Хајдук у мантији

Пише: Мишо Вујовић

Упокојио се у Господу одани и одважни Христов војник, прота Момо Кривокапић, човек челичног кова, несаломив и у најтежим временима. Његов животни пут пун је искушења али доследности. Отац му је, као непоколебљиви слуга Божји протеран у Босну, са још неколико свештеника “непоправљивих”, а претеклих у послератном геноциду над свештенством Митрополије Црногорско приморске.

Своје детињство овај рођени Новљанин проводи у околини Добоја, окружен верујућим људима чија снага и истрајност му дају нове импулсе да настави очеву мисију. И то тамо где су сахрањивали Бога, у духовно обогаљеном и распетом завичају у времену богоборства када су младог човека у мантији сматрали заосталим.

Након завршених студија Богословије, на почетку своје свештеничке каријере, враћа се у Боку и поред примамљивих понуда да се усавршава на последипломским студијама у иностранству. Због страха да ће онако, млад, наочит, храбар и образован завести народне масе, како се тада говорило у Црној Гори, где је црквени живот био готово замро, комунистичке власти га држе под присмотром, пратећи сваки његов корак.

“ Много пута сам био испред њих, то их је збуњивало”, рекао ми је док смо “копали” по Архиву Српске православне цркве, поткрепљујући документима рукопис за књигу “ Црња и Гора”.

Отац Момо се осим интелигенцијом издвајао личним интегритетом и храброшћу. Био је спреман, да у духу традиције својих предака, у сваком тренутку било коме стане на црту и укрсти аргументе ако треба и песницама.

Свештеник по мери Црногораца : кадар стићи и утећи и на страшном мјесту постојати.

Недавно сам поводом његовог привођења код надлежних органа, због служења службе Божје у време ванредног стања, а у Црној Гори су Бог и Црногорци, вековима у ванредном стању, и у ванредним приликама, објавио следеће:

Свестан сам да прота Момчила није потребно бранити. Бранио се он момачки и у вуненим временима. Кад је мало коме бастало да се са влашћу појака, отац Момо је хтио и смио.

Скупило се петнаестак људи на молитви да се поклоне и помоле Господу. А шта нам то преостаје!?
“Молебан у цркви Пресвете Богородице служи се сваке вечери у време васкршњег поста још од 17. века као захвалност Богородици што је Боку и Црну Гору спасила од куге”, изјавио је за Инфорс прота Момчило.

Треба ли да се молимо или уздамо у људску немоћ чија нас је похлепа довела у највећу екзисзенцијалну кризу цивилизације до данас. По њима је молитва опасност, по здравље грађана, а што се јавно ушмркују и прангијају у по бела дана једни по другима групно и појединачно, што је кретање по Црној Гори ризично колико и у Триполију, то власт не забрињава.

Брине их стари угледни прота Момчило Кривокапић. Давно сам чуо анегдоту како је на Чекањима у близини Котора неки камионџија усмртио магарца. Наишао је отац Момо и као савестан грађанин обавестио патролу народне милиције:

“ Одржи му опијело попе”, шеретски ће дугачки бркајлија у плавој униформи.
“ Наравно другови, али сам најпре дошао да обавестим најужу родбину и изјавим вам саучешће”, одговорио је тада млади которски парох.

Ово је само једна од анегдота из многих “фајтова” оца Момчила, хајдука у мантији, урбаног шмекера, префињеног интелектуалца, господственог горостаса Цуца, Српске Боке, васцијеле Црне Горе и православне Васељене!