Четири генерације завета отаџбини

Породица Годић прошла је голготу од балканских ратова до данашњих дана, али је остала непоколебљиви у одбрани части, слободе и идеала отаџбине

Пише: Бранко Димовић Димески

Постоје породице чија се историја не чита  већ проживљава. Породица Годић једна је од њих. Њихова судбина није само низ имена и година, већ огледало једног века српског страдања, вере и истрајности.

Од Влајка, преко Богомира и Давида, до Перице – кроз четири генерације протеже се нит части, жртве и непоколебљиве оданости вери, краљу и отаџбини.

Влајко Годић био је човек кога је историја позвала онда када је било најтеже. Учествовао је у Балканским ратовима и у Великом рату, носећи пушку у одбрани српског имена и слободе. Његова ратничка стаза није била само војничка дужност – била је завет потомству.

Због његовог учешћа у ратовима и због чојства које је показивао, породица Годић стекла је углед у свом крају. Име Влајка Годића изговарало се са поштовањем, а то поштовање пренело се и на његов дом.

Тај дом наставио је да гради његов син – Богомир. У селу Каменаре Богомир је био врстан домаћин, вредан и честит човек. Имао је своју земљу, стоку, млин који је био познат надалеко, а његова кућа била је место окупљања, договора и помоћи. Није мерио колико даје – помагао је свакоме коме је помоћ била потребна.

Богомир није био богат само имањем, већ угледом. Поштовање које је уживао није долазило само од његовог рада, већ и од наслеђа које је носио – сина ратника из Балканских ратова и Првог светског рата. У том крају знало се шта значи бити потомак српског војника који је прошао Албанску голготу и ратне ровове.

Када је дошао Други светски рат, породица Годић остала је верна заклетви краљу и отаџбини. Богомир је био припадник равногорског покрета под вођством генерала Драгољуба Драже Михаиловић, верујући да брани част Србије и закониту власт.

Године 1943, немачка рација улази у Каменаре. Богомир, свестан опасности, успева да сина Давида и његову породицу пошаље у суседно село, да им спаси живот. Он остаје у својој кући – не бежи.

Немци га хапсе, одводе у Крушевац и стрељају на брду Багдала. По сведочењу мештана, пред стројем је мирно изговорио: „С вером у Бога, за Краља и Отаџбину.“

И пао као човек који зна да се не одриче ни заклетве ни имена.

 

Његов син Давид, тада шеснаестогодишњак, остаје глава куће. Одраста преко ноћи. У другој половини 1944. године насилно је мобилисан и послат на Сремски фронт.

Гледао је како младићи, голобради и недовољно обучени, гину у јуришима. Из његове јединице мало ко се вратио. Око четири хиљаде младих живота угашено је у тим борбама.

На ивици снаге, препливао је реку Босут и тако спасао живот.

Али ни мир није донео спас.

После рата, постављен је за сеоског команданта у акцији „Село храни град“. Трудио се да буде правичан – да сиромашни не буду оптерећени више него што могу. Када је стао у заштиту свог народа од неправде, лажно је оптужен и послат на Голи оток.

Тамо је прошао кроз године психичког и физичког ломљења. По повратку, ћутао је. Није причао о муци. Бол је носио достојанствено, као терет који не износи пред свет.

И коначно – четврта генерација.

Перица Годић, машински инжењер, човек рада и знања. Живот му није био без искушења. Био је приморан да напусти посао, али није одустао. Посветио се планинарству и алпинизму, радећи као монтер на захтевним и ризичним висинским позицијама у више земаља. Стрпљив, издржљив и поуздан, стицао је углед вредног и честитог радника

Свој радни век заокружио је у Норвешка, где је остао да живи и дочекао пензију.

Поносан је отац три високообразоване ћерке. Са радошћу истиче четворо унучади, у којима види наставак лозе која је преживела историјске буре.

Са посебном захвалношћу Богу говори о сусрету са књижевником Бранком Димовићем Димеским.

У храму Црква Светог Василија Острошког у Ослу препознали су заједничку мисију – да, иако далеко од отаџбине, чувају сећање на своје претке и негују српску традицију, историју и културу.

Када се данас у Каменарама помене име Годић, оно се изговара са пијететом.

То је име које је кроз ратове, фронтове, стрељања и логоре прошло – али се није одрекло вере, части и корена.

Јер народ траје док памти.

А породица живи док чува своје име.

Као унук славних српских бораца, Перица Годић је, заједно са својом браћом, имао велику част да у Норвешкој дочека војводу Милету Павишићевића, који је из Подгорице допутовао како би после осам деценија по први пут обишао гробове страдалих Срба — припадника Југословенске војске у отаџбини, заточених и уморених у нацистичким логорима у Норвешкој.

Као унук славних српских бораца, Перица Годић је, заједно са својом браћом, имао велику част да у Норвешкој дочека војводу Милету Павићевића, који је из Подгорице допутовао како би после осам деценија по први пут обишао гробове страдалих Срба — припадника Југословенске војске у отаџбини, заточених и уморених у нацистичким логорима у Норвешкој.

Тај догађај није био само сусрет људи, већ сусрет историје и памћења. Након осамдесет година, над гробовима српских мученика поново је одјекнула молитва. Положени су венци, а по православном обичају служено је опело за покој њихових душа.

Стојећи крај тих гробова, далеко од отаџбине, али у духу заједништва и вере, Перица и његова браћа посведочили су да завет предака није прекинут. Као потомци Влајка, Богомира и Давида, показали су да се страдање не заборавља и да српско памћење траје и у туђини.

Насловна фотографија: Фото:Перица Годић и Бранко Димовић Димески