И ово је била Дара, а сада нас је напустила

На  фејсбук страници Дара из Јасеновца, филмског и телевизијског студија објављена је потресна прича о Бригити Кнежевић, која је, како је објавио Српско народно веће, преминула од вируса корна, а једно је хиљада деце са Козаре које је отето од родитеља од родитеља и депортовано у логор Стара Градишка у време НДХ.  Причу о судбину ове жене преносимо у целини:
May be a black-and-white image of дете и стоји
Бригита Кнежевић, Мика Бундало као девојчица

Бригита Кнежевић је, у оквиру „Акције Диана Будисављевић“ спасена и смештена у загребачку породицу. Њени усвојитељи Даница Елшик и Штефан Фирстић дали су јој име Бригита, а презиме Фирстић. Удајом у Београду преузела је супругово презиме Кнежевић.

Бригита Кнежевић, за коју се испоставило да је заправо Мика Бундало, рођена је у Козарској Дубици 25. априла 1940. године.
Није се сећала одвођења у усташке логоре, а њени ожиљци описани су у филму „Стотину педесет и осма“, који су током њеног трагања за породицом снимили Марино Зурл и Доминик Зен.

Први сусрет с породицом био је веома дирљив и забележен је на филму и у роману „Иза зида“.

Мисли Бригите Кнежевић (79) из београдског насеља Врачар, поред светосавског храма, често су усмерене ка родној Козари, селу Грбавци у Кнешпољу, одакле је у непрегледним колонама деце одведена у усташке логоре у љето 1942. године.

Април је време у којем, попут прољетних трава, цвећа и воћака бујају њена сећања на трагедију, на Козару, плач деце истргуте из мајчиног наручија, из њихових руку, из срца, коју одводе у логоре смрти НДХ.

У Градишци смо добили око врата само парче канапа и број, сећа се Бригита, као кроз измаглицу, својих логорских дана. Бројеве смо, вели, обично појели јер су били на картону.

“Када смо побегли од куће у шуму, имала сам две године. Носио ме на рукама мој ђед Ђурађ. Када смо дошли до Церовљана, он се обратио једном усташи питајући може ли отићи по мало кукурузног брашна да дјеци скуха пуру. Усташа му је пуцао у главу“, препричава Бригита Кнежевић догађај за који је сазнала много година касније.

Из Церовљана отерани су у староградишки казамат, где су децу раздвојили од родитеља. Тада је моја мајка остала без мене, сетно говори Бригита, и више је нисам видјела.

Хуманитарка Диана Будисављевић пише да је свако дете имало мајку која је за њим горко плакала, дом, своју одећу, а сада је голо у масовној гробници.

“Каква неизмјерна туга, какав бол…“,

Сусрету с Перицом Бундалом у Београду са којим дели породичне корене, Бригита се веома обрадовала. Он је донио дарове из Кнешпоља и дашак завичаја.

На лепом априлском дану, на парковској клупи испред храма Светог Саве, потекла је бујица сећања.

“Када сам избављена из логора Стара Градишка, посредством Црвеног крста и Диане Будисављевић, моје ново уточиште постао је Завод за глухонијеме у Загребу. Ту је моја будућа помајка Даница Елшик дошла у намјери да узме једно мушко дијете. Допузала сам до ње, загрлила је, стегла око ногу и завапила “Мајо, мајо, узми мене”. Она ме тада подигла, погледала, пригрлила и више ме никад није испуштала“, казује Бригита.

Њени усвојитељи Даница Елшик и Штефан Фирстић из Загреба дали су јој име Бригита, а презиме Фирстић. О њима говори све налепше. Каже да су је излечили од тифуса, школовали и његовали. Удајом у Београду преузела је супругово презиме Кнежевић, где се суочила са својом прошлошћу.

Догодило се то 1980. године, када се разболио њен син Игор.

“Љекар ме питао да ли је неко у мојој породици био срчани болесник. Одговорила сам да ја о својој породици не знам ништа. Отишла сам на сусрет бивших логораша из Старе Градишке, на Савском венцу. Тамо сам упознала новинара Марина Зурла. Захваљујући њему и Драгоју Лукићу, почело је трагање за мојим породичним коријенима“, описује пресудан сусрет након којег је после више неуспешних покушаја разрешена Бригитина животна енигма.

До тада је у двориште свога детињства враћено 157 већ одраслих људи.

Бригита Кнежевић, за коју се испоставило да је заправо Мика Бундало, била је 158. дијете које се вратило својој Козари, ишчупано из породичног гнезда. Она је родни лист у тадашњој Босанској Дубици, где је уписано њено име Мика Бундало, датум рођења 25. април 1940, добила у 40. години. Она нема фотографије, нема документацију о животу пре одвођења у усташке логоре, нема сећања на то време, само ожиљке описане у филму “Стотину педесет и осма”, који су током њеног трагања за породицом снимили Марино Зурл и Доминик Зен.

Први сусрет с породицом био је веома дирљив и забиљежен на филму и у роману “Иза зида”. У Грбавцима, где се окупило цело село, дочекали су је три сестре и брат. Сазнала је да су отац и три стрица стријељани на Сајмишту. Мајка Милица умрла је 1964. патећи, стално се надајући Микином повратку.

“Једна сестра послије је умрла, а друга, с којом сам стално у вези, живи на Козари. Мој брат је био диван, веома одан, много ме волио, као и ја њега. И он је умро. Наша дјеца, наши потомци се друже, то је велика вриједност“, прича Бригита распитујући се о прољећу у Поткозарју које мирише на живот, а не на смрт, као у њеном рањеном дјетињству.
Сусрет с братом
Први сусрет у Београду с Васом Бундалом, братом од стрица, за Бригиту је веома потресан.

“Он је радио је у Београду. Једног поподнева је покуцао на наша врата. Представио се, каже: “Требало би да сам ти брат, а ти моја сестра. Али, ја ћу то лако утврдити.” Рекао ми је “сједи овдје испред мене“, загрлио, напипао младеж на врату и узвикнуо: “Јесте, данима си у Церовљанима била у мом крилу. Ја још под прстима осјећам тај младеж.” Пали смо једно другом у загрљај. И сада осјећам топлину Васиних суза на своме рамену и образу“, каже сетно Бригита.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.