Izraelsko-palestinski sukob za neupućene

Ukoliko se o ovom problemu obaveštavate iz vodećih mejnstrim medija[1], kako ljudi i inače čine na uobičajenom površnom nivou koji diktira ritam svakodnevice, vi o toj zamršenoj političkoj situaciji sigurno imate predstavu kao o sukobu u kome jaki i agresivni Izraelci tlače nemoćne i nevine Palestince koji se bore za državu koju su im Jevreji oteli. Štaviše, o Izraelu ćete čuti kao o aparthejd državi.

Činjenice su sledeće i svako može da ih proveri: U Izraelu živi oko milion i po Arapa, što će reći da je 20% izraelskih državljana arapskog porekla. Oni u njemu uživaju apsolutno sva prava koja i Jevreji. Tačnije, Arapi u Izraelu uživaju građanska prava i lične slobode kakve ne postoje nigde u čitavom arapskom svetu. Drugim rečima, najslobodniji Arapi žive u Izraelu.[2]Izraelski Arapi mogu da glasaju, budu birani u parlament, drže imovinu i vode biznis bez ikakvih ograničenja. Sudija koji je bivšeg izraelskog predsednika Moše Kacava poslao u zatvor zbog silovanja bio je Arapin (palestinski hrišćanin) dok se u mnogim arapskim zemljama za silovanje kažnjava žrtva a ne počinilac a često žrtvu zbog „ukaljane časti“ ubije neko od bliže porodice. Najmlađi izraelski ambasador u istoriji je Reda Mansur (druz po veroispovesti, jedan oblik islama sa elementima gnostičkih i neoplatonskih filozofija). Mis Izraela za 1999. godinu bila je Palestinka Rana Raslan. Gde u arapskom svetu žena može da slobodno prošeta u kupaćem kostimu ispred sevajućih bliceva? (Odgovarajući na optužbe islamista za širenje nemorala, sebe je opisala kao „sekularnu muslimanku“).

Izrael je pluralistička, liberalna demokratija, i kad smo već kod toga, jedina takva država na Bliskom istoku. Nazvati je državom aparthejda je ne samo laž i kleveta, već smišljena laž. Aparthejd je politika stroge segregacije belačkog od nebelačkog stanovništva koji je na snazi bio u Južnoj Africi od 1948. do 1998. godine. Crnci nisu imali pravo glasa, nisu mogli da obavljaju javne funkcije, žene se ili udaju za belce, nisu mogli čak ni da koriste iste toalete.

Možemo se pitati šta je sa Palestincima koji ne žive unutar Izraela? Nisu li oni izloženi neprestanim represalijama i maltretiranjima? Palestinci koji žive na takozvanim okupiranim teritorijama (pojas Gaze i Zapadna obala) ne nalaze se ni pod kakvom izraelskom upravom, već pod upravom svog političkog predstavnika, Hamasa. Tačno je, oni stoje u dugim redovima i izloženi su kontroli i proverama pri ulasku u Izrael, ali to je zbog toga što Hamas sopstveni narod regrutuje i šalje u samoubilačke bombaške misije unutar Izraela koje za cilj imaju ubijanje izraelskih građana. Svaka normalna država zaštitila bi svoje građane. Tačno je i da je Jerusalim prema Zapadnoj obali ograđen zidom, tačnije većim delom reč je o električnoj ogradi, ali on je podignut kako bi se sprečio upad terorista (uzgred, šta je sa zidom koji je podignut duž granice SAD i Meksika?). I mera se pokazala delotvornom. Od 2002. kada je u palestinskim samoubilačkim napadima u izraelskim autobusima, restoranima i na ulicama ubijeno 220 ljudi, do 2008. broj žrtava palestinskih samoubilačkih napada sveden je praktično na nulu. Za razliku od ovih nasumičnih terorističkih napada čiji je cilj ubijanje što većeg broja civila, izraelski napadi su striktno kontrolisani i ograničeni i, lokalnom palestinskom stanovništvu najavljeni, s upozorenjem koji će ciljevi i kada biti gađani.

Palestinski bombaši samoubice nisu rodoljubi koji se iz očaja zbog tlačenja i neslobode ubijaju u herojskom činu pobune i borbe za slobodu. Oni su islamisti koji nevernike ubijaju zbog džihada a sebi obezbeđuju direktnu propusnicu za raj. Samoubilački bombaški napad je sumanuti čin koji u sebi kombinuje islamski kult smrti i islamski antisemitizam. On predstavlja ne borbu za slobodu već borbu (džihad) za islam i njegovo širenje u kom počinilac postaje „mučenik“ za veru. [3]

Suština izraelsko-palestinskog sukoba nije nespremnost Izraela na ustupke (iskustvo pokazuje da svaki ustupak bude dočekan novim zahtevima za ustupke) već palestinski, i uopšte muslimanski, antisemitizam indukovan islamom. Ne radi se o stvaranju palestinske države koju su Izraelci spremni da priznaju, već o uništenju jevrejske. U osnivačkoj povelji Hamasa, političkog predstavnika Palestinaca, eksplecitno stoji da mir sa Izraelom nije moguć.[4] I ne samo to, već i da je svakom drugom zabranjeno da o njemu pregovara. Kako onda zamišljate te mirovne pregovore? I zašto se i dalje uporno pretvaramo da je problem u Izraelu, koji kao jedina napredna i demokratska zemlja u tom regionu nema ama baš nikakav interes da bude u neprestanom ratu sa svojim ekstremno neprijateljskim okruženjem, a ne u Palestincima? Zahvaljujući internetu u mogućnosti smo da pratimo arapske TV stanice na kojima se neprestano hvali holokaust i demonizuju Jevreji na način koji bi bio savršeno nezamisliv u bilo kojoj civilizovanoj zemlji. Na tim kanalima slušamo arapsku decu kako Jevreje nazivaju majmunima i svinjama, a stariji im govore kako je najbolje što u životu mogu da postignu da poginu slavnom i mučeničkom smrću ubijajući Jevreje. U knjizi „Bog koji mrzi“, Vafa Sultan, osvrće se i na islamski antizemitizam koji se muslimanskoj deci usađuje od malena, kao deo vaspitanja – „Jevrejin mora da je reč koju muslimanska deca najčešće čuju pre svoje desete godine. Ujedno to je i jedna od najtežih reči koju čuju jer u njihovoj mašti sažima vizije ubijanja, izopačenosti, laži i pokvarenosti. Kada se dve osobe svađaju, jedna drugu nazivaju Jevrejinom. Kada musliman želi da izrazi prezir prema nekoj osobi, nazvaće je Jevrejinom. Kada neko nekoga želi da opiše kao ružnog reći će da izgleda kao Jevrejin. Jevreje držimo odgovornim za vojne poraze, ekonomsku zaostalost i tehnološku zavisnost. Verujemo da Jevreji kontrolišu svet, da čitav svet igra kako oni sviraju i da, sledstveno tome, čitav svet želi da nas se reši.“ (Dalje u knjizi govori o tome kako su joj bile potrebne godine života u Americi da izleči antisemitizam kojim je kao dete u Siriji, bila zadojena).

Zapadni mediji neprestano ponavljaju laž o nekakvoj okupaciji arapske države Palestine koja je na Bliskom istoku započeta 1948. godine, osnivanjem države Izrael. Činjenica je da tada (a ni ikada ranije) nije postojala država Palestina. Kao ni Jordan, Liban, Sirija i Irak. Bliski istok je vekovima (1553-1922) bio deo Otomanske carevine (a Arapi se na tim prostorima pojavljuju tek nakon vojnih pohoda počev od polovine sedmog veka). Teritorija poznata kao Palestinski mandat, nastala na ruševinama Turske carevine 1922. godine, nalazila se pod britanskom kontrolom. Britanci su obećali da od Palestinskog mandata naprave državu za Jevreje. Ali Vinston Čerčil 1922. godine 80% Palestinskog mandata daje Arapima i ta je teritorija danas država Jordan čije stanovništvo većinski čine palestinski Arapi. Dakle, Jordan je već palestinska država ako je to ono što Palestinci žele. Ujedinjene nacije 1948. godine ostatak od 20% Palestinskog mandata dele na dva dela – jedan za Arape, drugi za Jevreje. Šezdeset procenata nove jevrejske države čini neplodna pustinja. Jevreji se bacaju na posao i pustaru pretvaraju u plodnu i naprednu državu. Isto su mogli uraditi i Palestinci, ali nisu. Novac arapskog sveta umesto za napredak i razvoj koristio se za bogaćenje pojedinaca i finansisranje terorizma. Da su Arapi bili spremni da prihvate 90% teritorije Palestinskog mandata danas nikakvog bliskoistočnog sukoba ne bi bilo.

Odmah po osnivanju i priznanju Izraela 1948. godine[5], pet arapskih država – Jordan, Sirija, Egipat, Liban, Irak, vojno ga napadaju. Svaki stoti Jevrejin u tom ratu gine. Arapski napadi na Izrael ponavljaju se 1967. i 1973. Petnaest godina nakon prvog arapskog napada na Izarel 1948. obrazovana je Palestinska oslobodilačka organizacija. Gaza je u to vreme bila aneksirana od strane Egipta a Zapadna obala od strane Jordana. PLO ne traži oslobađanje ovih oblasti već uništenje Izraela. Takođe, nikada nije bilo nikakvog pokreta ni ustanka u samom Jordanu gde Palestinci čine većinu, sa zahtevom da se stvori palestinska država. Dakle, ne radi se o stvaranju palestinske već uništenju jevrejske države.

Jevreji su nedobrodošli u svim okolnim arapskim državama. Od 1948. godine iz desetak okolnih arapskih država etnički je očišćeno oko 850.000 Jevreja. Izrael ih je naselio u okviru svojih teritorija. Nikada nigde ne čujemo o tome. S druge strane preko milion Arapa odlučilo je da ostane u Izraelu i budu njegovi državljani. I to uprkos ohrabrivanjima okolnih arapskih vlada da ga napuste dok izraelski problem ne bude „rešen“. Mahmud Abas 1976. godine u zvaničnom glasniku PLO-a u Bejrutu, „Falastin al-Tahavra“ piše – „Arapske vojske su ušle u Palestinu da bi zaštitile Palestince od cionističke tiranije ali su ih umesto toga ostavile i primorale na emigraciju i ostavljanje domova, nametnuli im političku i ideološku blokadu i bacile ih u zatvore slične getoima u kojima su Jevreji istočne Evrope živeli“.

Palestincima je država nuđena i 1948. i 2000. Jevreji koji u tim oblastima žive u kontinuitetu dugom 3.700 godina imaju svako pravo na postojanje njihove države kao i bilo koja druga arapska država u susedstvu. Izrael je tek mrvica teritorije ogromnog bliskoistočnog prostranstva. Izrael je devetnaest puta manji od Kalifornije i samo nekoliko puta veći od grčkog ostrva Rodos. Okružen je sa 22 neprijateljski nastrojene islamske diktature koje su 640 puta veće od nje i imaju 60 puta više stanovnika. I većinu naftnih nalazišta sveta. Jevreja ima 13 miliona u svetu, Arapa 300 miliona (zajedno sa ostalom muslimanskom braćom čine brojku od 1.4 milijarde). A ipak je Izarel agresor, ekspanzionista i odgovoran za sve probleme arapskog sveta?

Izrael se 2000. godine povukao s juga Libana u koji je ušao kako bi se zaštitio od napada Hezbolaha[6] iz tih oblasti. Napadi su obnovljeni čim se Izrael povukao i to raketama iranske proizvodnje. Povukao se iz Gaze 2005. godine nakon čega su odmah krenuli Hamasovi raketni napadi na Izrael.

Dakle, opet, ne radi se o palestinskoj državi, jer Palestinci već imaju jednu a Izrael je spreman da im prizna i drugu. Ne radi se ni o ljudskim pravima jer izraelski Arapi slobodniji su nego bilo gde u arapskom svetu. Ne radi se ni o izbeglicama jer su ih arapske vlade pri poslednjem napadu na Izrael pozvale na napuštanje zemlje do navodnog „oslobođenja“ Palestine, što će reći, uništenja Izraela. I ta se agenda i dalje ne menja. Radi se o fanatičnoj muslimanskoj mržnji prema Jevrejima čiji su zatočenici Palestinci postali i koja je glavni uzrok njihove bede. Mržnji koja je deo njihovog identiteta. Ako su Palestinci nečije žrtve onda su žrtve svog fanatičnog islamskog rukovodstva.

Prosta istina je, mnogo puta izrečena ali slabo shvaćena – da Palestinci polože oružje sutra bi nastao mir. Da Izraelci polože oružje Izrael bi nestao, a sa njim i svi Jevreji u njemu.

Antisemitizam u Evropi ima dugu tradiciju zahvaljujući prevashodno katoličkoj crkvi. U holokaustu je nestalo oko šest miliona Jevreja. Mnogi životi bi bili spašeni da je Jevreje imalo ko da primi i pruži im utočište. Ali nije bilo. Izrael mora da postoji jer Jevreji moraju da imaju državu koja će im garantovati bezbednost i sprečiti da se pokolj nad njima ponovi. Način na koji se evropski levičarski mediji odnose prema izraelsko-palestinskom sukobu samo potvrđuje neophodnost postojanja Izraela. Jer antisemitizam u Evropi, paradoksalno zdušno podržavan od levičara, dobija nove, islamističke dimenzije.

Veliki jerusalimski muftija, Amin al-Huseini, 1941. godine, sastao se sa Hitlerom (i drugim vodećim nacističkim liderima, kao što su Himler i Ribentrop).[7] Jerusalimski muftija od Hitlera je tražio da pomogne „rešavanje jevrejskog problema u Palestini i drugim arapskim zemljama u skladu s arapskim interesima, istom metodom koja je uspostavljena u zemljama osovine“. Svi znamo koje je to metoda u pitanju. Hitler mu prilikom tom susreta potvrđuje da su Jevreji glavni nacistički neprijatelji ali odbija muftijin zahtev za podrškom jer za to „nije pravi trenutak“. Muftija mu se zahvalio na simpatijama koje je oduvek pokazivao prema Arapima a posebno za palestinsku stvar, a koje je jasno izrazio u svojim govorima. A zatim je dodao da su Arapi prirodni prijatelj Nemačke jer imaju zajedničkog neprijatelja – Jevreje. Hitler mu je odgovorio da je Nemačka odlučna u beskompromisnom ratu protiv Jevreja. Da to prirodno podrazumeva i protivljenje jevrejskoj državi u Palestini. Da će Nemačka Arapima angažovanim u istoj borbi pružati pozitivnu i praktičnu pomoć jer je nemački cilj uništenje jevrejskog elementa koji postoji u arapskoj sferi. Kad za to dođe trenutak muftija će biti najautoritativniji glasnogovornik arapskog sveta.

Jugoslavija je 1945. godine tražila da se protiv muftije podigne optužnica za ratne zločine zbog njegove uloge u regrutovanju 20.000 muslimanskih dobrovoljaca za SS koji su učestvovali u ubijanju Jevreja u Hrvatskoj i Mađarskoj. Muftija je iz francuskog pritvora pobegao 1946. godine ali je svoju borbu protiv Jevreja nastavio iz Kaira i kasnije Bejruta sve do smrti 1974. godine. [8]

U nedeljnoj propovedi u jerusalimskoj al-Aksa džamiji, leta 1997. Ikrim Sabri, muftija Palestinskih vlasti priziva Alaha da uništi Ameriku koju „kontrolišu cionistički Jevreji“, a zatim izjavljuje – „Alah će osvetiti, u ime svog Proroka, kolonističke naseljenike koji su potomci majmuna i svinja“.

Kada god se Izrael brani od terorizma na ulicama evropskih gradova mogu se videti levičari sa transparentima „Svi smo mi danas Hamas“ (pošto se prethodno uporno ignorišu stotine iranskih raketa ispaljenih iz Gaze na Izrael) što je isto kao da piše – „Svi smo mi nacisti“. Ti ljudi su jednostavno instrument Muslimanskog bratstva u njihovoj iracionalnoj mržnji prema Jevrejima. Oni su deo propagandne kampanje koja bi zapanjila i Gebelsa. Ništa se na Bliskom istoku neće promeniti sve dok Zapad ne skupi moralne snage i glasno i jasno imenuje problem – a on je muslimanska fanatična mržnja prema Jevrejima, propisana Kuranom i usađivana u mozgove malih muslimana, iz generacije u generaciju, od strane verskih fašista koji čine političko rukovodstvo Palestinaca i ostalih Arapa. Problem nije politički već religijski, a Izrael danas je prva linija odbrane od nezaustavljivog islamofašizma.

Zapadnjačko povlađivanje i neprestano tetošenje Palestinaca, i uopšte Arapa, otkriva sav prikriveni evropski liberalni rasizam. Arapima je data blanko karta za varvarizam dok se Izraelu steže omča oko vrata uskraćivanjem legitimnog prava na odbranu. Zapad time, zapravo, otkriva da ne veruje u njihovu sposobnost emancipacije i civilizovanog ponašanja. Inače bi iste standarde odgovornosti i civilizovanog ponašanja primenjivao i na njih kao što ih primenjuje u odnosu na sve ostale. Ali to nije slučaj. Umesto toga Zapad neprestano povlađuje jednoj sumanutoj i krvavoj ideologiji i njenim ubilački agresivnim zastupnicima. Ako to nije rasizam, onda šta jeste?

Miru na Bliskom istoku, a i u dobrom delu sveta, možemo se nadati jedino ako Zapad odbaci svoj latentni rasizam u odnosu na Arape i ostali muslimanski svet, a koji se tako očigledno čita u uverenju da nisu sposobni da dostignu civilizacijske standarde 21. veka, i učini im ogromnu uslugu koja će se sastojati od toga da im se otvoreno, jasno i glasno saopšti da je vreme da odbace svoju infantilnu, divljačku ideologiju koja se više neće tolerisati ni pod kakvim izgovorima, uključujući i one liberalno rasističke.

[1]Na zapadu u anti-izraelskoj propagandi prednjače norveški i švedski mediji (u Britaniji list Guardian). Stepen neobjektivnosti norveških i švedskih medija u jednom od svojih klipova Kondel s pravom naziva „skoro islamski antisemitskim“. U februaru 2013. nepoznati napadač pokušao je atentan na danskog istoričara i novinara Larsa Hegedarda, urednika Dispatch International. Mnogi svetski mediji izvestili su o tome nazivajući Hegedarda u svojim izveštajima „kritičarem islama“ ili „prominentnim kritičarem silama“. Švedski mediji su ga uporno nazivali „neprijateljem islama“ i „rasistom“. Hedegard je odlučio da švedske medije tuži za klevetu.

[2] 82% izraelskih Arapa radije bi bili državljani Izraela nego bilo koje arapske zemlje, podatak uzet iz studije „Patriotism and National Security“ koju je sproveo Institute for Policy and Strategy, Louder School of Government, Diplomacy and Strategy 2006.

[3] Džihad se odnosi na ceo svet koji još uvek nije pod muslimanskom vlašću, ali posebno na one njegove delove koji su nekad bili pod muslimanskom vlašću. To je slučaj sa Izraelom. Ali ne samo. Turski premijer Redžep Tajip Erdogan u julu 2012. izjavio je da mu je bivši lider bosanskih muslimana, Alija Izetbegović, „pred smrt ostavio u amanet Bosnu“ rekavši mu da je Bosna „ostavšina Osmanlija“. Takođe izjavljuje da bi turska vojska bila u obavezi da pomogne Albancima u stvaranju Velike Albanije.

[4] Izrael će postojati dok ga islam ne bude zbrisao, baš kao što je zbrisao i one pre Izraela – iz povelje Hamasa. U povelji se traži „oslobađanje Palestine od Jordana do mora“, u prevodu uništenje Izraela.

[5] Iste godine, osnivač Muslimanskog bratstva, Hasan al-Bana, izjavljuje – „Ako zaista dođe do stvaranja jevrejske države, Arapi će Jevreji koji među njima žive podaviti u moru“.

[6] Hezbolah – partija boga. Osnivač i vođa ove „partije boga“, Hasan Nazralah o Jevrejima govori kao o „kanceru koji se svakog trenutka može proširiti, a rešenje izraelsko-palestinskog sukoba vidi „isključivo u nestanku Izraela“ za koji kaže da je dobar samo „zbog toga što su se Jevreji u njemu okupili na jednom mestu tako da ne moraju da ih ganjaju širom sveta“.

[7] Obaveza nošenja žutih platnenih oznaka (ili drugih sličnih detalja u svrhu razlikovanja nemuslimana, kao što su pojasevi, pokrivala za glavu ili lanci) uvedena je u devetom veku u Bagdadskom kalifatu (deveti vek je, inače, čuveni „zlatni vek“ islama) za Jevreje i hrišćane. Odatle se proširio u srednjevekovnu Evropu gde se, prirodno, odnosio samo na Jevreje. I Hindusi u Indiji pod muslimanskom vlašću morali su nositi oznake za raspoznavanje. Ta praksa obnovljena je u Avganistanu pod talibanskom vlašću.

[8] Porodica Huseini nastavila je da igra važnu ulogu u palestinskom političkom životu. Fajsan Huseini, čiji je otac bio nećak velikog jerusalimskog muftije, do svoje smrti 2001. Smatran je za jednog od vodećih glasnogovornika na teritorijama.

Tekst: Alexandar Lambros /fotografije: Rojters