Хашки трибунал је само распламсао мржњу

Говор мржње претходи, или је увод у злочне мржње. Првим примерима говора мржње сматра се вишегодишња медијска кампања у Америци уочи инвазије на Кубу, крајем 19. века и скоро десетогодишња хајка на Србе почетком 20. века у аустријској и немачкој штампи, уочи почетка Првог светског рата, што је био и увод у ужасне злочине који су почињени над невинм становништвом у Мачви одмах на почетку рата, па се знаменити швајцарски криминолог др Арчибалд Рајс питао како су веселе Бечлије, одрасли у духу валцера, могли да се претворе у монструме и почине тако стравчне злочине. Одговор је пронашао управо у медијској хајци комбинованој са жестоком пропагандом“, рекао је у др Јован Ћирић, судија Уставног суда Србије, представљајући своју управо изашлу „Књигу о мржњи“.

Феномен говора мржње и злочина мржње изучава од 2006. године и посебно га интересују психолошки аспекти. Аутор читаоца уводи у материју објашњењем појма мржње, разлучивањем добра и зла, али прави разлику између „нормалне“ и патолошке мржње, те указује на значај стварања предрасуда, у књизи детаљно објашњених, против Јевреја , Срба и хомосексуалаца.

„Занимљиво је како разграничити право на слободу говора и говор мржње. Неколико нациста се спасло на нирнбершком процесу позивањем на право на слободу говора“, каже др Ћирић и додаје да антисемитизам вуче корене из Старог Египта, античке Грчке, старог Рима, а претпоставља се да је Хитлер негде имао и лични мотив јер је имао јеврејске крви:

Гост „Српског свијета“ подсећа на две стравчна злочина над децом, дванаестогодишњом Александром Зец, прочитавши опис хрватског новинара Ива Анића, као и стравичан злочин силовања и свакаквог иживљаваља браће Мазреку над десетогодишњом Јованом из Клечке, те подсетивши и на ужасан злочин над Ђорђем Мартиновићем из 1985. који је тадашњи високи функционер Стане Доланц прокоментарисао речима „Мартиновић је први српски самурај који је извршио харакири.“

„Сматрао сам логичним да у завршном делу говорим о покајању и помирењу. На жалост, ако се има у виду чињеница да у хашком трибуналу нико, али нико није осуђен због злочинима над Србима, а било их је много, док је око 90 Срба оптужено по разним основама за злочине над осталм народима, те ако се једино Србија, кроз процесе пред Судом за ратне злочине у Београду, суочила са Србима, починоцима злочина над другим народима, док су остали народи задржали старе наративе, бојим се да се управо то не изроди у неко ново погибеније у некој будућности. Но, као и у сваком злу, постоје позитивни примери чојства, попут Срђана Алексића или Горана Ченгића, који су спасавали народе других националности, закључује др Јован Ћирић.

Ово је само основна информација о „Књизи о мржњи“, првог таквог дела у нас, а укупно седме др Ћирића. Много више детаља, објашњења, примера, илустрација – у емисији „Српскуи свијет“ Националне телевизије Ин4С, коју  коју уређује и води Гордана Јанићијевић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.