Proleće u Ulici ptica

Već sedam meseci živim u Ulici ptica (Fågelgatan 45). Kuća u kojoj stanujem nalazi se na samom kraju ulice, na vrhu brda, ušuškana borovom i hrastovom šumom sa svih strana i opkoljena divljim plažama Baltičkog mora sa tri strane, u obliku potkovice. Nemam televizor, niti nameravam da ga kupim, ali zato živim s brdom knjiga i muzike. Imam čak i bilijar. Nedostaje mi jedino neki muzički instrument, gitara ili klavir, ali ću uskoro i to rešiti.

Ponekad, dok se spuštam ka gradu, oblaci su toliko nisko postavljeni – u ravni ili čak ispod horizonta. I dok sa ushićenjem posmatram lepotu u kojoj sam se igrom sudbine našao, grupa srndaća mi prepreči put, polako i bez straha, kao da je reč o najnormalnijoj stvari na svetu. Nekad budu toliko slobodni pa ulaze ljudima u dvorišta, a ovi ih ne diraju, naviknuti na njihovo često prisustvo.

Proleće ovu nestvarnu lepotu umnožava i razbuktava na način koji čoveku gasi misao i budi dušu. Prestajete da razmišljate i počinjete da se radujete. Tek tako. Bez vidljivog razloga. I dalje ste svesni svojih obaveza i okolnosti, ali oni više nemaju moć da vas opterete i unesu stres u vaš život. Stvari više ne posmatrate kao probleme već kao izazove koji vas raduju. Zaista, veoma je teško boraviti na ovom mestu a osećati strah, bes, ljutnju, mržnju, potištenost, brigu… ili bilo koju drugu negativnu emociju. Umesto toga, u čoveka se usele spokoj, radost i ljubav. Ili su oni oduvek i bili stanari naših duša a mi ih nismo čuli od buke drugih, manje važnih stvari?