Гробно место без крста
Руска црква изопштила је Лава Николајевића Толстоја као јеретика који је устао на Христа
Крајем фебруара 1901. Руска православна црква одстранила је из својих редова Лава Николајевича Толстоја. „Није предат анатеми и проклетству, само је одлучен. Црква га не сматра својим чланом.“Прошло је од тада 122 године. Одлука је и даље на снази. Молба Владимира Толстоја, праунука великог писца, упућена руском патријарху Алексеју, поводом стогодишњице Толстојевог изопштења, одбијена је.
Поглавар РПЦ у одговору Толстојевом потомку признаје да је Лав Николајевич „геније руске књижевности“, али наглашава да се давнашња одлука о екскомуникацији не може исправити, јер се покојник не може покајати. Црква сматра да је Толстој пао у велики грех гордости, и да су његова дела уперена против хришћанства. Он је створио своје Јеванђеље и тиме сам себе одстранио из православља.
Тим поводом „Православна Москва“, полузванични лист РПЦ, саветовао је верницима да се од дела јеретика треба уздржавати. „Ко га је читао и схватио његово богоодпадништво, не треба да га презире и проклиње, каже овај лист. Свети оци уче да љубимо грешника, живог и упокојеног, а да мрзимо грех, као јерес. Како, и на шта је геније Толстој, чудо Божије, утрошио свој дар, пустимо нека о томе суди Бог“.
Свети Теофан Затворник за Толстојеве погледе и ставове рекао је да су „хула на Бога, на Христа, на цркву и свете тајне.“ „Он је, каже овај светац, разрушитељ царства истине, непријатељ Божији, слуга сотоне.“ Свети Јован Кронштатски сматра да се Толстој погордио и да је постао отворени противник Исуса Христа.
Спор са Христом
Синод РПЦ био је на великим мукама како да поступи према Толстоју чији је углед у Русији и свету био огроман. Иако је царску власт и цркву био изложио беспоштедној критици, нису смели да га затворе. Плашили су се гнева и побуне народа. Какав је ауторитет Толстој тада имао говори и ова анегдота: „Зашто ме не ухапсите?“, рекао је Толстој једном високом царском чиновнику.
А овај му је одговорио: „Учинили би смо то, грофе Толстој, врло радо, али Ваша слава већа је од наших затвора. Њу не можемо да ухапсимо.“Синод РПЦ, после бројних већања, донео је одлуку да Толстоја екскомуницира. Образлажући зашто је морао да предузме овај канонски корак, Синод у посланици коју је саставио оберпрокуратор Победоносцев, даје детаљно образложење. По мишљењу цркве, Толстој се тешко огрешио о хришћанску веру. Он захтева да се Јеванђеље ослободи од свега што је здравом разуму непојмљиво и што је у домену чуда. Не признаје Свету тројицу. Негира да је Христос Бог. Ставља га у ранг мудраца Кришне, Буде, Лао Цеа, Конфучија, Сократа, Платона. Своди га на Русоа, Паскала и Канта.
Толстој тврди да је Божија милост толико велика да Господ неће правити разлике између грешника и праведника. Приче о загробном животу сматра за јуродиве. За њега је грех Адама и Еве обична бесмислица, као и Христово безгрешно зачеће. Клањање иконама и моштима светаца сматра магијом. По њему, човек треба да се моли сам, као Исус, а не у цркви. Свети синод закључује да је Толстој јавно и дрско устао против Свете тројице и свој велики таленат употребио за ширење јереси. Црква га изопштава јер није хтео да се покаје за своје грехе, иако му се за то у више наврата пружана прилика.
Толстој је са Христом водио јавни спор. Полемисао је са њим на равној нози. Ево једне медитације у којој се обојица појављују као властелини мисли. Пошто је прекорео Толстоја за његову велику гордост, Христос се спустио на колена пред њим. Толстој га моли да устане и каже му:- Погледај, шта они раде у твоје име. Твоји пастири благосиљају убиства. Ти си прогонио из храмова трговце, а они су их поново позвали тамо.
Христос немоћно шири руке: „Бог је љубав“, каже. „Бог није љубав“, одговара Толстој. „Бог је нешто безгранично, а у тој безграничности човек може спознати да је његов део“.Дијалог између Толстоја и Христа наставља се овако:- Они се клањају крсту, а то су само вешала на којима су те разапињали. И у храмовима они тргују пошкропљеним вином и хлебом и уверавају свет да су то твоје тело и твоја крв.
А бајке о твом непорочном зачећу? У њих сада не верује ни један гимназијалац. Они још одлазе у цркву, али ускоро ће се та вера распасти, а онда?- Наступиће безбожност и хаос – шапуће Христос.- Безбожност и хаос већ су наступили – одговара Толстој.Овакав спор са Христом могао је да води само човек који је на самртничкој постељи, на железничкој станици Астапово, рекао:
„Ја сам се нашао у ситуацији онога који је спознао сву тежину греха сопственог живота. За мене је постало даље неподношљиво да живим у криминалним условима, у безумно криминалној раскоши, усред нужде људи који ме окружују“.
Могао је то рећи човек који се одрекао хонорара за своја дела и одбио Нобелову награду од сто хиљада рубаља, „јер новац не може донети ништа друго него зло“.
Вечна младост
Кад је из новина сазнала да је Лав Николајевич избачен из цркве, Софија Андрејевна је осетила „такву срџбу и негодовање“ да је одмах написала писмо Светом синоду. У писму каже: „Мом огорчењу и негодовању нема граница. И то не зато што би од комада папира могао да страда мој муж: ту није у питању људска воља, већ Божија.
Живот људске душе, с религиозне тачке гледишта, никоме осим Богу није познат и, срећом ни подчињен. Али с тачке гледишта, оне цркве којој ја припадам, и које се никада нећу одрећи, коју је створио Христос, мени је неприхватљива одлука Синода. Она неће изазвати симпатије код људи, већ негодовања према онима који су јој донели, а велику љубав и симпатије према Лаву Николајевичу. Ми већ добијамо такве изјаве и њима неће бити краја, а биће их са свих страна света.“Синод РПЦ издао је тајну наредбу свештеницима да не смеју да држе опело Лаву Николајевичу.
Сахрањен је без црквеног обреда. „Кога желе казнити, пита се Софија Андрејевна. Да ли умрлог човека који више ништа не осећа, или оне око њега, њему блиске вернике. Ако је претња, коме и зашто? Могла бих за велике паре поткупити неког непоштеног свештеника да опоје душу мог мужа. Али нећу. Питам зашто у Русији нема поштеног свештеника који ће се усудити да то учини.
“Толстојево тело положено је у гроб без крста, између девет бреза, у Јасној Пољани. То место је сам одредио. Није било никаквих говора. У зимском сумраку чули су се само јецаји у маси од неколико хиљада људи. Био је 22. новембар 1910. Време „богу руске књижевности“ ништа није могло. Он крши све законе: што је даљи – све је већи.
Текст: Нисте знали/Иван Ана Ракоњац