Чији ј наш језик?
Пише: Биљана Ковачевић
Била сам много пута на Петроварадинској тврђави, и никад за време Егзита. Не идем цестама које ме не привлаче, ваљда је тако са свима, једноставно ‒ овај фестивал није по мојој мери, па не бих писала о њему да нисам чула како је пре неколико година тамо уприличен разговор о једној нефестивалској теми, а она је представљена као ретка, непопуларна или забрањена. Чији је наш језик?
Организатор трибине очигледно је имао на уму синтагму Сњежане Кордић, лингвисте из Хрватске, која већ неко време говори о ‒ такозваном ‒ полицентричном језику: српско-хрватско-босанско-црногорском и предлаже да се непријатна ситуација реши тако што ће језик свако назвати како жели, у складу с тим где живи, не би ли се вишедеценијске расправе завек решиле у корист сваког или свих. Ова теза која се морала чути надомак Новог Сада ‒ да није важно како се језик зове, већ ко њиме говори ‒ подразумева следећу премису из које се формирају логички закључци: прво настане човек, роди се и порасте, а онда изабере којим ће језиком говорити, другим речима ‒ старији је човек од језика којим говори, њему је над језиком дато преимућство, он језик својата како жели, јер језик је средство комуникације, па у складу с тим бира и његово име. Атрибут наш значи да језик није само мој, већ део заједнице која се њиме служи, а којој и ја припадам.
У оваквом логичком систему нема места замерци. Наизглед. Поготово ако се прочита ко су били саговорници Сњежане Кордић на Егзиту ‒ углавном јавне личности које се са њоме слажу и које су је, сасвим очекивано, подржале у излагањима, јер је једина међу позванима и компетентна да о овој теми говори. Дакле, најављена трибина о деликатном језичком питању била је парада истомишљеника који су поред бучних бина ‒ свако на свој начин ‒ узвикивали, претпостављам, како није важно како се зове језик којим говоримо, важно је ко смо ‒ ми.
Међутим, организатор овог скупа није позвао лингвисте других оријентација зато што би они својом причом егзитовски концепт преиначили или бар не би дозволили да се чује само један глас. Други и другачији глас би рекао оно што је одавно утврђено: човеку је биолошки дато да овлада неким језиком, а којим ће, зависи од културне средине у којој се налази. Због тога ‒ таква је културна средина старија од појединца који се у њој рађа и она диктира његов језички пут. Човек може језичку средину да мења, да се сели и овлада другим језицима, што је израз његове слободне воље, али не може да утиче на мењање језичке средине, јер би то значило да ремети њене утврђене норме које омогућавају да она као таква ‒ постоји.
Назвати језик новим именом значи подарити му нови идентитет, јер чему онда промена имена, ако све остаје исто? Ако се пак мења идентитет било чега ‒ овде језика ‒ извесно је како с њиме неко има проблем, или му смета што као такав постоји. Бива јасно да је синтагма наш језик, извајана нежно и добронамерно, производ једног другог инжењеринга чији је задатак да политички декомпоновани језик ‒ српски језик ‒ политички неутралише, како би он био, тако преуређен, мање болан за оне који њиме говоре. Претпоставка је, дакле, да се политички и идеолошки проблеми између наших народа могу решити дефинисањем новог језика из којег ће се одстранити сви идентитетски или лични вишкови, а који ће послужити помирењу супротстављених страна.
Наш језик ‒ ко пажљиво чита ‒ веома подсећа на југословенску идеју, у којој су јужнословенски народи били уједињени како би сваки остварио своја права, не угрожавајући друге. Ипак, да нам неко ових дана први пут о Југославији приповеда, могли бисмо му и поверовати. Но како знамо крвави епилог, чини ми се да ова језичка идеја наликује тој ‒ у новој језичкој заједници свако ће бити уважен, како би коначно из ње био искључен онај којем она ‒ по генеалогији ‒ највише припада.
На крају се надам да су се на Егзиту те године боље чули музичари. Озбиљним лингвистичким расправама ‒ ако за њима и има потребе ‒ тамо није место.
