Kako je Čerčil prevario Srbe i Titu dao Jugoslaviju

Početkom 20. veka zvanični London je stvorio državu Australiju, a onda je četiri decenija kasnije Vinston Čerčil oteo Srbima kraljevinu i stvorio komunističku Jugoslavиju. Zašto srpski  istoričari o tome ćute?

Piše: Marko Lopušina

Krajem marta 2026. godine srpski mediji su objavljivali informacije o istorijskim srpskim demonstracijama u Beogradu 1941. godine kada se na Terazijama vikalo “Bolje rat, nego pakrt!” Taj protest je, javljaju beogradski mediji patriotski 84 godine kasnije, raskinuo srpski pakt sa nacistima i Hilerom i nagovestio borbu za slobodu, u kojoj su narod, partizani i Tito pobedili.

Tek poneki urednik medija objavio je informaciju da demonstracije 27. marta 1941. godine u Beogradu, nisu izveli Srbi i komunisti, već Englezi. Ova istorijska činenica je tajna i danas u školskim udžbenicima i fakultetskim knjigama u Srbiji. Meni su srpski istoričari nove generacije otkrili tajnu istorijskog 27. marta 1941. godine u Beogradu.

Kada je Adolf Hitler pokazao aspiracije da vlada svetom, ugrozio je bezbednost Velike Britanije i kraljevskog grada Londona. Pojavila se i pretnja da će Hitler da izvršni vojnu okupaciju Ostrva. Britanija je objavila rat Trećem Rajhu i Adolfu Hitleru. I odlučila da otvori front protiv nacističkih Sila osovine na jugu Evrope.

 

Kralj i Britanci su zaključili da se od kneza Pavla Karađorđevića, koji je sa Hitlerom dogovorio Pakt o pristupanju nacističkim Silama osovine i o nenapadanju Kraljevine Jugoslavije, „ništa se više ne može očekivati“. Britanska vlada je izdala nalog da se „preduzmu mere za promenu vlade u Beogradu, čak i putem državnog udara“.

Glavni posao oko podsticanja „državnog udara“ u Beogradu imala je da obavi Služba za specijalne operacije — SOE, koja je od leta 1940. stvarala svoje uporište uglavnom u moravskoj Srbiji. Igrajući na savezništvo sa Srbima iz Prvog svetskog rata i na novac, agenti SOE vezali su za sebe jedan veći broj viđenijih ljudi u nacionalnim udruženjima i u Zemljoradničkoj i Samostalnoj demokratskoj stranci.

Povod za vojni udar bio je događaj koji se dogodio 25. marta 1941. godine. Tog dana je Dragiša Cvetković, predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije zajedno sa ministrom inostranih poslova Aleksandrom Cincar-Markovićem i nemačkim ministrom inostranih poslova fon Ribentropom, u bečkom dvorcu “Belvedere” potpisao protokol o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu.

Da je Velika Britanija izvela ovaj vojni udar potvrđuju istoričari Čedomir Antić i Slobodan Marković koji se pozivajući se na knjigu Vilijema Mekenzija „Tajna istorija SOE“, navode da su puč izveli „srpski oficiri“ uz podršku britanske ratne tajne službe.

Zanimljivo je da su se dvojica glavnih organizatora puča, vazduhoplovni general Dušan Simović (na fotografiji desno), kasniji predsednik vlade, a tada načelnik Glavnog generalštaba, i Borivoje Mirković, zamenik komandanta vazduhoplovstva, samo dan uoči vojnog puča (26. marta 1941. godine) videli sa britanskim agentima. Simović sa MekDonaldom, britanskim vazduhoplovnim atašeom, a Mirković sa agentom tajne službe Maplbekom.

U izazivanju puča, Britanci su računali i sa predstavom koju je u svojoj istoriji o Srbima, prvoj na engleskom jeziku, ostavio Herold Tempreli. Po toj predstavi, Srbi su u stanju da svom vladaru oproste mnoge nedostatke, ali ne i nedostatak patriotizma. Vladar koga Srbi optuže za nepatriotizam, pre ili kasnije, biva nateran na abdikaciju ili ubijen.

Britanci su dobro znali da je kneza Pavla Karađorđevića „prećutna optužba“ za nepatriotizam već pratila neko vreme. Od 24. marta tajna britanska služba SOE je radila svim silama da se presuda nad knezom Pavlom i vlasti što pre izvrši.

Povodom vojnog puča 27. marta 1941. i demonstracija britanski premijer Vinston  Čerčil je izjavio:

-Rano jutros, jugoslovenska nacija je pronašla svoju dušu.

Engleski puč u Beogradu

          Nakon ostavke Nevila Čemberlena 10. maja 1940, Čerčil je postao premijer. Njegovo uporno odbijanje da razmišlja o kapitulaciji je poslužio kao inspiracija za britanski otpor, naročito tokom teških prvih dana rata, kada je Britanska imperija  ostala usamljena u aktivnom suprotstavljanju Adolfu Hitleru. Predvodio je Ujedinjeno Kraljevstvo kao premijer sve dok pobeda nad nacističkom Nemačkom nije bila osigurana.

U Čerčilovom kabinetu je smišljena smena kraljevske vlasti u drugoj Jugoslaviji uz pomoć podmitljivih oficira.

– Pučisti su bili i dobro plaćeni, ali treba reći i da su Britanci naplatili sve što su u Jugoslaviji potrošili za organizovanje državnog udara, od zlata koje je jugoslovenska vlada deponovala u Londonu i Njujorku – rekao je akademik Dragoljub Živojinović, oni što mnogi Srbi danas misle.

U beogradskim demonstracijama je učestvovalo par stotina ljudi. Nisu bile masovne, ali su bile glasne. Svetski mediji su izvestili da su Srbi rekli Hitleru “ne”. Posle ovako teške i podmukle prevare izvedene na ulicama Beograda 27. marta 1941. godine, sa parolom “Bolje rat, nego pakt”, nije ni čudo što je, kako tvrdi Vladislav B. Sotirović , u srpskom narodu nastala izreka:

– Majčino te otrovalo mleko kad imao vere u Engleze!

Čerčil je bio lažov i manipulator. U svojim memoarima nije mogao da odoli, a da bar malo ne “nagazi” Srbe. Pišući o uslovima koje je Jugoslavija tražila da bi pristupila Trojnom paktu, izrekao je jednu notornu neistinu.

Čerčil je slagao da je Nikola Cvetković, predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije stavio potpis na dokument u kom je bilo dozvoljeno Nemcima da slobodno, bez ikakve kontrole, koriste železnički prevoz kroz Jugoslaviju. Izmislio je i podatak da je kralj Petar Drugi Karađorđević, sutradan posle puča, 28. marta 1941. godine, pobegao iz Kraljevskog dvora preko krova i prišao pučistima.

Koristeći urođenu pravdoljubivost, nesimpatiju prema velikogermanskom faktoru i naivnost Srba, Britanci i premijer Vinston Čerčil su “potplaćenim” prevratom od 27. marta 1941. nepotrebno i prevremeno uvukli Srbe u rat i pogibiju. Istog dana Hitler je izdao “Direktivu 25”, u kojoj je naveo da je vojni puč promenio političku situaciju na Balkanu. Naredio je da „čak i ako Jugoslavija na početku pruži dokaze o lojalnosti, ona se mora smatrati neprijateljem i stoga se mora uništiti što je pre moguće”.

Nemačko bombarodvanje Beograda 6. aprila 1941. godine pod šifrovanim nazivom Operacija “Odmazda” trajalo je do 12. aprila 1941. Proširilo se na gradove u Šumadiji. U Beogradu je poginulo oko 4000 ljudi, porušeno 627 zgrada, spaljena je Narodna biblioteka Srbije sa 350.000 knjiga.

Nemački feldmaršal Evald fon Klajst je na suđenju posle rata izjavio:

-Vazdušni napad na Beograd 1941. godine imao je prvenstveno političko-teroristički karakter i nije imao ništa zajedničko sa ratom. To bombardovanje iz vazduha bilo je stvar Hitlerove sujete, njegove lične osvete.

Operacija “Odmazda” nad Srbima, izazvana britanskim pučem, bila je uvod u okupaciju Kraljevine Jugoslavije i srpskog naroda u njoj.

Vinston Čerčil i Josip Broz Tito

Sa vremenske distance postaje jasno da su britanski premijer Vinston Čerčil i jugoslovenski maršal Josip Broz Tito bili iskreni saveznici. Čerčil je ubedio Broza da povede rat protiv Nemačke i veže na jugu Evrope četiri nacističke divizije, kako one ne bi krenule u invaziju na Ostrvo. Tito je tu obavezu prihvatio i sa partizanima je realizovao.

Početkom 21. veka preko kablovske televizije gledao sam francuski dokumentarni film o jugoslovenskim partizanima i maršalu Titu. I video snimke britanskog naoružavanja vojske Josipa Broza. Englezi su iznad Bosne partizanima vojnim padobranima dostavljali teške mitraljeze, lake topove, granate, puške i municiju.

Moje drugo sazanje o saradnji Vistona Čerčila i Josipa Broza potiče iz 2006. godine kada sam u hotelu “Velika Britanija” u Atini video fotografiju Tita u belom odelu kako svira na klaviru neku muziku za svog britanskog druga. Ispod fotografije po bjaveljenoj na petoj strani knjige o ovom hotelu, pisalo je: “Josip Broz Tito svira Vinstonu Čerčilu 1942.”

Veliki majstor, mason i templar Dragan Malešević Tapi mi je jednom prilikom rekao su se Čerčil i Tito kao masoni znali od ranije:

– Tito je još 1926. godine bio primljen u ložu „Libertas“. A Vinston Čercil ga je u Napulju unapredio u viši stepen i od tada kreće njegov munjeviti uspon u politici. Tada je Brozu rečeno da je u istoj ravni sa kraljom Rezom Pahlavijem i sa svim drugim vodećim političarima. Većina tih državnika, kad su primljeni u Bratstvo slobodnih zidara Velike Britanije, mislili su da su tu da bi gradili nekakav globalan mir, nesvesni da mogu da unište svoju zemlju. To se dogodilo i Titu, ali i Mihailu Gorbačovu, koji je primljen u Veliku ložu Engleske.

Naime, Vinston Čerčil je bio glavni zagovornik preusmeravanja savezničke podrške sa mladog kralja Petra Drugog Karađorđevića, poražene Jugoslovenske kraljevske vojske i kraljevskog generala Draže Mihailovića na predratnog komunistu Josipa Broza.

Nnastavlja se