујошевић саставио и правно ваљану исправу о поменутим „црквеним стварима“ на осонову које данас више нема никаквог спора око власништва над овом светињом.

Које су то “црквене ствари” сазнало се 24. октобра 1994. године, на Архијерејском сабору Српске патријаршије.  Немамо  података да ли су се СПЦ и њена Митрополија одужили храбром и часном директору Раки Вујошевићу?

У цетињском манастиру чувају се три хришћанске светиње и то, Филермоса, честица Светог крста и десна рука Јована Крститеља, које данас црногорска држава покушава да својата као соје власништво, али протојереј-ставрофор Велибор Џомић, каже да су светиње искључиво власништво Митрополије црногорко-приморске Српске православне цркве. Он наглашава да „упорно избјегава да се каже да су то црквене светиње”, а на питање да ли ико има папире којим би могао да докаже власништво, Џомић истиче да Митрополија није далеко од тога да и то питање отвори на суду. Ипак, он указује да у духовном, културолошком и друштвеном смислу тим светињама може да приступи свако и да се, у том погледу, Црна Гора не може игнорисати.