Једина књига коју Анатолије Ивановић није смео да објави (12)

Живојин Жика Павловић аутор књиге о стаљинистичким чисткама понудио је рукопис „Народној просвети“ али њен власник иако антикомунистички настројен прећутно је одбио да је штампа, а Павловића су српски комунисти 1941. године стрељали  

После снажног одјека који је  књига Предрага Пеђе Савића већ изазвала у јавности, портал Тамо далеко доноси комплетну, проширену верзију великог документарног серијала заснованог на  књизи „Господар  књига: Улога Анатолија Ивановића, белог Руса, у стварању српских великана“. Данас објављујемо 12 наставак.

У годинама пред Други светски рат, Краљевина Југославија се налазила у сложеном и противречном односу према Совјетском Савезу. Још од времена краља Александра Карађорђевића, Београд је одбијао да призна режим који је ликвидирао руску царску породицу и из корена изменио поредак у којем су православље и словенство били спојени са традиционалним монархизмом.

Већ крајем тридесетих година, међутим, долази до заокрета. Како наводи историчар Миладин Милошевић, Краљевина Југославија је била међу ретким земљама у Европи која је деценијама одлагала признање Совјетске Русије, али је уочи избијања светског рата притисак спољних околности постао неодложан. Немачка и Италија су већ заузеле доминантне позиције, Британија и Француска тражиле су сваку могућу антифашистичку осовину, а кнез Павле, прагматичан и опрезан, схватио је да ће раније или касније морати да попусти.

Наводи се да је у таласу чистки ликвидирано седам маршала, седамнаест команданата армија и преко сто генерала, као и да је међу стрељанима било две трећине виших чиновника Министарства спољних послова.

„Стрељани су људи који су потписивали мировне уговоре и преговарали са Западом, људи који су познавали Европу. Њихове празне фотеље нису само рупе у администрацији, него отворене ране у свести једног народа.“

У наредним поглављима, „Стрељање партијских функционера и дипломата“ и „Коминтерна и страх партије“, Живојин Жика Павловић износи потресне податке:

„Кад је апарат државе сломљен, на ред је дошла партија сама. Од двадесет једног члана Централног комитета, петнаест је стрељано; од сто и педесет чланова Врховног совјета, више од половине је нестало; од старих бољшевика који су стајали уз Лењина, скоро нико није остао жив. Тиме је Стаљин довршио оно што је отпочео: револуцију је претворио у власт страха, а страх у норму.“

Описујући Коминтерну, Павловић констатује да је она „од револуционарне трибине постала надгробна плоча свих комунистичких покрета“ и додаје да „историја не памти пример да је један покрет тако темељно уништио своје присталице као што је то учинио Стаљин“.

Последње поглавље, „Истина о процесима у Совјетској Русији“, представља својеврсну оптужницу против стаљинизма. „У монтираним процесима“, пише он, „Стаљин је убио једну трећину чланства своје партије. Никада није утврђен тачан број ликвидираних војника, официра, интелектуалаца и осталих жртава Стаљиновог терора.“ Та реченица, која је на први поглед звучала као пуки податак, у себи је носила тежину смртне пресуде.

Према тврдњи једног историчара који без битних доказа наводи да је Анатолиј Ивановић, власник издавачке куће „Народна просвета“, био јеврејског порекла, постоји вероватна веза између овог београдског издавача и Павловића. Павловић је, преко свог познаника — једног од уредника јеврејског порекла, који је био у блиским пословним везама са Анатолијем — понудио Ивановићу рукопис своје књиге. Уредник је посредовао, али је Анатолиј, иако искрено антикомунистички настројен, оклевао да прихвати рукопис.

Тих дана је Краљевина Југославија свечано обновила дипломатске односе са Совјетским Савезом. У таквим околностима, објављивање књиге која је отворено разобличавала стаљинистички терор значило би директан политички ризик — не само за издавача већ и за опстанак читаве куће.

Књига зато није штампана.

Њен аутор, међутим, није избегао трагичну судбину. Није је избегао ни ужички парох Милан Пашић, који је оставио писмо породици у којем је записао да „умире од руке револуционарне правде“. Убијени су и Милан Љубојевић, носилац Карађорђеве звезде, и Михаило Миловановић, сликар и вајар, творац портрета српских војвода. Приликом ексхумације гробнице у Крчагову пронађено је 68 лешева, а на Капетановој ливади још 40.

Према истраживањима Слободана Гавриловића, Ранковић и његови потчињени су, после седам дана пребијања и мучења, стрељали човека који је обелоданио истину о стаљинистичким злочинима. Павловић, иако је био претучен до непрепознатљивости, није признао ниједну оптужбу. Сведоци су забележили да је, изведен на губилиште, покушао да побегне. Тада је пао, погођен из непосредне близине.

Ђилас је касније рекао: „Да је Жика имао седам глава — због своје књиге ниједну не би сачувао.“

Његова смрт означила је почетак онога што ће касније бити названо „револуционарна правда“. У тренутку када је Стаљинова сенка тек падала на Европу, у малом српском граду понављао се исти образац терора.

Његова књига остала је као последњи документ о храбрости и као доказ да је реч понекад опаснија од пушке. Она је постала једина књига коју Анатолиј није смео да објави, али је и без његовог печата остала симбол истине коју су и Анатолиј и Павловић једнако разумели: истине која је у доба страха плаћана животом.

Насловна фотографија: Живојин Жика Павловић

(Наставиће се)