Како је Аустроугарска створила албанску нацију?

Формирањем сасвим нове албанске нације Аустроугари су Србима створили противтежу, спречили њихово ширење на Јадранско море, али и смањењили утицај Руса на Балкану

Пише: Бојан Драшковић

Image
Бугарска историчарка Теодора Толева

Теодора Толева (1968–2011), бугарска историчарка и теолог, одбранила је 2008. године, на универзитету у Барселони, докторску дисертацију под насловом „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896–1908”, насталу као плод вишегодишњих темељних истраживања у Царском и краљевском архиву у Бечу. Дисертација је настала на основу, нове, науци дотад непознате, дипломатске грађе – углавном извештаја дипломатских представника Монархије, као и високих чиновника Министарства спољних послова, о албанском питању и проблемима у вези с формирањем сасвим нове албанске нације на Балкану, као противтежи словенској, а пре свега српској, експанзији на подручја Јадранског мора.

Главну врлину Толевине дисертације чине нови извори на којима је заснована, што овај рад чини изузетно вредним пажње, јер знатно помера границе наших историјских сазнања, као што, у великој мери, руши бројне предрасуде и научно образлаже тезе које су, до сада, неки третирали као псеудоисторију.

Већина грађе коју је Толева користила су дипломатске белешке из Царског и краљевског архива у Бечу досад непознате научној јавности, што овај рад чини посебно занимљивим и вредним. Досадашња историографија, а нарочито српска, за коју је питање формирања албанске нације од практичне, животне и политичке важности – није се много бавила, нити је улагала довољно напора да истражи, неопходне, јавности доступне архиве. Oвај рад бугарске историчарке учинио je велику услугу успаваној српској историографији, пошто јој је дао сасвим нове увиде, засноване на прецизним научним чињеницама и провереним историјским изворима.

Монографија је подељена на десет поглавља а на крају сваког поглавља овог рада дате су фотографије коришћених докумената, тачно обележених, тако да читаоца не остављају необавештеним о постојању коришћених извора. Толева је била вредан и педантан истраживач; више систематичног него синтетичког духа, која је и поред свог кратког живота овим делом оставила дубок и неизбрисив траг у проучавању прошлости балканских народа и великих сила.

File:Ernst-Ravenstein-Balkans-Ethnic-Map-1880.jpg
Од 1876. до 1912. са територије „Старе Србије“ насилно расељено 150.000 Срба а уместо њих насељени су Албанци

Из рада Tолеве, јасно се види политичка техника аустроугарске спољне политике, кроз врло добро осмишљен рад на културној и националној еманципацији Албанаца, изражен у бројним меморандумима и дипломатским извештајима, како би се формирала и појачала албанска национална свест, а самим тим код образованог дела албанске популације развила, до тад мало развијена потреба за сопственом националном државом.

У првом поглављу аутор нам даје објашњење о организацији Министарства спољних послова Аустроугарске, једног од три централна министарства (остала су чинили: министарство финансија и министарство војно). Министар спољних послова Аустроугарске био је најважнији државни чиновник, зависан искључиво од круне која га је бирала без мешања друге двојице министара.

Министарство спољних послова било је прилично велика и сложена институција, настала након 1848. године и састављена од четири одељења (политичког, администартивног, личне канцеларије министра, одељења за помоћ и подршку), међу којима је најважније било прво Политичко одељење, које је примало извештаје различитих дипломатских представника и давало упуства и инструкције, али које је такође, осмишљавало и формирало, како дугорочну, тако и краткорочну спољну политику царства. Оно се састојало из више савета, која су била распоређена на следећи начин: 1. Оријент, 2. Ватикан, 3. Немачка и Скандинавија, 4. Западна и Југозападна Европа. Ови савети имају мноштво мањих савета или подсавета, међу којима је доминатну позицију за живот Монархије представљао Балкански савет као важан део Оријенталног савета. Из самог распореда великих савета, јасно се види какво су место у аустроугарској спољној политици заузимали, Ватикан и Немачка, два најзначајнија спољнополитичка партнера Монархије. Аустроугарска је, у свом политичком програму, настојала да уједини и синтетише њихове интересе са својим, због чега им је придавала високо место у спољнополитичком партнерству.

Резултат слика за Freiherr Julius Roman Zwiedinek von Südenhorst
Барон Јулиус Цвидинек фон Зиденхорст

Од 1871. дипломатски апарат се нагло повећао, а у самом Министарству нагло расте утицај чиновника који припремају извештаје, иако праву политичку моћ и утицај има само један чиновник – саветник Балканског савета, који представља личност од посебног поверења цара и министра, и који, такође, учествује у доношењу важних спољнополитичких одлука. Тако је, за ову дисертацију најважнија личност, био барон Јулиус Цвидинек фон Зиденхорст (Freiherr Julius Roman Zwiedinek von Südenhorst, 1833–1918), председавајући Балканским саветом.

Иако формално, он није био начелник одељења, заправо је руководио, координирао политичким извештајима и председавао политичким саветима званим „политичка читања”. Управо на „политичким читањима” су се доносиле главне политичке одлуке и дефинисала се државна стратегија и тактика, на основу које су се даље делила упуства нижим чиновницима који су реализовали задати политички програм.

Између 17. новембра и 23. децембра 1896. у Бечу су одржана три тајна саветовања којима је председавао тадашњи министар спољних послова гроф Голуховски, а присуствовали су Бењамин Калај (Benjámin Kállay, 1839–1903), у својству министра финансија, барон фон Цвидинек, шеф одсека фон Хоровиц, генерални конзул Шмукер, као и конзул барон фон Баум, у својству секретара; а главни циљ ових саветовања била је „интервенција” Аустроугарске у Албанији [Толева 2016: 59]. На овим саветовањима дефинисано је албанско питање, утврђени су проблеми који постоје у албанском етносу, као и циљеви деловања Аустроугарске спољне политике према Албанији и Албанцима.

На првом тајном саветовању донесена је одлука о успостављању аутономне албанске кнежевине, ради заустављања како италијанског продора на источне обале Јадранског мора и на Средоземље, исто тако и продора балканских држава а преко њих и руског утицаја на већ споменуте албанске територије, који, ако би се евентуално остварио, према речима Бењамина Калаја, довео би до тога да се Аустроугарска нађе окружена на већем делу своје границе државама под руским и италијанским утицајем. Бењамин Калај је затим говорио о четири главне тешкоће у реализацији овог плана, међу којима је права та, да постоје огромне разлике унутар самог албанског народа, подељеног на три вероисповести, који никада у својој историји није имао државу и који је усредсређен на своје локалне интересе. Другим речима, Албанци нису били нација и интерес Монархије је био да их национално формира [Толева 2016: 59–64].

На овом саветовању, у суштини, дефинисани су стратешки и практични циљеви политике Аустроугарске на Балкану. Као главни стратешки циљеви Аустроугарске јавља се спречавање продора Русије на Балкан и њено зближавање с Италијом, а један од главних тактичких циљева је био, да се на сваки начин спречи развој и експанзија балканских држава, у првом реду Србије и Црне Горе, као потенцијалних експонената руске политике, при чему се неће бирати средства. О томе, такође, сведоче речи самог грофа Голуховског да он неће никада дозволити стварање Велике Србије или Велике Црне Горе; исто тако не може бити говора о том, да Цариград припадне Русији. Решавање балканског питања гроф Голуховски је замишљао тада овако, уколико не буде могуће што дуже одржати постојеће стање: Турска се има постепено, „што је могуће спорије”, заменити новим аутономним државама; „а имају се створити: једна што је могуће већа Грчка, велика Румунија, велика Бугарска, слаба Србија и мала Црна Гора и најпосле и слободна Албанија”.

Albanski-Kralj-Zogu
Аустроугарска принцеза Џералдина Наги-Апони на свадбеној церемонији током удаје за албанског краља Зогуа

Према речима аустроугарског министра спољних послова, изгледа да је девиза: слаба Србија – јака Југославија, која је доминирала у Брозовој Југославији створена још тада, само што је била првобитно срочена као формула: слаба Србија – јак Балкан. У сваком случају слаба Србија је део трајног стратешког циља аустроугарске државе, чију политику су данас наследиле бројне империјалне силе, попут Немачке, ЕУ и САД.

Друга тајна конференција, одржана 8. децембра 1896. године, и била је у целости посвећена овом питању. На овој конференцији или „политичком читању” извештај је поднео барон фон Цвидинек, који је у целости и до детаља образложио тренутно стање у којем се налази албански народ, као и методе даљег политичког деловања. Сâм меморандум је поприлично документован и користан, нарочито када се предлажу методе деловања, попут пуког подмићивања, али и масовног коришћења услуга језуита и Ватикана, у својству својевремене аустроугарске агентуре.

Аустроугарско интересовање за Албанце, и њихово национално питање нагло се појачало у време Критског устанка, с јесени 1895. године, који је претио избијањем новог источног питања, за шта Аустроугарска и Русија, у том тренутку нису биле заинтересоване, па је сукоб максимално локализован у изолованом Грчко–турском рату 1897. године. Иако је устанак окончан поразом Грчке, он је ипак оставио дубоке последице на младе хришћанске државе Балкана, које и поред нереализованог војног и политичког савеза, почињу интензивно да раде и размишљају у том правцу.

Тако је Србија, у том тренутку војно неспремна земља, почела, од тог тренутка да снажно ради на својој војној реорганизацији, чије ће се последице видети тек коју деценију касније, у Балканским ратовима и током Првог светског рата. Истовремено своју неутралност у Грчко–турском рату, Србија успела добро да наплати, добијањем сагласности да отвара школе у Битољском и Солунском вилајету, као што је поставила питање српског владике у Скопљу, које је у том тренутку само делимично решено. Јер, после протеривања грчког владике Амвросија из Скопља, Турци су поставили као привременог администратора епархије Србина архимандрита Фирмилијана. Све су то били значајни дипломатски успеси Србије које подстицала Русија.

Да би Аустроугарска успела у својим намерама према Албанцима, Србија се привремено морала пацификовати, због чега је она радо подржавала 1897. године повратак краља Милана у земљу, јер је то, аутоматски значио крај радикалске власти и руског утицаја краљице Наталије на српском двору, као и окретање српске спољне политике ка Централним силама. Међутим, пародоксално, управо је Миланов долазак у земљу, и његово именовање за команданта активне војске, као и формирање релативно стабилне, аустрофилске владе др Владана Ђорђевића, далекосежно имало позитивне последице за Србију и негативне за Аустроугарску. Јер је, у том трогодишњем периоду дошло до институционализације земље, нарочито на војном пољу, што је била искључива заслуга Милана Обреновића, који је, ношен својим комплексима створеним војничким поразима у ратовима из 1876. и 1885. године, решио да максимално отклони хроничне недостатке који су пратили тадашњу српску војску. Стога је уложио велика државна средства на формирање образованог, квалитетног официрског кадра, реорганизацију и наоружање војске, чиме је створио армију на европском и светском нивоу, која ће у будућим Балканским и Првом светском рату односити велике победе.

У међувремену, Србија 1897. године ступа и у преговоре с Бугарском око разграничења у Македонији, који иако нису донели неке конкретне резултате ипак су завршили потписивањем својеврсног међународног документа, названог Угодба од 19. фебруара 1897. (по старом календару) чиме су се обе државе, слично Аустроугарској и Русији, обавезале да неће ништа предузимати у Македонији без међусобне сагласности. Угодба, је такође појачана и потписивањем једног трговачког уговора од 8. марта 1897, чиме је остварен први значајни корак за стварање будућег војног савеза балканских земаља који ће у пракси бити реализован тек 1912. године.

austrougarskaДа су балканске земље интензивно почеле да размишљају о војном и политичком савезу против Турске говори и посета краља Александра Цетињу, где је црногорски кнез Никола од српског краља тражио својеврсно разграничење интересних сфера у Метохији и на Косову. Иако је Александар одбио потписивање једног таквог уговора, због очигледне жеље црногорског монарха да у црногорску сферу дође Призрен – стара српска престоница, чиме би се црногорској династији дало извесно првенство у односу на српску, контуре будућег балканског савеза су се већ назирале.

Све то је, природно, приморало Аустроугарску, да брже поради на формирању албанске нације како би у тренутку, сада већ сасвим извесног, коначног решења источног питања, могла албанско питање, као експонента своје балканске политике, да стави пред међународну јавност.

Аустроугарска империја је била држава која је на крајње ефикасан начин владала над мноштвом различитих, међусобно супротстављених народа, служећи се обично, техником „меког утицаја” – којом је развијала националне особености појединих етничких и друштвених група и на тај начин их конфронтирала с другим групама у чијој су непосредној близини живели. Таква политичка техника аустроугарске Империје оставила је дубоке и трајне трагове на народима и етничким групама над којима је владала или покушавала да оствари известан културни утицај, као у албанском случају, чиме је себи обезбедила својеврсну дуготрајност и континуитет у међународним односима, чак и након њеног нестанка с историјске позорнице, јер су друге велике силе, попут Британије и Немачке, Италије и САД, радо прихватале резултате њеног рада и настављале у континуитету циљеве њене спољне политике, нарочито када је реч о продору Русије на Балкан а с тим у вези: економском, војном и политичком еманципацијом, њених потенцијалних савезника – попут Србије, на пример.

У том случају, интереси и политике западних земаља, зачуђујуће, како се поклапају и настављају у континуитету рад оних државних творевина које су још пре више од једног века дефинисале и осмислиле дипломатске, политичке и војне методе, у остваривању конкретних политичких интереса. Изгледа да, на овом балканском простору, политике су живље и дуготрајније од држава које их спроводе. Државе се мењају али зато политике остају.

Занимљиво је запазити, да су се – у време када су ти извештаји писани и када се у Бечу живо дискутовало како да се Албанцима створи писмо, оснују школе, развије књижевност и дарују сви остали елементи националности, на простору Косова и Метохије и Старе Србије – догађали монструозни погроми српског становништва, о чему сведоче дипломатски извештаји Стојана Новаковића, објављени за потребе конференције у Хагу 1899. године, где се јасно види да је у периоду од 1898. до 1899. године ово подручје морало да напусти око 60.000 Срба [Новаковић 1998: 145]. Све то указује, да ти погроми нису представљали никакву историјску случајност, него вешто смишљен и темељно спроведен план етничког чишћења српског животног и духовног простора који се одвија од тог времена па све до данашњих дана, као што указује не само на континуитет извесне политике великих сила, које су потајно подржавале и подстицале такво антисрпско понашање, него и на унутрашње антисрпско деловање извесних појединаца, попут Димитрија Туцовића, који за патње српског народа нису наилазили ни на какво разумевање, док су албански терор правдали циничним аргументима, попут оног: „Зар словенска племена нису потисла староседиоце ових земаља средствима о којима историк нема ни мало лепо мишљење?”.

Из свега овога лако се може закључити да је почетак албанског национализма био подстакнут политиком терора над косовским Србима, који су на свом животном простору оставили бројне материјалне трагове културне и духовне баштине, док о Илирима, као староседеоцима Балкана, нема никакавог помена. Тако би се и чувени „илирски мит” о Албанцима као староседеоцима Балкана, који је данас централни мит албанског национализма, лако могао повезати бечко-језуитском квазиисторијом и социјал–националним инжењерингом. Наиме, управо на основу овог мита, на подручју Косова и Старе Србије, Албанци су остварили право на свјеврсни Lebensraum још пре него што је овај појам био измишљен, и пре него што су Албанци добили своју националну азбуку и националну књижевност. Пројектовани национализам увек је насилан, а насиље је, као што је историјски познато, већи катализатор социјалне хомогенизације одређеног етноса, него култура, која је спора и ефикасна на дуже стазе. Тако би се могло закључити, да су погроми над Србима крајем 19. и почетком 20. века, били национално коруптивног карактера. Прво се подстицало насиље, а тек онда је на ред ступала култура.

За практичан рад на формирању албанске нације изузетно су важни тајни извештаји конзула Писка (Скопље) од 25. јануара и 15. јуна 1897. године као и вицеконзула Рапапорта (Призрен) од 29. јула 1897. године. У тим извештајима дословце стоји, да гласине о аустроугарској тежњи ка Солуну, треба заменити гласинама о аустроугарском подржавању албанске државе и нације.

austrougarska
Један од доказа да је албанска нација скројена у Бечу

Конзул Писко предлаже Министарству спољних послова, да се за потребе реализације аустроугарске политике према Албанцима у Бечу организује посебан одсек који би радио на подстицању албанског националног покрета или јачању албанског националног осећања, од чега, на првом месту треба да буде рад на стварању јединственог албанског алфабета [Толева 2016: 140]. У Рапапортовом извештају указује се на значај окупљања утицајних личности међу Албанцима, како у градовима тако и на селу, који би се ујединили око идеје албанског национализма која је у том тренутку Албанцима готово непозната. Познајући њихов карактер и нарави, као и усредсређеност на личне и локалне интересе, аустроугарски конзул предлаже и масовно коришћење новца приликом привлачења албанских првака за овај аустроугарски политички пројект [Толева 2016: 141–142]. Дана 21. јануара 1899. конзул Писко говори о конференцији албанских првака у Пећи која се одржала 23–29. јануара 1899. године. О овоме сведочи извештај аустроугарског конзула Рапапорта од 19. јануара 1899. године из ког се јасно види да Аустроугарска игра на верску карту и постиче насиље муслиманских Албанаца на Косову и Старој Србији према Србима.

Међутим, главни савезник Аустроугарске у албанском пројекту био је и остао Ватикан, с којим ова држава настоји да успостави писмени споразум о сарадњи, како би искористила верске мисије Ватикана, у циљу ширења пропаганде која одговара аустроугарским политичким интересима.

Стварање албанске нације и развој албанског национализма од 1896. године, па све до данашњег дана представљао је право ремек–дело аустроугарске дипломатије, које је, у великој мери, остварено уз помоћ Ватикана и његове тајне идеолошке армије – језуита. О утицају Ватикана на формирање албанске националне свести, најбоље сведочи пример монсињора Прима Докија, изузетно интересантне, може се рећи несвакидашње романтичне личности која је у великој мери помагала барону Цвидинеку у дефинисању циљева и метода аустроугарске политике према Албанцима.

Монсињор Примо Доки, рођен је 1849. године у Орошију крај Љеша у католичком племену Мирдити. Био је ђак Collegium Urbanuma при Пропаганди у Риму, а од 1875. – парох је Мирдита. У време Велике источне кризе ступа у контакт с Гарибалдијем и у том својству 1876. године одлази на Цетиње, где пажљиво посматра понашање, Албанцима сличних, црногорских и херцеговачких племена, која су се већ деценијама налазила у оквирима извесне државности, националне и културне еманципације. Године 1877. Турци га хапсе у близини Гусиња и интернирају га у Цариград. Из Цариграда Доки је предат папском изасланику под условом да се никад више не врати у Албанију. Потом Доки путује у Канаду као изасланик једног високог црквеног великодостојника, где живи приближно шест година, све до 1883. године, када се враћа на Крф и Бар, одакле, уз помоћ надбискупа Маранга одлази у Атину, где ужива симпатије Грчко–албанског комитета с Крфа. Из Атине Доки прати 1884. године, кардинала Антонија Аљиардија, као папског изасланика за Источну Индију, на пут у Бомбај, где остаје све до 1887. године. Немирног духа, живе интелигенције, великог животног искуства, Доки постаје личност савршено погодна за ватиканску политику према Албанцима, која се ослањала како на аустроугарски, исто тако и на њој конкурентни италијански утицај. По повратку у Рим, Доки бива именован за опата Мирдита, иако се том именовању сметала одлука из 1877. године о његовој трајној забрани да ступи на тле Отоманске империје. Уз одобрење аустроугарске дипломатије и уз помоћ јерменског католичког патријарха Азаријана, Доки 1888. године из Цариграда добија дозволу да ступи на дужност. Од тад почиње његов национални рад.

У то време Беч од својих конзула захтева да направе списак свих важних Албанаца који су учесници „албанског националног покрета”. На том списку се дана 31. јануара 1901. године код Мирдита налазило само једно име: Примо Доки – опат Мирдита. Барон Цвидинек на „политичком читању” од 14. марта 1897. године, излаже „Меморандум о средствима која треба применити о развоју аутономије у Албанији”. Иако је писац извештаја барон Цвидинек, његов стварни творац је Примо Доки. Према Докију први корак би био ширење идеје „самосталности”, којој смета верска и социјална расцепканост као и племенска подељеност међу Албанцима. Оно што је генијално код Докија јесте да се он први пут залаже за идеју албанске „самосталности” коју треба ширити и код непријатеља Албаније.

Четрнаест година касније, сведоци смо Туцовићеве студије, која као да је написана по рецептури Прима Докија. Јер, непријатељи Албаније, у овом случају Срби или српски интелектуалци и политичари, делом из заблуде а делом из зле намере, дају легитимитет албанској самосталности, потпуно супротно српском националном интересу, што се догађа и данас с косовским питањем. Овом приликом важно је истаћи, да је заблуда знатно опаснија и штетнија од зле намере и њене последице су далекосежније, јер заблуда почива на уверењу, убеђењу, и ствара осећај трајне манипулације а зла намера на рационалном и конкретном интересу. Или, прецизније речено; ако се да преварити један појединац – и то интелектуалац, ласно је онда преварити читав народ, а нарочито његове великаше (политичаре), што се Србима у погледу Албанаца десило; али не само у погледу Албанаца, већ и других народа.

У другом, трећем кораку, према Докију, би било подстицање општег примирја, које би дошло тек кад заживи идеја самосталности, јер би се опште примирје успоставило тек оног тренутка када би се Албанци нашли угрожени од заједничког непријатеља. Страх од непријатеља их мири и уједињује. Зато је потребно створити „лигу”, попут оне Призренске из 1878. године, где би се нашли представници свих албанских племена који би дали свечану „бесу” за националну одбрану, а која ће подразумевати привремено укидање крвне освете.

Интересантно је запазити да је овај модел за решавање проблема крвне освете Доки усвојио од Црногораца, који су се на сличан начин, принципом привременог „суспендовања” крвне освете, уједињавали ради заједничке одбране од Турака, чиме су током времена дошли до социјалне хомогенизације неопходне за стварање државе. А да би се сви ови услови створили; Албанци морају добити, школе, јединствен алфабет и књижевност, као главне атрибуте националног идентитета.

А да би се то остварило Доки предлаже два практична корака:

  1. Одржавати добре односе са султановом владом.
  2. Покушати да домаћа унутрашња администрација земље пређе из руку отоманских функционера у руке домаћих (под контролом „лиге”), чиме би се на невидљив начин ишколовао владајући административни кадар, који би у одређеном моменту био способан за преузимање власти.

Када се ови услови остваре, према Докију, потребно је створити свеалбанску комисију, састављену углавном од интелектуалаца који би албанско питање ставили пред међународну заједницу. Политички део програма и није представљао толики проблем колико културни, што је нормално, јер је политику знатно лакше искреирати него културу.

У читавом овом програму Прима Докија види се јасна намера да римокатолици међу Албанцима чине цивилизаторски елемент. Након оснивања кнежевине Албаније оствариће се два циља:

  1. Ширење Црне Горе обалом Албаније биће заувек спречено, пошто би нова држава била довољан блок за Црну Гору. (Из овог документа се јасно види да Аустроугарској није падало на памет још 1897. године да Црној Гори ни на један начин препусти Скадар, у чему је имала огромну подршку Ватикана; тако да би се Скадарска криза из 1913. године, на основу рада Толеве, морала посматрати у овом светлу).
  2. Што се тиче Србије, Косовски вилајет ће увек бити савезник северне Албаније и никад неће дозволити да Србија ни за педаљ заузме албанску територију. (Косово као албанска држава, такође је дефинисана овим документом, након чега почиње масовни погром Срба у 1898. и 1899. години с подручја Косова и Метохије, када је у Краљевину Србију избегло преко 60.000 лица, што се такође, на основу овог документа мора посматрати као део вешто смишљеног политичког плана, коришћеног више пута током 20. века, па све до данашњег дана, када се од Србије, по истој аустро-римокатоличкој рецептури, тражи да се јавно одрекне Косова као своје територије и да буде први народ на свету који ће, уз помоћ своје политичке и интелектуалне и културне елите, извршити национално самоубиство.

Ова нова кнежевина би се и на унутрашњем плану могла сматрати аустријском, пошто ће примити структуру Аустроугарске и зато што ће једино та сила моћи да јој гаранутује своју подршку и заштиту. Докијеве идеје о књигама на албанском језику, школама као средству за буђење националног духа Беч спроводи у дело. У дијаспори излазе и албанске новине, католички свештеници постају пропагатори патриотских уверења код Албанаца. Према Приму Докију Албанци нису способни да се баве далекосежном политиком за будућност. Они једино схватају своје тренутне интересе.

Поред рада за опште циљеве албанског национализма Доки, као Мирдит, покушава да своје племе код великих сила уздигне на много већи ниво у албанском националном покрету, него што га заузимају код других албанских племена. Мирдити су бројчано најслабије племе, броје око 30.000 становника, римокатолици су и веома ратоборни. Иако је био образован, говорио многе језике, Доки се ипак у националном погледу понашао као типичан Албанац. Од Аустроугарске је мамио новац, покушавајући притом да искористи њену политичку моћ и утицај како би из прогонства ослободио вођу Мирдита Пренка Биб Доду, и ставио га на чело албанског националног покрета. Оснивао је албанско књижевно друштво Башкими, које је промовисало јединствени латинични алфабет, који је Доки силом и без успеха покушао да наметне осталим албанским племенима. Иако је био на аустроугарском платном списку до 1911. године, његово друштво имало је снажно упориште у Италији, због чега се намеће отворена сумња да је радио за обе стране (аустријску и италијанску).

Од 1900. године Беч усмерава пажњу на личне контакте својих дипломатских представника с албанским првацима. У том смислу рад вицеконзула др Ремија фон Квјатковског (Rémi/gius/ von Kwiatkowski, 1867–1923; [Deutsch 2017: 415–416]) значајно доприноси реализацији плана, иако наилази на отпор конзервативних елемената албанске друштвене елите чија је моћ и друштвени утицај концентрисан у рукама свемоћних бегова. Зато је, према овом аустроугарском дипломати, националну свест требало најпре подићи међу беговима који су традиционално чинили стуб отоманске државе међу Албанцима. Управо Квјатковски указује на чињеницу да би центар албанске нације требала да буде Тирана и пребогата породица Топтани, која је, по свему судећи, требало да преузме на себе улогу будућих кнежева од Албаније. Квјатковски добро увиђа значај Тиране, као места централног окупљања Албанаца; Гега са севера и Тоски с југа. Измештање средишта будуће албанске државе с приморја, где је утицај Италије био пресудан, у залеђе земље имало је добре и далекосежне последице за формирање будуће албанске нације под аустроугарским утицајем, јер је Тирана као град у залеђу у значајној мери смањивао природну суревњивост која постоји између примитивнијих, сиромашнијих планинских племена и богатијих и културнијих примораца. Симпатије бегова према Квјатковском расту, нарочито када се аустријски вицеконзул, окумио с једном беговском муслиманском породицом – његова супруга је ритуално ошишала дете. Теренски рад вицеконзула Квјатковског био је од великог значаја за политичко деловање аустроугарских дипломатских агената на формирању албанске националне свести.

Борба за Балкан и завршну фазу решавања источног питања отпочела је борбом за школе и школски систем. Такође, у српском, грчком и бугарском случају, ту борбу је пратио и сукоб на верском нивоу – која ће православна црквена организација доминирати у одређеном подручју Балкана, што је у многоме отежавало стварање Балканског савеза, као и бројна непријатељства и насиља од стране српских четника, бугарских комита и грчких андарта, као и перманентна албанска насиља над хришћанским неалбанским живљем.

Парадоксално, али истинито, књига, култура и писменост, на Балкану претходила је насиљу и националној нетрпељивости. У том смислу Аустроугарска, која је од Берлинског конгреса 1878. године, и сâма постала балканска држава морала се, на неки начин, укључити у овај притајени и незванични културно–просветни балкански рат. А како сâма није била национална него изразито империјална држава римокатоличког типа, није се могла ослонити ни на једну већ постојећу православну нацију, већ је морала, нужно сопственим интересима на Балкану, у Албанцима пронаћи природног савезника. С том разликом што је, за остваривање сопствених интереса морала, цивилизовати и значајно европеизовати своје савезнике. А то је у подразумевало да их мора прво описменити, створити им школе, интелигенцију, књижевност, пробудити национално осећање и развити потребу за сопственом државом и државношћу, како би их могла припремити за општу балканску утакмицу, између младих, релативно нових, скоро ослобођених, православних држава Балкана, у великој борби за територијално наслеђе умирућег Отоманског царства.

Стање у албанским школама почетком 20. века било је више него катастрофално. Према подацима Аустроугарског конзула из прековардарске Македоније, почетком века Грци су на том подручју располагали с 350 школа, Бугари са 188, Срби са 101, а Власи – Цинцари (Арумуни) с 35 школа, док су Албанци располагали са свега 7 школа за дечаке и две за девојчице, на италијанском језику, које је финансирала Аустроугарска, али се у њима настава одвијала на италијанском језику. Ове школе су биле распоређене на следећи начин: у Скадру 2 школе за дечаке и 1 за девојчице, у Драчу 1 за дечаке и 1 за девојчице, у Широку, Пећи и Призрену по једна за дечаке и у Скопљу 1 школа за дечаке.

Колика је у то време била културна заосталост Албанаца може се сагледати ако би се њихових 9 школа на близу милион и по становника упоредило с културно-просветним приликама у Црној Гори, чија популација једва да је прелазила број од 200.000 становника. Наиме, у Црној Гори је крајем 19. и почетком 20. века радило између 41 основне школе у 1871. години (пре Велике источне кризе и територијалног проширења) и 136 школа у 1909. години, са 198 наставника и више од 12.000 ученика. Такође, настава је била бесплатна и обавезна. Истовремно са црногорским основним школама постојале су и средње школе попут Богословско-учитељске, више гимназије на Цетињу, девојачки институт, ниже гимназије у Никшићу и Подгорици, као и официрски курсеви.

У погледу цивилизацијских вредности малобројни, племенски организовани, али зато државотворни и национално свесни Црногорци, стајали су на несагледивој висини у односу на Албанце, једини народ у Европи, тога времена без свог језика, писма, књижевности и националне свести. Главни проблем у цивилизовању Албанаца од стране Аустроугарске био је тај што се настава одвијала на италијанском језику, тако да је школовани кадар више нагињао Италији и њеној културној политици него Аустроугарској. Тако је, према речима aустроугарског конзула у Скадру Ипена (Theodor Anton Max Ippen, 1861–1935; [Deutsch 2017: 358–361]), Аустроугарска, својом културно–просветном политиком, уствари радила за свог непријатеља и конкурента [Толева 2016: 354].

У том контексту Ипен 1897. године, ствара план за отварање мреже албанских школа које ће спроводити проаустријску политику. Ипенов план, не много креативан, кренуо је од римокатоличке основе. Он је закључио да у Северној Албанији има око 100 католичких парохија у којима би требало оформити око 100 будућих школа, чији трошкови не би превазилазили цифру од 20.000 франака годишње по школи, што је изузетно ниска цена уколико би се у обзир узела чињеница да је само једна италијанска четворогодишња школа у Скадру Италију коштала 30.000 франака годишње.

Школа није могла да функционише без учитеља, које је требало изабрати између 10 и 12 кандидата са свршеном основном школом који су можда похађали неке часове у некој вишој школи. Њих би, према Ипену требало послати у католички институт у Салцбургу на дошколовавање. Они би том приликом живели у интернату, организованом у католичком духу и под католичким надзором, који би том приликом стекли пословичну католичку дисиплину а политички би се везали за интересе Монархије.

Крајем октобра 1897. Ипен прецизира у Северној Албанији 12 потенцијалних локација у којима би се отвориле ове аустроугарске албанске школе, у које би бечка влада требала уложити једнократно суму од око 360.000 франака, а читаво њихово годишње издржавање не би прелазило суму од 144.000 франака годишње.

Из овог Ипеновог плана јасно се може закључити да је главни циљ Аустроугарске у њеној културној и просветној политици међу Албанцима имао изразито римокатолички – прозелитски карактер. Јер би окосницу будуће албанске интелигенције, самим тим и предводници албанског културног и националног покрета, чинили римокатолици. Свакако да би главни савезници Аустроугарске по овом питању требали да буду језуити, тако да је о свему овоме своје мишљење изнео и главни језуитски генерал Лудвиг Мартин, амбасадору Аустроугарске при Светој Столици, грофу Ревепорту, који Толева у свом раду у целости цитира.

Наиме, у том писму, финим углађеним стилом и дипломатским језиком, језуитски генерал Мартин, оштро критикује бечку владу, зато што не улаже довољно новца у формирање бесплатних основних школа, обданишта и сиротишта која би била под надзором Римокатоличке цркве. Јер, према њему, Албанци, код којих просвета и култура нису на високом нивоу, заправо уопште их немају, неће ни једну пару уложити на школовање своје деце, они ће децу пустити у школе само ако су убеђени да их њихово школовање неће нимало коштати. Аустроугарске школе, које су формирале штедљиве бечке бирократе, показале су се много лошијим од школа које су формирале знатно сиромашније балканске државе. Оне не само да су биле лоше финансиране него су биле и лоше вођене. Ипен, који је, по свему судећи био изразито шкрт човек, желео је да постигне максималне резултате уз помоћ минималних улагања, што се у крајњој мери изразито негативно одразило на цео замишљени систем албанског образовања под аустроугарским назором.

Конзул у Призрену Писко, 23. јула 1897, пише да би учитељ који добро влада словенским језиком могао постепено да у наставу уводи албански језик, као што је потребно ангажовање већег броја часних сестара у настави за девојчице. Такође, Писко предлаже и увођење једне средње школе у Скопљу, где би се школовали будући албански учитељи.

Године 1898. католички надбискуп у Призрену Пасквале Трокси, од Аустроугарске тражи донације за католичке школе у Призрену, Ђаковици и Пећи, као за школу милосрдних сестара у Пећи. Часне сестре и учитељи у овим школама долазе углавном из Хрватске.

Аустроугарска ради на стварању религијског протектората над римокатолицима у Албанији. У Ипеновом извештају јасно се указује на везу аустријске владе и језуитског реда. Цвидинек у свом извештају пише да се у изјавама конзула Аустроугарске не каже ништа – ни једна реч – о понашању језуита у Албанији, која би сведочила у прилог њиховој оданости интересима Монархије.

Због великих тешкоћа приликом организовања наставе на албанском језику бечка влада покушава да организацију читавог тог подухвата препусти језуитима, са чијим генералом успоставља следећи споразум:

  1. Да се генерал привремно одрекне присаједињењу Албаније као језуитске провинције, иако је оно веома пожељно. Ово због тога да се не би пробудила никаква сумњичавост која би могла донети опасне последице по аустријске политичке циљеве.
  2. Именовање аустријског језуите за ректора папске школе.
  3. Пружати материјалну подршку реду за сва питања која се тичу његових школа.
  4. Језуити морају редовно информисати Министарство спољних послова у Бечу. Министарство се са своје стране обавезује да информише оца, генерала реда, о свему што се односи на деловања која дипломатски агенти предузимају.
  5. Пружити упуства вишим инстанцама реда у Албанији како да информишу аустријске конзуларне функционере о било ком питању вредном разматрања, тако да се од стране царских и краљевских конзула ради на успостављању двоструке контроле надгледања понашања језуита према сили заштитници и како би на тај начин добили право да из Албаније удаље било ког припадника реда који би био предмет протеста Монархије.
  6. Са своје стране, и насупрот свему томе, Аустроугарска се обавезује да својим конзулима изда одговарајуће наредбе, како би у границама могућег подстицали активности језуита, увек под условом да се сваки свештеник језуита, ако му у било ком случају затреба помоћ, обрати искључиво аустроугарским агентима.

У вези с тим ред нуди Аустроугарској следеће услуге:

  1. Стварање педагошког центра – Collegio comerziale – при Трговачкој школи у Скопљу, где ће се образовати наставници кад стигну у Албанију.
  2. Саопштење о свим примедбама које језуитски свештеници дају о професорима и школама током својих мисионарских путовања (у овом случају они су својеврсна просветна инспекција).
  3. Дискретна и ефикасна контрола понашања језуитских свештеника.

Ипен подржава језуите док барон Цвидинек према њима гаји извесне сумње.

Владан Ђорђевић тачно открива улогу Римокатоличке цркве у формирању албанске нације, што потврђује и дисертација Теодоре Толеве; он о томе каже следеће: „Откуда је то свемогућа католичка црква, која иначе у свима државама европским, у којима је католичка вера владајућа, онаква чудеса прави, није могла у Арбанији ништа учинити? Отуда што католички свештеник у Арнаутлуку не може да живи и да ради само за свој духовни позив. Свештеници су у тој земљи политички агенти двеју великих сила, које се међу собом боре за превласт у Арбанији, и које те свештенике издржавају само зато да врше политичку пропаганду за њих.”. Пример Прима Докија у потпуности потврђује Ђорђевићев став.

Први и основни корак за стварање албанске нације био је формирање њиховог књижевног језика, на чијој бази би се формирао систем народних школа, које би за циљ имале стварање националне интелигенције и уобличавање национале идеје. На том путу главни проблем је представљало питање алфабета које се веома тешко решавало и без којег би читав труд на стварању националног језика и књижевности остао узалудан. У Бечу је питање албанског алфабета представљало велики проблем, јер без јединственог алфабета и кодификације албанског књижевног језика, албанска књижевност и писменост уопште не би била могућа, а самим тим ни развој њихове националности и државности. Према речима, Владана Ђорђевића, зачуђује колико је албански језик и њихова народна књижевност сиромашна. Они уоште нису имали ни епова ни митова, о чему говори и Владанов најљући противник Димитрије Туцовић; који каже: „За потврду тога ни немамо никакве збирке арбанаских народних песама, али имамо збирку песама племена Кучи које потврђују још нешто више, наиме, да друкчији карактер нема ни поезија црногорских племена”.

Зачуђујуће интересантна констатација вође српске социјалдемократије који у недостаку албанске националне књижевности просто позајмљује књижевност из племена Куча, које, иако блиско Албанцима, ипак је српско племе, као што је на албанском Мар Миљан, или Марко Миљанов, српски књижевник и црногорски војвода, јер је писао на српском језику. Према Владану Ђорђевићу, користећи се Етимолошким речником тадашњег албанолога Густава Мајера из Граца, објављеним 1891. године у Стразбургу; чије је услуге на кодификацији албанског алфабета такође користила и бечка влада, албански језик био је индоевропска мешавина различитих језика, чију је основу чинило свега 2230 речи; међу којима је детектовао 540 речи словенског порекла, 870 новогрчког порекла, 1420 речи романског и турског корена и око 400 речи које би припадале старом индо–германском наслеђу.

Другим речима, почетком века Албанцима је, решавањем Источног питања у корист балканских држава и нација, претила асимилација и нестајање које су Аустроугарска, Италија и Ватикан, успела да спречи, формирањем албанске нације. Барон Цвидинек, активни тајни саветник цара, крајем 1897. године, задужује Аустроугарског вицеконзула у Призрену Рапапорта, приликом његовог последњег боравка у Бечу да припреми информације о овом осетљивом питању.

Рапапорт, 31. јануара 1898. године шаље резулатате истраживања у виду детаљног извештаја, као и анекс од три табеле албанског алфабета, које је Толева детаљно истражила у својој дисертацији. Рапапорт у анексу 1 наводи чак 17 различитих облика писања албанског језика и 20 метода транскрипције. Питање алфабета је, у ствари питање идентитета; а постојање латиничне и арапске симболике не треба сматрати спорним за Албанију будући да чине заједничко добро муслиманског и хришћанског света. Рапапрот за потребе албанских школа предлаже латинични алфабет, али такође констатује, да би за потребе албанске књижевности, било потребно, a priori стварање књижевности у коме би се питање разрешило само по себи [Толева 2016: 307–312].

Дана 9. августа 1898. Министарство спољних послова по питању алфабета ангажује стручњаке попут дворског саветника др Талоција и професора Мајера из Граца, а такође и конзула у Скадру Ипена. Беч је припремио израду Библије на албанском језику који је по новом алфабету саставио конзул Ипен заједно с римокатоличким клерицима у Скадру.

Као модел, користили су латинично писмо какво се користило у школама у Босни (што значи, да им је српски језик служио као узор), чиме су се у великој мери приближили Доситеју Обрадовићу који је радио као учитељ у Валони, где је добро научио албански језик и за коресподенцију на њему вешто се користио српском ћирилицом. Око алфабета укључен је опат Доки, који 23. априла 1901. године одлази у Делбенисти у посету надбискупу, монсињору Бјанкију, који одбија аустријски алфабет, али предлаже сазивање скупштине албанских првака који ће одлучити о том питању, пошто ће на тај начин и његово друштво Башкими – промовисати свој алфабет. Те 1901. године, по овом питању није постигнут ниједан договор.

Године 1905. италијански конзул у Скадру пише да се у Италији штампају албански уџбеници на основу алфабета друштва Башкими, чиме је Италија директно угрозила интересе Беча, који под хитно мора да реагује и реши спорно питање албанског алфабета. Из овог извештаја, јасно се види да је опат Примо Доки, уствари све време седео на две столице и да је, можда (поузданог доказа за то немамо, али све чињенице указују на то) примао новац како од Аустроугарске, исто тако и од Италије, покушавајући на све могуће начине да међу Албанцима уздигне своје малобројно римокатоличко племе – Мирдите и да им, невољно, наметне своју верзију латиничног алфабета.

Схватајући да су можда, несвесно, радили за интересе Италије у Албанији, бечка дипломатија 1905. у Скадар, шаље човека који ће коначно Албанцима решити питање алфабета – Августа Ритера фон Крала (August Ritter von Kral, 1869–1953; [Deutsch 2017: 396–398]). Фон Крал, јасније од својих претходника увиђа да је најраширенији алфабет уствари онај који је познат као Фрашери писмо, а настао је на скупштини албанских првака 1880. године. Ово писмо сматрано је „народним” и у великој мери обухватало је области где се говорило дијалектом Гега, чиме је било прихватљиво и за муслимане, али је имало нека незгодна слова, која је на фин начин требало заменити латиницом. Највећу сметњу фон Краловом раду чинио је, нико други до опат Примо Доки, који његов рад на убрзаном установљавању универзалног албанског алфабета доживљава као акт личног непријатељства. Крал успева да изолује Докија и да од њега измами сагласност да ће се његова странка подредити оном алфабету који одабере већина албанских првака.

Истовремено, док је изоловао Докија, аустроугарски дипломата успева и да изолује Мехмед бега Фрашерија, који је у међувремену постао истакнути члан младотурске партије. Крал 1908. године организује конгрес у Битољу, који се искључиво бави овим питањем: То је време значајних дипломатских активности везаних за изградњу Санџачке железнице, као и њој ривалске Јадранске железнице, коју форсирају Италија, Србија и Русија. Такође је важно истаћи, да у јулу 1908. избија Младотруска револуција, која је у свом програму турског национализма имала за циљ претварање Турске у националну државу, секуларног типа, са званичним латиничним писмом, што ће у стварности бити остварено тек у време Ататуркове диктатуре. Све ове промене позитивно су се одразиле на рад конгреса, који је званично усвојио компромис око алфабета; као званични албански алфабет користиће се оба писма; Фрашеријево писмо и писмо друштва Башкими. Фрашеријево писмо доминираће међу Гегима и муслиманима, а Башкими међу римокатолицима и Тоскама.

Ипак, изузетно значајни рад конзула Крала, овим се не завршава. Његова главна улога за културни живот Албанаца одиграла се у току Великог рата, када је Аустроугарска, успела да окупира ово подручје 1916–1918. године. Тада се Крал враћа у Албанију, у својству цивилног комесара земље, и оснива изузетно значајну институцију – Албанску књижевну комисију, која је имала улогу цензора званичних аката, новина и издања на албанском језику. Тек за те непуне две године, аустроугарске окупације Албаније, Крал успева да Албанцима силом наметне онакво писмо какво је највише одговарало аустроугарским интересима и да на тај начин трајно удари печат албанском књижевном језику и будућој албанској културној и националној политици, која је преживела Велики рат, Аустроугарску и која је наставила да се развија све до данашњих дана.

Српски читалац не може да не примети аналогију између аустроугарске политике према Албанцима и оне коју је у комунистичкој Југославији спроводио Јосип Броз Тито. Додуше, Толева сасвим јасно на почетку студије Броза назива оцем нових постјугословенских нација, формираних по ранијој бечкој рецептури, што сасвим оправдава тврдњу Алена Тејлора о Јосипу Брозу као последњем Хабзбургу. Титова Југославија, у својој суштини и државној идеји коју је заступала, била је својеврсна „Мала Аустроугарска”, у којој је, за разлику од претходне где је стуб државне политике чинио однос Немаца и Мађара, у њеној балканској реплици тај однос био је замењен односом Срба и Хрвата. Такође, се не би могло рећи, ни за једну од ових државних творевина – вештачких и крајње недемократских – да су представљале, како се то дуго веровало и у историографији често истицало, никакву „тамницу народа”, пре би се дало закључити да су обе државе биле својеврсне „творнице народа” и нових нација, а да је тај принцип нарочито био примењиван и у случају комунистичког СССР–а. Управо дисертација Толеве, рађена на основу оригиналне, нове арихивске грађе, јасно указује на чињенице, да су многе национале идеје, које су се чиниле оригиналне и створене саме по себи биле плод добро организованог и вешто смишљеног политичког пројекта, израженог кроз разне меморандуме и операције које су, у конкретном албанском случају, на терену спроводили аустроугарски дипломатски представници.

Читајући дисертацију Толеве, српски читалац не може да се не чуди, својим интелектуалцима, колико мало цене свој народ и своја културна достигнућа. Јер, док су Аустроугарска, Италија и Ватикан, улагали огромне и незамисливе напоре да Албанцима створе, алфабет, школе, културу и државу, дотле је Јован Скерлић већ извршио својевсну кодификацију и грубу селекцију новије српске књижевности. Никада српска политичка елита није на прави начин схватала политички значај своје културе, коју је неправедно сматрала малом, провинцијалном и неретко заосталом, понашајући се према својим националним и културним посланицима као према својеврсним противницима у борби за власт, често омаловажавајући њихов рад и њихова духовна достигнућа. Ако би се упоредили са својим суседима, у овом случају с Албанцима, схватили би да међу њима није било ни Вука ни Његоша и да су књижевна дела, попут Горског вијенца и Луче микрокозме написана на српском језику, била део огромне националне револуције која је побуђивала и подривала основе тадашње конзервативне и империјалне Европе.

Тек с овим радом, Теодоре Толеве, српски читалац се освешћује и схвата главне разлоге српске непопуларности међу великим силама. Срби су културна нација, с развијеним књижевним језиком, националном свешћу и националним митом, које је потребно, из империјалне перспективе Аустроугарске и њених духовних наследница, свести на пожељан првобитни албански ниво, као што је Албанце потребно еманциповати и уздићи на ниво којим би у сваком погледу могли да парирају Србима. У том „културном” рату не бирају се средства и ради се систематично на спровођењу културцида, како би српска национална свест и национална осећања максимално отупела.

Такође, рад Толеве у великој мери, рехабилитује и потврђује резултате, код нас у науци сматра се превазиђеног и делимично заборављеног политичара, лекара и дипломате Владана Ђорђевића који је књигу Арнаути и велике силе написао за потребе конференције амбасадора у Лондону, 28. јануара 1913. године. Њему се оштро супроставио тадашњи вођа српских социјалиста Димитрије Туцовић расправом Србија и Албанија где је, побијајући у народу „озлоглашеног” и „назадног” и дубоко „компромитованог” др Владана, у великој мери повлађивао интересима тадашње антисрпске политике суседне Монархије. Због чега данас није тешко донети, врло експлицитан, закључак да су тадашњи српски социјалисти, као и њихови каснији комунистички наследници, у неку руку, чинили својеврсну „пету колону” у редовима српске државне и националне, а пре свега културно–политичке интелигенције.

Туцовић је тако, слободно се може рећи, био идеолошка претеча данашње „Друге Србије”, која критикујући српски национализам и буржоазију, налази оправдање за готово све антисрпски расположен елементе у окружењу, приписујући Србији и Србима кривицу за колонијализам, хегемонизам и наводну геноцидност и подржавајући сваку политику супротну интересима српске државе и народа. Туцовић међутим, који на више места напада др Владана, у једноме се с њиме слаже; да су Албанци народ на изузетно ниском културном и цивилизацијском нивоу; народ без иједне своје збирке народних песама и умотворина, потпуно дивље, примитивно балканско племе. Иако Туцовић правилно уочава да је судбина Албаније повезана са судбином Јадранског мора, где су вековима уназад пролазили бројни трговачки путеви, носећи поред материјалних добара, природно, и културна добра, ипак нас оставља необавештеним пред чињеницом да сви ти бројни културни утицаји бројних народа; попут старих Хелена, Византинаца, Венецијанаца, па чак и Срба нису нимало утицали на формирање албанске националне особености.

Албанци су, поред свега тога, били и остали изолован, конзервативан, етнос, изразито нецивилизован и недржавотворан коме су други, уз велике тешкоће, морали да стварају и креирају државу и нацију, о чему иначе сведочи научни рад Теодоре Толеве. Да би се ови изузетно оштри закључци могли ваљано аргуменовати и оправдати, потребно је претходно спознати сâм карактер аустроугарског империјализма, усаглашеног с радом језуита, о чему нам Теодора Толева даје подробна обавештења у својој студији.

За разлику од Туцовића, данас то јасније сагледавамо, албанско питање је много боље дефинисао Владан Ђорђевић, који је стварање албанске државе видео као ново Источно потпитање, у чијим оквирима се и данас налази косовски проблем, а чије је узроке и генезу докторска дисертација Теодоре Толеве додатно разоткрила и објаснила.

Из извештаја аустроугарских дипломата, објављених у докторској дисертацији Теодоре Толеве, јасно се открива политичка намера бечке дипломатије за цивилизаторском и еманципаторском улогом у оквиру културтрегерског германског Dranga nach Osten, не само према Албанцима, него и у односу на друге, сличне етничке групе, које егзистирају у оквиру исламског Отоманског царства. У чему се јасно види сасвим нов и модеран политички приступ бечке дипломатије у колонијалној подели света, који у то време још увек није доминирао у међународним односима, али који је, у међувремену, знатно еволуирао и који бисмо, данас, могли окарактерисати као неоколонијални. У том односу земља колонизатор не влада над одређеном територијом и народом грубом војном силом колико културним и економским утицајем. Она је је мајка, која васпитава своју заосталу децу, и која штити интересе њихове малоумне, корумпиране политичке елите пред међународном заједницом.

Моћ империје – колонизатора, у неоколонијализму, или моћ – меког утицаја, огледа се у невидљивом и неухватљивом утицају земље колонизатора. Он делује кроз културу, политичке странке, стране фирме и фондације, уз помоћ мноштва малих и наизглед независних фактора који вешто и координисано раде на експлоатацији и поробљавању одређене територије и нације, уз помоћ друштвених елита, које мисле да раде у сопственом интересу, а у ствари, део су великог система манипулације. Свакако, такав систем политичке манипулације, експериментално проверен на Балкану крајем 19. и почетком 20. века, дао је добре резултате, али није био подесан у време доминације колонијалних империја, него тек с њиховим рушењем, након Првог и Другог светског рата, да би тек после тога, био створен данашњи међународни политички поредак, по мери и стандардима неоколонијализма, или империја меког утицаја, чији је пионир била Аустроугарска.

У данашњем свету, подељеном на мноштво наизглед независних држава, у којима се живи веома лоше и где се владајуће групације међусобно боре за превласт, омогућава се невидљивом фактору да дејствује на најјефтинији и најефикаснији начин. Невидљива империја тада постаје координатор, организатор и реализатор читавог низа програма, који изводе наизглед „независне” групе, удружења и појединци, док је читаво њихово деловање плод вешто осмишљеног и добро организованог плана. Сила духовне и политичке манипулације, показала се јачом и ефикаснијом од грубе физичке силе.

Овом приликом важно је истаћи чињеницу да је свет након Берлинског конгреса 1878. ушао у еру велике колонијалне експанзије, као и конфротације међу великим, империјалним силама, али такође, да је ту епоху пратио и значајан пораст национализма, који се, опет у балканском случају, у великој мери, више несвесно него свесно, ставља у службу интереса великих империјалних сила.

Mемоар барона Цвидинека, о потреби стварања албанске нације како би се зауставило ширење Србије и Црне Горе на Балкану и приступ Русије топлим морима, прочитан на тајном саветовању у Бечу 1896. године, говори у прилог томе. Мемоар је написан у јеку Критског устанка који је претио новим отварањем источног питања, за који у том тренутку нису биле заинтересоване ни Аустроугарска ни Русија, али је приморао Аустроугарску да започне опсежне припреме на формирању албанске нације, о чему се у том тренутку веома мало знало, тако да је Аустроугарска одлука, на конференцији амбасадора у Лондону 1913. године, коју су подржале Немачка, Италија и Британија, о стварању аутономне албанске кнежевине у великој мери изненадиле; како поједине представнике великих сила (Русију и Француску), тако и балканске државе. У ствари, Аустроугарска је имала врло кратак рок, од свега петнаестак година, да формира Албанце као независну нацију и да на тај начин пресече Србији излаз на Јадранско море, о чему сведочи ова докторска дисертација.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.