Дани када су на Цетињу лоши ђаци стрељали своје професоре
Суноврат грађанског Цетиња, који траје и данас, отпочео је одмах по његовом ослобођењу. У цетињским данима дугих цијеви стријељано је без икаквог суђења и пресуде 28 грађана Цетиња. И данас, послије 75 година, на цетињском новом гробљу налазе се необиљежене хумке са земним остацима погубљених, иако су њихова имена позната
Све до данас званична историографија третирала је процес егзекуције на Цетињу као табу тему, неподобну за темељно научно истраживање.
То неписано правило прекршио је историчар Предраг Вукић, који је први почео да истражује и пише о том братском сатирању. Све значајне личности из војно-политичког апарата Црне Горе избјегле су, ових година, да се одреде према овој егзекуцији. Једини изузетак учинио је генерал-пуковник и народни херој инг. Блажо Јанковић који је јавно проговорио и објаснио разлог ликвидације професора, истичући да су њих убили „ђаци понављачи”. Да се запазити да погубљени грађани нијесу припадали ниједној зараћеној страни нити су се за вријеме рата активно бавили политиком.
Није тешко закључити да су овакве егзекуције упрљале ослобођење земље од окупатора и предодредиле нашу садашњост, јер земља у којој убијају угледне и паметне мора пропасти и доћи на дно цивилизацијског прогреса. Ово подсјећање само је корак на путу очишћења и просвјетљења једноумља и мрака ка историјском помирењу које се не може постићи док се на цивилизован начин не обиљеже безимене хумке остале послије братског сатирања.
Овај уводни текст на свом фејсбук профику објавио је познати Јован Маркуш, српски историчар, публициста, политичар, бивши градоначелник црногорске престонице и уцелини пустио текст Предрага Вукића који преносимо у целини.
Пише: Предраг Вукић, историчар
Послије искрцавања англоамеричких трупа у Француској јуна 1944. и неумољивс офанзиве Црвене армије на руском ратишту услиједило је масовно потискивање њемачке војне силе на свим фронтовима и рат је коначно ушао у своју’завршну етапу. У раздобљу од септембра до децембра 1944. год. партизанске војне снаге извршиле су заузимањс свих градских центара у Црној Гори и спровеле успјешно протјеривањс њемачких окупационих трупа из Црне Горе.
Нажалост, ослобођсње од њемачке окупације и слом фашизма, као изразито тоталитарног и нечовјечног поретка, није истовремено означило успостављање новог, праведнијег и хуманијег друштвеног система који би се темељио на начелима парламентарне демократијс и поштовању основних људских и грађанских права већ побједу бољшевизма који је слично фашизму укинуо парламентарну дсмократију и вишепартијски систем и суспендовао основне грађанске слободе. Јсдна од ос- новних каракгеристика бољшевизма потврђена историјским искуством у свим државама у којима јс овај друштвени систем освојио власт јс и спровођење немилосрдне и бескрупулозне физичке ликвидације свих грађана који из било којих разлога сметају носиоцима оваквог друштвеног порстка.
Примјењујући методе својих идсолошких инспиратора Лењина и Стаљина, Одјељсње за, заштиту народа (ОЗН-а) за Црну Гору је састављало спискове за ликвидацију свих оних грађана који су се макар и вербално замјерили комунистима. Послије протјеривања њемачких трупа, партизанске јединице које су заузеле ослобођене градове у Црној Гори одмах су без оклијевања и адекватног судског поступка извршиле егзекуцију свих грађана који нијссу одступили са четницима а чија су имена била назначена на списковима за погубљсње „неподобних“.
Као административни центар Црне Горс Цетиње у томе није могло бити изузетак всћ само још један трагичан примјер који потврђује лењинско правило да нема и не смије бити милости прсма „класним нспријатељнма“. Дана 13. новсмбра 1944.године Цетиње су ослободили борци Дессте црногорскс ударнс бригаде под командом Николе Бановића. Већ истог дана увечс, прсма већ примљеном списку за егзекуцију ухапшено је 14 грађана. Стријељани су 14. новембра у Хумцима код Новог гробља у Цетињу.
Погубљени су:
1) Јоко Грујичић, директор учитељскс школе на Цетињу.
2) Милосава Грујичић, рођ. Кусовац супруга дирскгора Јока Грујичића.
3) Др. Јован И Пстровић-Његош, професор физике и хемије у цетињскоЈ гимназији.
4) Милeва Пстровић, рођ. Станишић, супруга проф. Јована Петровића-Његоша.
5) Мирко Драговић, управник Народног позоришта на Цетињу.
6) Марко Савов Пламенац, начелник финансијског одје- љења Краљевске банске управе на Цетињу.
7) Никола Бајов Почек, дипломирани правник.
8) Момчило Зековић, полицијски чиновник.
9) Иван Милачић, заступник фирме „Сигнер“ на Цетињу.
10) Вуко Псјовић, општински чиновник.
11) Милева Борозан, општинска чиновница.
12) Василије Каписода, ученик гимназије.
13) Никола Милошевић, столар.
14) Вјекослав Андрејев, занимање непознато.
Али то није био крај егзекуција. Већ 14. новембра ухапшено јејош 14 грађана. Стријељани су 15. новембра на истом мјесту на комс је извршена прсдходна епекуција, у Хумцима код новог гробља у Цетињу.
Погубљени су:
1) Илија Зорић, директор цетињске гимназије.
2) Михаило Зорић, професор историје у цетињској гимназији.
3) Николај Дориомедов, професор вјеронауке у цстињској гимназији.
4) Марко Пeров Мартиновић, послужитељ цетињске гимназије.
5) Душан Лукин Вујовић, поручник краљевске југословснске војске.
6) Мило Прља, инжењер агрономије.
7) Љубо Илин Кнежевић, поштански чиновник.
8 )Томо Милошевић, предсједник цетињске општине у краљевској Југославији.
9) Нико Машанов Кривокапић, поштански чиновник.
10) Нико Савов Милошевић, чиновник Државног музеја на Цетињу.
11) Станко Машов Филиповић, чувар манастирске шуме на Цетињу.
12) Александра Матановић, кћер цетш^ског апотекара Крста Матановића.
13) Ђуро Перишић, месар.
14) Всцеслав Вацек, полицијски агент.
Судећи према вјеродостојним подацима, средином новембра 1944. године егзекутори ОЗН-е стријељали су плани ране. Према сјећању старијих грађана, у Цетињу су у то бесудно вријеме ширене гласине да је првобитно постојао списак са именима 42. грађана из Цетиња одређена за погубљење али је нечијом интервенциЈом списак редуциран на 28. имена. Сви ови грађани погубљени су без предходно спроведеног судског по- ступка. Одмах по извршеним егзскуцијама Ратни војни суд на Цетињу објавио је плакат на комс су поименично навсдсна име- на свих стријељаних грађана који су осуђени на смрт због „сарадње са окупатором“.
За свакога од њих наведен је тачан датум погубљења. Овај плакат је истакнут на јавним мјестима у граду али је по нарсђењу мјесних „народних“ власти убрзо повучен. Уствари, никаквог судског поступка није ни било већ су сви ови људи одведени из својих домова право на стратиште без и најмањих судских формалности. Према сјећању савремсннка тога трагичног раздобља наше прошлости који су лично познавали својс пострадалс суграђане, нико од њих нијс заслуживао ни смртну казну ни дугогодишњу времснску робију. Погубљени су због својих антикомунистичких увјерења, а не због конкретних кривичних дјела против човјсчности којих нијс ни било.
Многи од њих су избјегавали активно бављење политиком а нико од њих, колико нам је познато, није активно учествовао у извршењу појединачних или масовних убистава, паљевина и примјени осталих насилних мјера ратног терора. Међу њима је било и неколико угледних грађана Цетиња.
Професор Илија Зорић рођен 7. фебруара 1892. године на Цетињу у породици Јосифа Зорића и Јоване рођ. Мартиновић. Гимназију је свршио на Цстињу 1910. године а студије славис- тике у Кијеву. Био је профссор књижсвности у Цетињској гимназији (од 1914-1932), инспектор просвјетног одјељсња Краљевске банске управе на Цстињу, дирсктор Которскс гимназије (од 1934-40.) а потом дирекгор Цетињске гимназијс (од 1940-44.) Активно је учествовао у културно-просвјстном животу Цетиња. Био је члан уређивачког одбора цетињског историјског часописа „Записи“ (од 1927-30.) и један од уредника „Записа“ (од 1932-33.). Поред „Записа“ сарађивао је у студији „Цетињс и Црна Гора“ (Београд 1927.) и у зборнику „Алманах-шематизам Зетске бановине“ (Сарајсво 1931.).
Писао је књижевне рецснзије о многим нашим писцима, пратио рад цстињског Народног позоришта и нарочито књижевну публицистику и развитак штампе у Црној Гори. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 52. години живота.
Његов млађи брат Михаило Зорић, који је погубљсн истог дана, рођен је на Цетињу 9. новсмбра 1900. Био је профссор историје у Цетињској гимназији (од 1925-1944 ). Написао је и објавио студију „Краљ Никола Пстровић Његош (младост и прве године владе)“. Студија је објављена на Цстињу 1935. и броји 30 страница. Написана је на основу објављене литературе и необјављене документацијс цетињског архива.
Професор Јоко Грујичић рођен јс у Горњем Загарачу 20. септембра 1891. у породици Марка Грујичића и Плане рођ. Маркишић. Био је профссор француског језика у Цетињској гимназији (од 1914-1936.), в. д. директора Цетињске гимназијс (од 1936-40.) и дирекгор учитељске школс на Цетињу (од 1943- 44.). Стријељан је 14. нодембра 1944. на Цетињу у 53. години живота заједно са супругом Милосавом рођ. Кусовац.Профссор Николај Дориомедов рођсн јс 22. фебруара 1892. у Кијеву у породици Георгија Дориомедова и Анастасије рођ. Гроздов. Свршио јс духовну академију у Кијсву 1916.
Послије Октобарскс револуције избјегао је у Југославију. Био је професор цстињскс богословије (од 1921-26.) а потом профссор богословијс Св. Сава у Срсмским Карловцима (од 1926-32 ). Одлуком Св. Синода од 19. августа 1932. премјсштен је у цетињску богословију. По други пут био је професор цетињске богословије (од 1932-35.) а потом професор вјсронаукс у Државној учитсљској школи на Цстињу (од 1935-41.) За вријеме окупације (од 1941-44) био је професор вјеронаукеу цетињској гимназији. Указом кнеза намјесника Павла од 27. јануара 1940. годинс одликован је Ордсном Св. Саве V стспена. Стријељан јс на Цетињу 15. новембра 1944. у 52. години живота.
Др Јован Петровић-Њсгош рођен јс 14. августа 1897. године у Његушима у породици Ивана Гајова Петровића-Њсго- ша и Маке рођ. Поповић. У Његушима је завршио основну школу а нижу гимназију на Цстињу. Средњу поморску школу уписао је у Котору гдје је завршио два разреда. Послије свршсног школовања вратио се у Југославију и посветио просвјетном раду. За вријсме краљевске Југославијс био јс профссор у поморским школама у Бару и Дубровнику а затим је радио као професор гимназијс у Косовској Митровици и у Београду. докјс у раздобљу од 1929-1932. године био суплснт цетињске ги.м- назије. У току окупацијс био професор физике и хемијс у цетињској гинмазији. Стријељанје 14. новсмбра 1944. на Цстињу у 47. години живота заједно са супругом Милевом рођ. Станишић.
Дугогодишњи прсдсједник цетињскс општине Томо Милошевић рођен је 9. августа 1886. године на Цетињу у породици Андрије С. Милошсвића и Киће рођ. Мартиновић. У државну службу ступио је 1. октобра 1905. и као судија цетињског окружног суда наименован јс 3. новсмбра 1920. године за прсдсјсдника општине. Афирмисао се као изузстно креативан ипредузимљив градоначелник. „За вријеме његовог предсједништва општина Цетиње осјетно јс пошла напријед. Проведено је финансијско и административно уређење, подигнуте су двије модерне тржнице и једна основна школа, отворене су и предате саобраћају нсколике важне улице, откупљена зграда дјечијег забавишта и земљиште за нову централну основну школу, двоструко јс увећана елсктрична централа и набављен мате- ријал за нови цетињски водовод, подигнут је нови општински парк и уређен стари, улицс су засађенс разним дрвећем итд.“ (Илустровани званични алманах-шематизам Зетске бановине, Сарајево 1931. стр. 238.). Томо Милошсвић је активно учествовао у разним културно-просвјетним и националним удружсњима. Одликован је орденима Бијелог орла V степена, Југословснске круне VII и Румунском звијездом IV стспена. Дужност градоначелника Цетиња вршио је искључиво за вријеме краљевске Југославије али не и у току окупације, па је самим тим нејасно због чсга је погубљен када није сарађивао са окупаторским властима. Стријељан је 15. новембра 1944. на Це- тињу у 58. години живота.
Мирко Драговић је рођен 1896. године у Улцињу у по- родици историчара и професора Марка Драговића и Јслене рођ. Газивода. Основну школу и гимназију је завршио на Цетињу а потом се уписао на Правни факултет у Бсограду, који није завршио. У Подгорици покренуо је и уређивао нсдјељни лист „Глас Зетс“, чији је први број изашао 3. маја 1928. године и који је послије двадесет бројева престао да излази, 5. јуна 1930. Филмско образовање је стекао у Берлину. Био је први црногорски школовани редитељ и први филмски радник Црне Горе. Аутор је синопсиса за филм „Закон црних брда“, који је 1928. године снимило предузсће „Деви филм“ из Берлина. За вријеме окупације био је управник Народног позоришта на Цетињу. Стријељан је 14. новембра 1944. у 48. години живота.
Марко Пламенац јс рођен 26. септембра 1885. год. у Бољевићима у Доњој Црмници код Бара у породици Сава Пламенца и Марије рођ. Кусовац. Био јс начелник финансијског одјељсња Краљевскс банске управе на Цетињу. Стријсљан је 14.новембра 1944. године на Цетињу у 59. години живота.
Никола Почек је рођен 5. маја 1906. године на Цетињу у породици Баја Почека и Милице рођ. Пејодшк. Студије права завршио је у Загребу. Био је чиновник финансијског одјељења Банске управе Савке бановине у Загребу, да би потом био постављен за чиновника финансијског одјељења Банске управе Зетске бановине на Цетињу. Стријељан је 14. нове- мбра 1944. године на Цетињу у 38. години живота.
Љубо Кнежевић је рођен 6. септембра 1903. године на Цетињу у породици Илије Кнежевића и Стане рођ. Прља. Свршио јс нижу гимназију и пош- тански техникум на Цетињу. Био је поштански инспектор Дирекције ПТТ на Цетињу и предсједник Скупштине поштара Зстске бановине, као и предсје дник фудбалског клуба „Слога“ из Цетиња. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 41. години живота.
Нико Кривокапић је рођен на Цетињу у породици Машана Кривокапића и Марије рођ. Радоњић. Тачан датум рођења није познат. Био је поштан ски инспектор Дирекције ПТТ на Цетињу. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу.
Мило Прља је рођен уЉуботињу 1900. године у породици Мргуда Прље и Стане рођ. Дапчевић. Гимназију је завршио на Цетињу, а у Перуђи (Италија) је свршио агрономију 1924. Уочи окупације био је чиновник пољопривредог одјељења Банске управе Зетске бановине на Цетињу. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 44. године живота.
Душан Лукин Вујовић је рођен 6. фебруара 1914. године у Чевским Ублима код Цетиња. По профссији био је пјешадијски поручник краљевске југословснске војске. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 30. години живота.
Марко Перов Мартиновић је рођен у Бајицама на Цетињу 1897. год. Пуних осамнаест година био је послужитељ Цетињске гимназије, почев од 1926. Стријељан је 15. новембра 1944. у Хумцима на Цетињу у 47. години живота.
Станко Филиповић је рођен 5. августа 1883. године у Добрском Селу код Цетиња у породици Маша Филиповића и Јоше рођ. Мартиновић. Био је чувар шуме Цстињског манас- тира. Стријељан је 15. новембра 1944. у Хумцима на Цстињу у 61. години живота.
Нико Милошевић је рођен 13. фебруара 1898. године на Цетињу у породици Сава Милошевића и Марије рођ. Вуковић. Био је чиновник Државног музеја на Цетињу. Стријељан је 15. новембра 1944. године на Цетињу у 46. години живота.
Александра Матановићје рођена 21. марта 1917. годи-не на Цетињу у породици цетињског апотекара Крста Мата-новића и Ане рођ. Петровић-Његош. Њена мајка Ана је била ћерка војводе Божа Петровића, рођака краља Николе. Гимназију јс свршила на Цетињу 1936. године, а студијс енглеског језика у Београду 1940. Стријељана је 15. новсмбра 1944. на Цетињу у 27. години живота.
Њен млађи брат Павле Матановић, студент фармације, одступио је са четницима из Цетиња у новембру 1944. године и у одступању је изгубио живот. Вријеме, мјесто и околности у којима је страдао нијесу познати.
Што се тиче осталих грађана који су погубљени у овим дводневним егзекуцијама није нам, на жалост, било могуће доћи до основних биографских података и о њима. Све до данас званинна историографија третирала је процес епекуција извршених на Цетињу и у другим градовима Црне Горе крајем 1944. године као својеврсну табу тему, неподобну за темељно научно истрзживање, па ова тематика до сада уопште није подробно изучена нити расвијетљена.
Имена наредбодаваца и извршилаца ових егзекуција, барем званично, остала су непозната н непрозвана. Архивска грађа, која би нам могла пружити јасне и децидне одговоре на овај проблем, остала је недоступна научној и националној јавности и послије протока педесет година од ових трагичннх догађаја. Она се несумњиво чува у архиву МУП-а Црне Горе а дјелимично и у архиву МУП- а у Београду али њено кориштење у научнонстраживачке сврхе ни сада није могуће. Али све значајне личности из војнополитичког апарата НОП-а у Црној Гори за свих ових педесетак година избјегле су да се конкретно одреде према овим егзекуцијама, па тако и према дводневним погубљењима групе грађана на Цетињу у новембру 1944.
Нико од њих, што је заиста индикатнвно, није осудио али ни одобрио ове егзекуције, вјероватно зато јер је н њима било јасно да су оваква масовна стрнјељања била непотребна и бескорисна по интересе нове државне власти. Дугогодишњи директор Историјсног института у Подгорици, академик доктор Димитрије Димо Вујовић био је одмах послије ослобођења Цетиња, па тако и за вријеме ових дводневних егаекуција предсједник Среског народноослободилачког одбора Цетиња и секретар Среског комитета КП на Цетињу.
Налазећи се на руководећој управној и партијској функцији у Цетињском срезу, он је, природно, морао знати појединости које су претходиле овим егаекуцијама као и имена налогодаваца пројскгованих егаекуција, али јс све до својс смрти, 1995. годинс неумољиво и истрајно ћутао и своја сазнања о овим инфамним догађајима никада није повјерио научној и националној јавности Црне Горе и Југославије.
У том погледу једини изузетак је учинио генсрал-пуковник ЈНА и народни херој Блажо Јанковић, који се у интервјуу „Побједи“ од 10. марта 1992. године, осврнуо и на дводкевне егзекуције на Цетињу. Осудио је погубљења угледних грађана, али имена егаекутора ннје именовао. Дајемо извод из овог интервјуа у коме генерал Јанковић износи своје мишљење о овим егаекуцијама. Ово мишљење је за нас врло интересантно, јер осим генерала Блажа Јанковића, нико од народних хероја и високих војних и партијских руководилаца НОП-а, уопште није дефинисао свој став прсма масовним погубљењима грађана на Цетињу и у Црној Гори крајем 1944. Извод из интервјуа дословно гласи:
„Директор гимназије Илија Зорић био је фин човјек, а ми смо га касније стријељали.Када?У току револуције.Што убисте човјека?Што, што! Дао је мени, теби, Марку и Јанку, можда слабу оцјену. Био је строг, али правичан. Само је то разлог? Ништа друго. Ко га је стријељао?Јединица Николе Бановића, Десета црногорска бригада у мојој су били све дојучерашњи четници, мање-више. Ова бригада је формирана 1944. године. И њега убију ђаци-понављачи. И брата Миша су му стријељали истог дана. Био је фрајер и само зато су га убили. Ником зла није направио. Да није неком дјевојку преотео или нешто слично?Ма није. Него ето тако…(Од Цеклина до Целовца и натраг, Блажо Јанковић, генерал-пуновник, народни херој: Разговори, сјећања, документи, Побједа, 10. март 1992., стр 16.)
С правом нам се чини да у овом интервјуу има прилично произвољних и нетачних факата са којима се не бисмо могли сложити. Спискове за погубљење грађана на Цетињу, али и у другим градовима Црне Горе, нијесу састављали „дојучерашњи четници“, већ официри ОЗН-е који су учествовали у НОП-у још од 1941. године. Егзекуције грађана осуђених на смрт, такође, нијесу извршили „дојучерашњи четници“, у чију се лојалност није ни имало повјерења, већ провјерени и фанатизовани кадрови КП, којима је интерес Партије био изнад свега, па самим тим и изнад животних интереса њихових најблискијих сродника.
Изјава генерала Јанковића да су професоре Илију и Михајла Зорића стријељали „ђаци понављачи“, прикрива стварну суштину проблема. Сасвим је вјероватно да је при састављању спискова грађана Цетиња одређених за физичку ликвидацију, егзекуторе мотивисао и критеријум личног реваншизма. Али већина грађана који су лишени живота није никада ни радила у просвјсти. Од 28. стријељаних грађана само је њих петоро било запослено у просвјетним установам Зато се с правом поставља питање: због чега су и из којих разлога стријељани остали грађани?
На ово питање генерал Јанковић је избјегао да јавности пружи адекватан одговор. Основна сврха ових егаекуција била је, не само физичка ликвидација грађанства антикомунистичкс оријентације, всћ и стварање и ширење атмосфере страха и несигурности у грађанском слоју Цетиња и Црне Горс као и при- сиљавање градског становништва на безусловну лојалност. Егзекуције су биле својеврсна демонстрација силе и моћи новс „народне власти“ која је и на тај начин злокобно стављала до знања да ће у одбрани „тековина НОБ-а и револуцијс“ примијенити све, па и најсуровије методе, стриктно се руководсћи начелом “циљ оправдава средства“.
Наша намјера је била да овим скромним прилогом ‘ двадесетосам недужних жртава црвеног терора на Цетињу сачувамо од неумитног заборава историје и људског сјећања, које се са доласком нових покољења постепено гаси и нестаје. Друштво које нема моралне и политичке снаге и воље да се суочи са братоубилачким сагрешењима својих прсдака, да реафирмише идеју националног и грађанског помирења и да оствари духовни и морални препород („преумљење“) свога народа осуђено је на неминовни суноврат и нестајање са историјске сцене. У том случају за наш народ више нема наде.
Смишљено и срачунато прикривање и одобравање братоубилачких покоља и огрешења у нашој прошлости увод јс у нове сукобе, нове неспоразуме, нова страдања, којима као да нема краја. Опште национално помирење у духу Христове Истине једина је могућа алтернатива оваквом фаталном исходу наше будућности.
