Хашки трибунал је само распламсао мржњу

16. јануар 2021. Zdravko Elez 810 Views 0 Comments

Говор мржње претходи, или је увод у злочне мржње. Првим примерима говора мржње сматра се вишегодишња медијска кампања у Америци уочи инвазије на Кубу, крајем 19. века и скоро десетогодишња хајка на Србе почетком 20. века у аустријској и немачкој штампи, уочи почетка Првог светског рата, што је био и увод у ужасне злочине који су почињени над невинм становништвом у Мачви одмах на почетку рата, па се знаменити швајцарски криминолог др Арчибалд Рајс питао како су веселе Бечлије, одрасли у духу валцера, могли да се претворе у монструме и почине тако стравчне злочине. Одговор је пронашао управо у медијској хајци комбинованој са жестоком пропагандом“, рекао је у др Јован Ћирић, судија Уставног суда Србије, представљајући своју управо изашлу „Књигу о мржњи“.

Феномен говора мржње и злочина мржње изучава од 2006. године и посебно га интересују психолошки аспекти. Аутор читаоца уводи у материју објашњењем појма мржње, разлучивањем добра и зла, али прави разлику између „нормалне“ и патолошке мржње, те указује на значај стварања предрасуда, у књизи детаљно објашњених, против Јевреја , Срба и хомосексуалаца.

Детаљније у „Српском свијету“.

„Занимљиво је како разграничити право на слободу говора и говор мржње. Неколико нациста се спасло на нирнбершком процесу позивањем на право на слободу говора“, каже др Ћирић и додаје да антисемитизам вуче корене из Старог Египта, античке Грчке, старог Рима, а претпоставља се да је Хитлер негде имао и лични мотив јер је имао јеврејске крви:

„Уосталом, као и Анте Старчевић, хрватски националистички идеолог, чија је мајка била Српкиња, а који је за Србе говорио да су „нижа пасмина“, „смеће народа које не зна ни за какве цивилизацијске вредности, које је непрјатељ слободе, народа и домовине и које треба истребити као бесне псе“, говорио је Старчевић, ту реторику су касније преузели Павелић и Туђман, а наставља се до дана данашњег, с тим што се у Другом светском рату и грађанском рату деведесетих прешло са говора на злочине мржње“, рекао је др Јован Ћирић.

Гост „Српског свијета“ подсећа на две стравчна злочина над децом, дванаестогодишњом Александром Зец, прочитавши опис хрватског новинара Ива Анића, као и стравичан злочин силовања и свакаквог иживљаваља браће Мазреку над десетогодишњом Јованом из Клечке, те подсетивши и на ужасан злочин над Ђорђем Мартиновићем из 1985. који је тадашњи високи функционер Стане Доланц прокоментарисао речима „Мартиновић је први српски самурај који је извршио харакири.“

„Сматрао сам логичним да у завршном делу говорим о покајању и помирењу. На жалост, ако се има у виду чињеница да у хашком трибуналу нико, али нико није осуђен због злочинима над Србима, а било их је много, док је око 90 Срба оптужено по разним основама за злочине над осталм народима, те ако се једино Србија, кроз процесе пред Судом за ратне злочине у Београду, суочила са Србима, починоцима злочина над другим народима, док су остали народи задржали старе наративе, бојим се да се управо то не изроди у неко ново погибеније у некој будућности. Но, као и у сваком злу, постоје позитивни примери чојства, попут Срђана Алексића или Горана Ченгића, који су спасавали народе других националности, закључује др Јован Ћирић.

Ово је само основна информација о „Књизи о мржњи“, првог таквог дела у нас, а укупно седме др Ћирића. Много више детаља, објашњења, примера, илустрација – у емисији „Српскуи свијет“ Националне телевизије Ин4С, коју коју уређује и води Гордана Јанићијевић.