Vešala za „vlašku paščad“

Okružni trebinjski paroh Vladimir J. Popović dopunio epohalno delo Vladimira Ćorovića o masovnom ubijanju, progonu i vešanju Srba u Bosni i Hercegovini u Velikom ratu (4)

Piše: Predrag Savić, advokat i pisac

Trebinjski prota Vladimir J. Popović u knjizi „Patnje i žrtve  Srba sreza trebinjskoga 1914.-1918.“ je naveo spiskove sa imena taoca i interniraca. Uzimanje taoca tokom Velikog rata bilo je sam uvod u ozbiljne zločine protiv srpskog naroda u Bosni i Hercegovini.

Na krvavim spiskovima napisanim mnogo ranije bili su i u Trebinju sveštenici, monasi, učitelji i ugledni domaćini i privrednici. Taj fenomen uzimanja taoca otvara problem zločina nad civilnim stanovništvom, kršenja pravila medjunarodnog humanatarnog prava …  Sa rečju talac (jednina) u stručnoj  litraturi se  značava pojam kada je lice zadržano protiv svoje volje u nameri da se prinudi neka država ili međunarodna organizacija da nešto učini ili ne učini . U Velikom ratu u BiH  austrijske vlasti na najsuroviji način manipulisati sa taocima koji  bil i njihovi zemaljski podanici, sa ciljem da se obezglavi  i zaplaši ceo  jedan narod, da mu se ograniči sloboda činjenja i govora, oduzmu druga prava. Cilj uzimanja talaca i drugih  zločinačkih mera protiv Srba bo je da se oni kolektivno kazne, pretvore u gradjane drugogo reda i stave pod potpunu kontrolu države i paradržavnih  formacija!

Prota Popović  bleži „sveštenstvo je bilo prvo na udarcu, koji junački poniješe trnov vjenac i teški  Krst narodne sudbine i na svojim  plećama“.

Odmah po  objavi rata iz  graničnog područja  prema Crnoj Gori iz Korjenića uhapđeno je i  sporovedeno  u trebinjski garnizonski zatvor 40 Srba zajedno sa njihovim sveštenikom Vidakom Parežaninom, iz Lastve – Korjeničke,  Sa njim su  uhapšeni i sveštenici: Vaso Novaković, iz  Kruševica, Jevto Odavić, iz Luga i Savo S. Danilović, iz  Potkraja – Zupci.  Nije poštedjen ni jeromonah Leontije Popovac, iz maniastira Duž, kao  ni  poznati trebinjski  trgovci Djordje J. Tupanjananin, Todor Škero, Vaso Bratić, Vaso Babić i Stevo Grković. Kada su taoci, medju kojima je bio i Vladimir Sušić, direktor Srpske banke iz Trebinja, sporovdjeni kroz Trebinjsku kapiju , dočekala ih  gomila svetine. Prota Popović, opisuje da antisrpski fanatici, urenebesno urlikali, takmičeći se u izvikivanju psovki uz  poklič:

„Na vješala vlaška paščad!“.

Razjarenoj antisrpski raspoloženoj svetini uskoro će biti ispunjna i želja za vešalima. Prota Popović bleži da su svakodnvno po goreopisanom scenariju „doganjani“ Srbi u tebinjski zatvor. Neki od njih su odvedeni u Hum, gde su bili taoci na železničkoj stanici.  Sve vozove od Huma do Zelenike, i obratno, pratilo 11 srpskih taoca.

Veliki istoričar Ćorović, opisuje patnje  talaca i navodi da je Učitelj Kosta Krajšumović, taoc od 1. septembra do 20. novembra 1914. godine, bio je u jednoj tesnoj sobi sa 19 drugih zatvoren na stanici u Visokom. Preko dana morali su taoci stajati dva koraka udaljeni od pruge pri prolasku svakog voza. Uvek su gotovo bili grđeni ili tučeni od prolaznika. Preko noći morali su redovno ići „patrolirati“ Posle su ih preveli u obližnju franjevačku gimnaziju. Kad ni pri mučenju su, na izmenu, učestvovali vojnici, železnički nameštenici i razdraženi muslimani iz Visokog. Fizička mučenja su bila svakodnevna. Jednog zlotvori su doveli 30 seljaka iz Zavrha i Podlugova  koji su taoce, vezane lancem ili konopima, tukli su toliko nemilosrdno da su polomili kundake na puškaama.Troje taoca iz te grupe umrlo je odmah, dok su drugi vukli povrede i posledice duže vremena.

Timotije Savić u Kladnju zatvoren je kao taoc 28. jula. U njegovoj otsutnosti došao je narednik Naglić sa 15-20 „šuckora“ na njegovo imanje, doneo tri handžara i prijavio, da ih je našao u šumi i da po svoj prilici pripadaju Saviću. Ta sumnja bila je dovoljna, da se taj u čitavom kraju vrlo ugledni čovek zatvori i da u zatvoru odsedi od 28. avgusta do 27. septembra. Kad je bio oslobođen krenut je opet od kuće kao taoc, po najvećem pljusku, sa još 22 druga, peške od Kladnja do Tuzle. Ko nije mogao da ide bio je bijen, bez obzira na doba i zdravlje. Kad je Savić zamolio jednog činovnika tuzlanskog zatvora, da mu dozvoli, da za svoj novac dobije hrane, ovaj ga je odbio sa riječima: „Pocrkajte svi!“

Teška  sudbina zadesila je sveštenika Đorđu Petrovića iz Osječana (kot. Gračanica). O tom priča njegov sapatnik Luka Todorović iz Skupovca (kot. Gračanica). Kao taoce poveli su u avgustu Petrovića i njega zajedno na stanici Doboj, da prate vlak, što je imao ići u Brod. „Dok smo još stajali na stanici došao je k nama neki povisok austrijski časnik, te nam pretražio džepove i njedra, pa kad je kod mene našao hleb, koji je zajednički i moj i popov rekao je:

„Šta će vam toliki hljeb, kad ga ne ćete imati kada jesti, vi ćete noćas biti poubijani.“

Zatim je metnuo ruku na moje rame, rekao straži:

„Ovog vratite natrag, a g. pop neka ide sam, možda će imati druga u putu.“ Ja sam na to ponudio pok. popu Đorđu njegov hljeb, a on je brišući oči odvratio: „Ponesi ga sobom i pojedi ili kome drugom podaj, ja ga jesti ne mogu… Te noći je i poginuo.“ (Srpska Zora, br. 45,1919.) Izgovor je bio unapred poznat: taoc je ubijen pri pokušaju bega.

Teže muke, prema Ćorovićevim zapisima, morao je da podnese Trifko Maksimović, sveštenik sa Ilijaša, dok nije bio ubijen na najsvirepiji način. Njega su tukli s dana na dan. Jedan lekar, koji je jednom prilikom pregledao duž pruge, naredio je, da se taj čovek s mesta prenese u bolnicu, ali je komandant poništio taj zaključak i mesto u bolnicu preveli su nesrećnika u Semizovac. Austrijski  vojnik Rozenberger mučio ga je na sve načine. Pre polaska u Semizovac svezao ga je sa seljacima Ilijom Radićem sa Vlahinje i Aleksom Kravljićem iz Mrakova tako čvrsto, da im se konop usekao u pomodrele ruke. U Semizovcu baciše ih u jedan podrum na stanici. Tu su ih tukli ponovo toliko, da su dugo vremena ležali bez svesti obliveni krvlju. Sjutra dan Maksimović nije više gotovo mogao ni da ide, kad su ga sa oba druga vodeći ga na neko preslušavanje o svešteniku Risti Erakoviću iz Nišića i učitelju Vojvodiću sa Ilijaša. Dali su mu neku motku, da sa njom poštapa, a kad je pored toga klecao i padao, tukli su ga vojnici bez ijedne reči suda ili objašnjenja. Ali tim bestijalnost nije bila zasićena. Kad je, nešto iza toga, došla popadija Maksimovićeva, nemajući ni pojma o ubistvu, i upitala za muža, odgovorio joj je žandarski narednik: „Tvoj pop ne prdi više; eto ti sve, što je iza njega ostalo“ i baci joj par helera. Zna se, međutim, tačno, da je pop u Visokom imao uza se veću svotu novca. Osim Maksimovića streljano je 30. septembra još 18 drugih ljudi, jer „su se ogriješili o svoju državljansku dužnost“, kako veli službeno saopštenje.

Isto je tako bez ikakva suda i krivice bio smaknut i sveštenik Timotije Popović iz Drinjače, otac šestero nezbrinute dece. Njega je uhvatila jedna vojnička četa u času, kad je nekim drugim vojnicima savetovao da vrući ne piju vode iz jednog grozničavog bunara, i odvela ga je jednom kapetanu, koji bez ičeg daljeg naredi, da se čovek obesi. Sama kazna vršena je na najnečovečniji način. Nespretnošću ili možda hotimice, iz više pakosti, oni su čoveka dva puta dizali na vešala i on je dva puta padao s njih, dok ga nisu treći put obesili definitivno kod Suljina Hana. Oficiri su na popov račun pravili prostačke šale i svoju jednu kućicu na putu nazvaše, iz obesti, „die Hutte zum gehangten Popen“.

Saborski poslanik, dr Savo Ljubibratić,  kako  piše Ćorović, zatvoren je 26. jula kao taoc za istočnu prugu Sarajevo-Uvac. Tu su ga tako mučili, da je već 20. avgusta bacio krv, a tek početkom oktobra bio prenesen u tvrđavnu sarajevsku bolnicu i tu bio držan pod naročitom paskom. Lekari, među njima i bečki profesor Tirk, konstatovaše bolest (Hämoptoe) i propisaše mu apsolutan mir, jer bi svako uzbuđenje moglo imati teških posledica. Ipak, njega u takom stanju premestiše iz bolnice u jednu malu sobu, koja je imala po dva metra širine i dužine ni 1-80 metra visine, u kojoj je u dimu i studeni bilo još devet vojnika. Nekoliko dana docnije odvedoše ga pre zore jednog jezovito hladnog jutra, na stanicu Pale, gde je vagon, u kom je on bio, zastao pred jednim redom vešala. Jedan od vojnika pratilaca upozori Ljubibratića na ta vešala i reče mu, da je s toga doveden ovamo, da tu bude obešen. Malo iza toga dovedoše na njegove oči četiri muškarca i tri žene i ubiše ih upravo pokraj njegova vagona. Njemu je primećeno, da će i njega zadesiti ista sudbina, jer je i on to isto, što i ovi poginuli. Pošto je tu držan neko vreme izvedoše ga, uz zlostavljanje i pogrde, na ono mesto, gde su prenoćile maloprašnje žrtve. Tu mu narediše da sedne i da se nipošto ne miče. Na tom mestu ostao je Ljubibratić od 10 sati pre podne, pa do 11 u veče i čim je pokušao, da makar malo promeni svoj položaj, pritrčavao bi vojnik i pretio mu, da ga probode. Tog dana prošlo je pored njega nekoliko hiljada vojnika, kojima je taoc pokazivan kao krivac i začetnik rata, na što su ga mnogi pljuvali, grdili i pretili ubistvom, dok ga je straža „spasavala“ tim, što je izjavljivala, da će i tako biti do malo ubijen. Oko 11 sati noći spremljen je sa još 27 ljudi i dve žene u oklopljeni vagon i doveden do Korana, jer se dalje nije smelo iz straha od Crnogoraca i Srbijanaca, koji su se tuda javljali. Za vreme vožnje morali su čitavo vreme gledati preda se, a ko se usudio da digne glavu i pogleda na polje ili na koga druga, osetio je s mesta kundak na leđima. U Koranu su ih uveli u jednu drvenu baraku, pa im tu oduzeli novac s primedbom, da će sjutra biti streljani.

vesanje srba - prvi svetski ratA sjutra dan kazalo im se, da se već spremaju grobovi za njih i oni su doista mogli videti kroz pukotine dasaka, kako se kopa i izasipa zemlja. Tih 27 ljudi i dve žene, svi iz sela Graba trnovske opštine, biše doista i poubijani taj dan bez ikakva prethodnog suda i rasprave. Ljubobratića su opet doveli na Pale, ponovo sa napomenom, da će sad biti tamo ubijen. To je bilo jednog ponedeljka sredinom oktobra 1914. Na Palama je ostao na istom mestu, gde je bio i dan pre, do četvrtka, do 11 sati noći, odakle je opet vraćen u Koran. Za tih pet dana dobio je samo komad hleba i nešto cigareta od dva vojnika, od kojih je jedan zato bio kažnjen, i jedan čaj od jednog oficira. Pošto je u Koranu, u muci, proveo deset dana bi upućen u Donju Praču. U tami, on je u Koranu bio upao u podrum i ozledio nogu, pa sad nije mogao da drži razmak od 200 koraka pred četom, kako mu je bilo zapoveđeno, pa je i radi toga bio tučen i grđen. U Prači je najzad zatvoren radi veleizdaje i posle nekog vremena preveden u Banju Luku. Po službenom saopštenju(Hrvatska br. 892) smaknuto je na Palama 20. i 21. oktobra 50 muških i dve žene; i to prvi dan 14, a drugi 38 osoba.

Vojnici iz čete šuckora Mujage Kapetanovića na čelu sa Ivanom Martinovićem 23. septembra 1914. u 21,30 sati upali su u kuću sveštenika Riste Jokanovića. Martinović ga je „digao ga iz kreveta, tukao ga pred njegovom ženom i djecom, psujući mu sve svetinje, poveo ga sa 4 naoružana šuckora i premetao ga s kundaka na kundak do rijeke Zujevine, zajedno sa Gavrom Krtolinom iz Ilidže, te ih utjerao u rijeku Zujevinu, gdje su morali stajati oko pola sata.“ Iliju Trklju sa Ilidže tukao je toliko „da je postao nesposoban za svaki teži posao.“ Karlo Šošić, zastavnik kod veterana, udario je dva puta po obrazu trgovca Peru Pamučinu u bivšoj Filipovića kasarni, a onda ga „ugurao u jednu sobu, gde su ga šuckor Lakatoš i još jedan musliman kundacima tako tukli, da je pocrnio kao gunj i na njegovo zapomaganje dotrčao jedan veteranski oficir i zabranio da ga dalje tuku.“ Vojislava Borića, školskog nadzornika, udario je u prisustvu istog Šošića šuckor Hefim Kukavica kundakom u slabinu. Šuckor Lakatoš tukao je u istoj kasarni Ristu Kebelju, koji je usled toga i umro. (Srpska Riječ, br. 90,1919.).

Internirani Zvorničani morali su u vojničkom zatvoru golim rukama čistiti ljudsku nečist, a sveštenicima u Lijevnu, koji su bili naterani na isti takav posao, nisu dali ni da ruke operu, nego su tako onečišćeni morali da jedu.

Savu Savića, sveštenika u Trnovu, svezala je straža za drvo, pa mu tako svezanom naredila da širom otvori usta, u koja su onda oni pljuvali. On je to morao progutati i zahvaliti se posebno i za to, kao i za primljene udarce. Ljubo Nikolić, sarajevski paroh, morao je po čitavo pola sata na stanici u Smiljevcu praviti velike čučnjeve sve dotle, dok ne bi od umora obnemogao i pao. Osim toga je morao, kad bi dolazio voz, stati uprav do njega, da bi ga vojnici što prolaze mogli dohvatiti i zlostavljati. Tako ga je jednog dana jedan vojnik udario po glavi golom sabljom i ranio teško. Popa Mitra Popovića iz Donjeg Vakufa naterali su vojnici, da o ilinskoj žezi čitav sat trči pored železničke pruge. Hafiza Džamhura, hodžu iz Konjica, mučena zato što je Srbin, prisilili su, da čisti nužnik, a kante sa nečisti da nosi kroz varoš. Ristu Vukovića iz Podlugova bili su šuckori kao taoca i tukli mu 22 minuta kamenom orahe na glavi, od čega se teško razboleo. Šuckor Ismet Mehanović upao je sa većom grupom šuckora u kuću Nike Ilića u Visokom, tukli ga i krhali mu stvari tako, da je Nikina kći od straha zanemogla i umrla. Napali na kuću Žarka Radivojevića, na koga je pucano iz puške, šuckori su bili toliko strašni, da je Žarkova žena, tučena od njih, još taj dan pobacila.

Naročit je bio sistem zastrašivanja taoca skorom smrću, kao kod Jevđevića, i uživanje u njihovom strahu od toga. Svešteniku Savi Škaljku iz Jezera kod Jajca nekoliko su puta vezali oči s napomenom, da ga vode na streljanje, psovali ga, punili puške i onda komandovali paljbu ne izvodeći ništa, mučeći ga tom jezovitom neizvesnošću po nekoliko minuta. Siromah je čovek poludio zbog toga i bio odveden u sarajevsku ludnicu. Isto je tako radi zastrašivanja za vreme taoštva i radi drugih surovosti u tuzlanskom zatvoru poludio i posle umro i Jovo Dangić, sveštenik Bratunca. Trgovca Đoku Milakovića, taoca u Bos. Brodu, zlostavljali su sami oficiri, nadnosili mu revolver na čelo i čak mu jednog dana naticali konop na vrat sve u želji, da uživaju u patologiji straha. Isto su tako Milanu Grkoviću, trgovcu iz Konjica, šest puta zavezivali oči do Ivana govoreći mu svaki čas, da će sad odmah biti streljan.

Kako se pri svemu postupanju prema taocima vodilo malo obzira u pogledu istraživanja materijalne istine . Selo Taleža kod Trebinja sravnjeno je 12. avgusta svo sa zemljom jer je jedan musliman – kako su tek posle ustanovilo – bacio na železničku prugu nekoliko kamenja, da izazove kaznu ili pokolj. U Bradini je slučaj ispao  još strašnijje . U ovom slu  od prvog dana uzeti su za taoce Milan Mrkajić i Bogoljub Damić, te su „vršili službu“ između Bradine i Ivana. Kako  beleži Ćorović,  25. avgusta 1914. naredi natporučnik Jakov Čik, da se obojica ubiju. On je od istih taoca kupovao za svoje odeljenje neke životne namirnice i uvodio ih u knjige znatno skuplje, nego ih je plaćao, što je posle utvrđeno žandarskim ispitivanjem. Po svoj prilici on je taoce dao smaknuti samo s toga, da se oslobodi eventualnih svedoka protiv sebe. Naredio je, da se najpre obesi Damić, a onda Mrkajić. Kad su Damića obesili o jedno drvo pukla je grana i on je još živ pao na tle. Onda je Čik pozvao osam vojnika i dao ubiti obojicu „vatrom iz pušaka“. Kao razlog za ubistvo naveo je, da je neko po noći pucao na vlak, ne istražujući, naravno, ni ko je to učinio, ni zašto i da li se uopšte to i dogodilo.

Đuro Topolnik, učitelj iz Tuzle i rezervni poručnik, naročito se isticao u neljudskoj mržnji protiv taoca. Narodnog poslanika Dra Đorđu Lazarevića dao je sa celim vodom vojnika pešice vezana oterati iz Tuzle u Zvornik, da tamo bude taoc. Kad je Miloje Topalović iz Bos. Petrova Sela čuvao železničku ćupriju na Spreči u Mirčini kao taoc Topolnik ga u malo nije dao ubiti radi ove stvari. „Jedne noći, kad je voda nabujala, nosila je krševe, panjeve i grane, koje su udarale u brane i stijene ćuprije, od čega se je most tresao i nastajala velika buka. Topolnik premda je bio upozoren na prave uzroke tome, došao je Miloju i rekao mu, da srpske komite navaljuju na ćupriju, osudio ga za to na smrt, dao mu dva sata roka da se spremi za onaj svet i odredi od straže one vojnike, koji će tu njegovu osudu izvršiti. Ujedno je zatražio pomoć iz Lukavca, da se tobože brani od komita. Kad je ova došla i pretražila teren, ustanovila je pravo stanje stvari i izvjestila ga. Na to je Topolnik opet došao Miloju Topaloviću i rekao mu, da je previšnjom odredbom pomilovan.“ (Oslobođenje, br. 2, 1918).

Ilija Babić, taoc u Pazariću, preveden je 6. aprila 1915. u sarajevsku bolnicu sa osamnaest rana na telu i dve na vratu. Oni, koji su ga predali u bolnicu govorili su, da se ranio on sam i to s toga, što mu je dodijao takav život. Ako je navod istinit, ta je argumentacija vrlo karakteristična za postupak, koji su taoci imali da podnose od svojih čuvara i drugih lica, s kojima su dolazili u dodir.

Naslovna fotografija: Utamničeni srpski sveštenici

U sledećem nastavku: Preki sudovi i vešanje Srba

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.