Gde god nađeš ravan krov ti drvo posadi
Putuje i piše: Predrag T. Savić, advokat i pisac
Na krovovima Milana drveće više nije egzotičan hir, već gotovo prirodni nastavak gradske arhitekture. Iznad kamenih fasada, iza balustrada i uz ivice ravnih krovova, niču masline, palme, čempresi, lovor, bambus i gusto mediteransko šiblje, kao da su se ulice polako uspinjale ka nebu i pretvorile u viseće vrtove.
Krošnje izbijaju iznad atika, granje se naginje preko ivica zgrada, a zeleni rubovi krova brišu granicu između privatnog prostora i grada.
Sledeće podatke, prepusujem sa lokalnih internet portala.
Na starim palacima od kamena i cigle, drveće deluje kao produžetak istorije – masline i čempresi prizivaju Lombardiju i sever Italije, dajući zgradama dostojanstvo i mir, dok guste zimzelene biljke štite krovove od vetra i pogleda. Na novijim objektima, staklu i čeliku, krošnje su pažljivo raspoređene u pravilnim linijama, posađene u dubokim žardinjerama, sa jasno promišljenom statikom i sistemima za navodnjavanje. Tamo gde fasade prate blage krivine ulice, i drveće se niže ritmično, kao zeleni friz iznad gradske vreve.
Aerhitekte tvrde, da drveće na krovovima Milana nije samo ukras. Ono hladi zgrade leti, zadržava vlagu, upija prašinu i buku, i vraća gradu deo prirode koju je urbanizacija potisnula. Krošnje koje se vide sa ulice svedoče o drugačijem shvatanju luksuza – ne u visini sprata ili kvadraturi, već u pravu na zelenilo, senku i tišinu.
Na nekim krovovima stabla su već visoka, sa debelima koja odaju godine rasta, što govori da ovaj trend nije prolazna moda, već dugoročna urbana odluka.
Milan se tako posmatra odozdo naviše kao grad u kome kamen nosi zemlju, a zemlja drvo, piše na jednom turističkom sajtu. Ravni krovovi postaju male bašte, privatne šume i zeleni vidikovci, a ulični pogled dobija novu dimenziju: iznad prozora i terasa, iznad reklama i saobraćaja, grad se završava lišćem. U tom spoju arhitekture i prirode, Milan pokazuje da savremeni grad ne mora da bira između betona i drveta – može da ih posadi jedno na drugo.
Fotografije: Relja Savić
