Глас из далека

Пише: Иван Милетић 

Србија која нема изборне јединице може да омогући дијаспори да, попут националних мањина, има прилику да кандидује изборне листе, по истом принципу као и мањинске листе. На овај начин дијаспора би добила прилику да се у Народној скупштини чује њен глас, да учествује у политичком животу, на јасном институционалном нивоу, и осећа се да није само извор дознака из иностранства

После двадесет година проведених тамо далеко, толико далеко да су трешње скупе као злато, често са мојим пријатељима у Србији разговарам о дијаспори, мом искуству као припадника дијаспоре некад, тежњама, сновима и аспирацијама које дијаспора има данас, у односу на Србији. Некако увек дођемо на тему, да ли дијаспора треба да има право гласа или не и, ако да, колико и у ком обиму.

Кроз те разговоре се некако увек дотакнемо теме да онај ко у Србији не живи, не треба ни да има утицај на живот оних који живе у Србији, и ту увек уђемо у теме које су као Гордијев чвор. Срећом, ту је увек вино и понека домаћа, па ударимо тему на весеље.

Међутим, ово јесте тема која није јасно дефинисана од увођења вишепартијског система 1990. године до данас. Од тада се и термин дијаспоре променио и она се данас дели на Србе у региону и дијаспору. Срби у региону се деле на оне који су некада живели у бившој Југославији и оне који нису. А дијаспора је подељена и раздељена по различитим географским и социоекономским шавовима. Главна подела међу свима је на оне који имају држављанство Србије и оне који немају. Ту сада улазимо, хтели – не хтели, у старе поделе и неправде, које је Србији и Србима донео нови систем комунистичке Југославије.

Разлог за то су историјске неправде према потомцима исељеника, које је одвео ратни вихор Другог светског рата, с територије бивше Југославије, а којима је, као и њиховим потомцима, након Другог светског рата, законом одузето држављанство. Овим лицима је одузето држављанство на основу Закона о одузимању држављанства официрима и подофицирима бивше југословенске војске, који неће да се врате у отаџбину и припадницима војних формација који су одбегли у иностранство (Службени лист ДФЈ, број 66/45, 106/47 И 110/47); а њиховим потомцима на основу Закон о држављанству Федеративне Народне Републике Југославије (Службени лист ФНРЈ бр. 45/46 и 105/48).

Поред ових лица, нанете су историјске неправде и лицима која су напуштала земљу након Другог светског рата и која су се прикључила раду српске националне емиграције. Овим лицима су одузета држављанства на основу Законa о држављанству Демократске Федеративне Југославије (Службени лист ДФЈ бр. 64/45), Закона о држављанству Федеративне Народне Републике Југославије (Службени лист ФНРЈ бр. 45/46 и 105/48), док је Закон о држављанству Федеративне Народне Републике Југославије (Службени лист ФНРЈ бр. 45/46 и 105/48) био најригорознији и нанео је додатне многобројне историјске неправде свима, који су напуштали земљу (и њиховим потомцима), током правоснажности овог закона, све до доношења новог Закона о држављанству Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (Службени лист СФРЈ 58/76).

Тако се прича о односу Србије и њене дијаспоре, у неком периоду историје, претворила у стварање великог броја апатрида, који су током времена преузимали држављанства других земаља, а својој деци нису могли да објасне због чега су прокажени од матичне земље и постали људи без земље. На овај начин су административним одлукама државних органа они отписани – заиста постали заувек отписани.

Распадом државе се овај процес наставио и сви они коју су као избеглице, бежећи од ратова за југословенско наслеђе, завршили широм света, постали држављани новонасталих држава или су преузели држављанства држава у којима су нашли своје сигурно уточиште. Тако су Срби који су рођени широм бивше Југославије, одласком у треће земље постали све само не држављани Србије. Етнички они су и даље Срби, али с врло мешовитим географским и културолошким одредницама, али које Београд види као центар свог културног ослонца, јер је Београд био и центар државе коју сматрају својим пореклом.

Београд се тако јавља као центар свих ових различитих демографских и социоекономских група широм света, који им даје основни темељ и идентитет. Управо из тог разлога Београд се јавља и као дестинација коју сви обилазе на путу за Европу, без обзира на то да ли долазе из Америке, Аргентине, Канаде, Аустралије, Јужне Африке, Аљаске или Дубаија.

Београд је центар света који дефинише милионе Срба који живе од Аљаске до Новог Зеланда и около-наоколо. С друге стране, за становнике Србије то је место свакодневног живота, економског опстанка, успеха, неуспеха, место где се деца рађају и иду у школу, региструје се аутомобил, вози свакодневно кроз гужву, иде у шетњу, обилазак, место љубави, среће и патње.

Србија као држава може да буде срећна и богата земља, ако успе да премости ова два интереса. Својих становника и своје дијаспоре. На тај начин би постала земља која не прави нове неправде и која окупља све своје светове. Онај унутрашњи и онај спољашњи. Оба ова света могу да допринесу економском развоју и бољитку живота и оба ова света не треба да гледају један на други с презиром, завишћу или осећајем да један другом узимају нешто. Ту се враћамо на чувену енигму: Да ли је глас из далека једнако важан као глас из комшилука? Да ли глас из далека ограничава право гласу из комшилука, да сам одређује свој комшилук или доприноси бољитку свих?

Оно што се показало добрим у неким земљама јесте прилагођавање изборног система специфичности тих земаља и тако на пример Хрватска има врло продуктивно решење за гласове из дијаспоре. Тамо, на пример, од 151 заступника, 140 се бира у десет изборних јединица, три бира дијаспора, односно хрватски држављани с пребивалиштем у иностранству, а осам припадници националних мањина. На овај начин Хрватска је обезбедила да мобилише дијаспору да на један продуктиван начин учествује у политичком животу матичне државе, али да не утиче значајно на баланс политичког расположења већинске популације, која живи у Хрватској.

бСрбија која нема изборне јединице, може да омогући дијаспори да попут националних мањина, има прилику да кандидује изборне листе, по истом принципу као и мањинске листе. На овај начин дијаспора би добила прилику да се у Народној скупштини чује њен глас, да учествује у политичком животу, на јасном институционалном нивоу, и осећа се да није само извор дознака из иностранства, као и да допринесе конкретно развоју друштва и државе Србије, а не само декларативно.

*Аутор је програмски директор Института за јавну дипломатију

Извор: Политика