Када си добар човек није битно које си вере!

Ево још једне приче путописца и авантуристе Драгана Шибалића из Либана, где је у селу Хамат упознао мештанина Јусуфа, који га је угостио као род рођени

Пише и путује:  Драган Шибалић

И по ко зна који пут показало се да кад ме задеси нека препрека, потешкоћа или лоше време — од тога се обавезно роди добра прича.

Тако је било и данас. Пробудио сам се у пет, док је још било мрачно. Наредних сат и по писао сам у шатору, а када сам изашао, дочекао ме је прелеп, мирни поглед на Средоземно море. Био је то опроштај од мора, јер сам кренуо ка унутрашњости Либана, према планинама и водопаду Баатара.

Тек тада сам схватио да сам преспавао у војној зони — чим сам се одмакао, на телефону се појавио интернет. Чекала ме је стрма узбрдица, и већ после три километра нашао сам се у селу Хамат.

Свратио сам у једну скромну продавничицу да купим воду и нешто слатко. Власник, Јусуф, и његов брат одмах су ме задржали запиткујући ме, а понудили су ми и столицу да седнем. Ја сам одлучио да искористим прилику и на Фејсбуку објавим причу и слике од претходног дана. Они ми сипају чај, а затим и кафу. Коме да објашњавам да је не пијем?

„Ћути, Драгане, и пиј“, рекох самоме себи.

И онда поче киша. Све јача. Бицикл сам убацио унутар продавнице. Кад је већ таква ситуација, узео сам да пуним батерије на телефонима, а за то време причао са Јусуфом — мало на енглеском, мало уз помоћ Гугл преводиоца. Битно је да смо се разумели.

Каже да је из Сирије и да од 2012. живи у овом селу. Овде живи боље: нема рата, има више новца. Али жена и четворо деце су му остали у Хомсу, због школе. Првих неколико година и они су били са њим овде…

Време је пролазило, а киша стала тек око подне. Јусуф ми предложи:

„Остани вечерас код мене, па сутра настави даље. Биће лепше време.“

Пристао сам. Желео сам да видим како људи овде живе, а кад ми је рекао да ћемо обићи село и околину, знао сам да ће остатак дана бити више него занимљив.

„А имаш ли ти времена?“, морао сам да га питам.

„Не брини се, имам!“„

Онда само да нешто исправим на бициклу и идемо.

Данима ми црева од мењача боду очи, изувијана око волана и натегнута. Сигуран сам био да сам погрешно склопио бицикл на аеродрому. Пријатељу Mato Kovačević , који ми је поклонио овај бицикл — и захваљујући коме имам најбољи бицикл за дуга путовања — послао сам слику. Убрзо ми је одговорио:

„Не иде то тако, погрешно је. Биће добро ако нису црева пукла…

Зaтo сам скинуо кочнице, волан изротирао на супротну страну и наместио како треба. И тек онда с Јусуфом кренуо у шетњу. Закључао је продавницу и пошао са мном. Кренули смо таквим темпом као да нас неко јури. Успут су ме одушевиле огромне куће — праве палате, као да шетам Дедињем.

Сазнао сам да у овом селу живе православни хришћани. Сви раде у иностранству: Бразилу, Канади, Аустралији, Америци… У селу су остали углавном старији и понеко млађи. Деце готово да нема. Сиријци, Пакистанци, Бангладешани су радна снага…Пролазили смо кроз плантаже маслина и дрвореде бора, а после отприлике четири километра пред нама се указао манастир.

Али, Јусуф ме је прво одвео до оближњег видиковца, одакле смо имали невероватан поглед на Средоземно море и околне планине. Затим смо ушли у грчки православни манастир Госпе од Нурије (Сајдет ел Нурије). Јусуф ми је рекао да овде долазе и муслимани.

Сво време су небом надлетали авиони, чуле су се експлозије, топовска паљба…

„Шта је ово?“ питао сам.

Одмахнуо је руком:

„Није ништа, војна вежба.

Манастир Госпе од Светлости дубоко је укорењен у либанској историји и традицији. Легенда каже да су га у 4. веку саградила два морнара који су се, захваљујући појави Девице Марије као светла на мору, спасили од олује. Манастир је обновљен у 17. веку, а чудотворна икона Богородице вековима се поштује због наводног светлуцања које је наводило залутале бродове на сигурност. Унутра смо видели монахињу како тихо чита молитву — тренутак мира усред вреве спољашњег света.

Али то није било све. Препешачили смо још неколико километара до другог видиковца, па сишли до камене цркве Рођења Пресвете Богородице (Сајдет ел Херчије), уклесане у стену. Вероватно некадашња испосница. Још једно прелепо, скривено место које без Јусуфа вероватно никада не бих видео.Црква стоји у природној пећини, а са њеног прага пружа се живописан поглед на море — место за тишину и размишљање.

Разговор се окренуо ка Сирији. Рекао сам Јусуфу да планирам и тамо да одем.

„Све зависи од регије и тренутне ситуације,“ рече. „Данас је добро, сутра можда не“.

Објаснио ми је да је Сирија, као некада Југославија, фактички подељена на више делова.

„За све су криви Британци,“ оштро је додао.„Некада сам имао леп живот тамо,“ рече, и у његовом гласу осетила се тежина одвојености од породице и домовине.

Најсмешније ми је било када је упоредио Арапе и Иранце. За Иранце је рекао да су вредни и радни људи, док је за Арапе рекао да само мисле на жене. И да их имају по три – четири…

После сигурно петнаестак километара пешке, вратили смо се у село.  Јусуф је спремио вечеру, па смо у продавници седели до касно увече, размењујући приче. Када сам задремао отишли смо до куће где станује, и одмах легао.

Тако је дан који је почео у мраку, киши и неизвесности, постао један од најбогатијих сусрета на путу — сусрет са људскошћу која превазилази веру и границе, и са лепотом која чека да буде откривена уз вођство оног ко је домаћин. Запамтите и ове Јусуфове речи:

,,Када си добар човек, није битно које си вере!“