Хеј путниче, застани поред уснулих српских ратника!
„Овде, у туђини и хладноћи непознатог света, под тишином далеког неба, почивају српски ратни заробљеници из рата 1914–1919. године. Овде леже они који су, после година ратовања, глади, бола и ненадокнадивих напора, положили своје младе животе за отаџбину. Њихову успомену, да не утоне у заборав, подигоше другови — браћа по крви, по вери, по страдању — српски ратни заробљеници логора Улм.
Хеј, путниче, што пролазиш покрај гробља безимених јунака, застани. Подари им трен тишине. Упознај оне који умреше часно, прослављено, далеко од свога дома.“
То су речи уклесане на споменик Српског војника у Улму, на ћирилици, латиници и немачком језику — да их свако разуме, да свако стане.
Споменик, дугачак четири и висок три метра, представља „уснулог“ српског војника, у униформи и са шајкачом, положеног на камен. Али под тим хладним каменом не спава само један војник — под њим почивају кости 142 српска јунака, ратника Дринске, Моравске и Тимочке дивизије, који су свој последњи дах дали у заробљеништву, далеко од својих кућа, својих огњишта и својих најмилијих.
Овај споменик, дело вајара Карла Верлеа, подигли су они који су преживели пакао — три наредника, један поднаредник и два војника — да би барем симболички вратили своју браћу под српски камен, ако већ нису могли под српско сунце.
Већ скоро две деценије свештенство Српске православне цркве, Срби из Немачке и представници конзулата у Штутгарту долазе да им одају пошту. Да сећање не занеми.
Ипак, једна жена, Десанка Рајхле из Улма, прва је после рата открила овај гроб — 1946. године, када јој је супруг Немац показао споменик. Она га је тихо, стално, готово четири деценије посећивала. И запазила оно што највише боли: да многи Срби никада нису ни чули за ове мученике.
А они су нас чекали. Да их се сетимо. Да се над њиховим именима не склопи вечити заборав.
Преузето са Х мреже од @Damasaoklopom
Данас доста запуштен споменик, који би требало детаљно рестаурирати али Србија за то очигледно нема ни новца ни интерес, налази се на Главном гробљу града Улма, (Hauptfriedhof) гробно поље бр. 82- адреса за заинтересоване посетиоце је Stuttgarter Strasse 166, 89075 Ulm -одавно је познат првим генерацијама Срба у Немачкој, нпр. оним Србима који су после ослобађања из Хитлерових логора остали у Немачкој али и тзв. „гастрабајтерима“ прве генерације из шездесетих година прошлог века. Споменик је подигнут српским ратним заробљеницима у Великом рату који су били заточени у тврђави Куберг (Кравље брдо) саграђене 1848-1857. г. на највишој коти града Улма где су и помрли од глади и болештина. Раније су, заједно са бившим свештеником Српске православне цркве у Улму, службеници Генералног конзулата Србије из Штутгарта одлазили на парастосе који су одржавани на Дан примирја Великог светског рата 11 новембра, уз присуство доста великог броја Срба. Доласком новог свештеника та традиција је насилно прекинута- свештеник служи помен на Задушнице, а држава Србија -као и годинама раније, сада често само уз присуство два, три службеника конзулата, на Дан примирја. Исти свештеник је био растурио и у Улму постојећу Допунску наставу Министарства просвете Србије игнорисањем званичне наставнице делегиране од Министарства просвете из Београда, уводећи неку своју тобожу учитељицу (или пријатељицу) у наставу српској деци. О томе су извештавале и београдске Вечерње новости. Тако, као често у Србији, неко удара у клин, а неко у плочу. По изгледу запуштени и већ поново поцрнели споменик је два пута о свом трошку чистила специјалним машинама екипа фирме Лукић из Штутгарта, али се све јаче виде јасне светле „мрље“ на пешчару. То би, казали су нам стручњаци, требало изједначити специјалном бојом за заштиту пешчара- а то кошта. На предлог некадашњем Министарству за дијаспору да се нађу средства за рестаурацију споменика, никада није стигао никакав одговор. Са друге стране, нисмо до сада чули ни да ли поменути свештеник покушава да од верника сакупи прилог за поправку споменика -или му тај споменик, из године у годину све прљавији од издувних гасова, и све „шаренији“ одговара за његово чинодејство -такав какав је. Ваљда док се временом полако не уруши.