Осам деценија бола, туге и наше срамоте!
Прошло је 80 година од готово самоубилачког пробоја јасеновачких логораша, а ми и даље не знамо колико је наших предака страдало у Јасеновцу.
Тај страшни усуд, сажет у једну срамотну реченицу-тачан број жртава никад није утврђен- прати нас и каља успомену на оне који страдаше само због тога што су били Срби и православци.
Немамо ни Меморијални центар у Доњој Градини, највећем јасеновачком губилишту….иако се у његову изградњу сваке године и у свакој пригодној прилици заклињу челници Србије и Српске.
Немамо онај елементарни ниво поштовања према страдалницима који би допринео да се комеморација у Доњој Градини не одржавају онда кад се „уклопе“ у „згуснути распоред“ моћника већ онда кад се Дан сећања и обележава (данас).
Немамо ни достојанствен споменик, Музеј, место које би у главном и највећем српском граду, Београду, подсећало на геноцид почињен над Србима у Другом светском рату. Немамо скупштинску Декларацију којом би се тај исти геноцид констатовао, осудио и једном за свагда постао део националног сећања и памћења.
Немамо ми још много тога, ал’ имамо стотине хиљада уморених душа које бдију над нама, које нас чувају и у царству небеском сведоче о нама.
Како….то од нас зависи!!!
Нека су им бистри путеви небески и нека их чува Бог! Песму која следи, написала сам после посете Доњој Градини, зеленој и страшној гробници у којој почива више од 300 хиљада мученика јасеновачких.
ДА СУ МИ РУКЕ КРИЛА
Да су ми руке крила летела бих над Градином Доњом,
да вам кости не газим.
Црна, без гласа,
птица чемерна.
Да су ми очи извори
исплакала бих Уну и Саву,
да вам крваве кошуље оперем.
Текла бих црвена и болна,
мутна и мрачна ко’ обале јасеновачке.
Да су ми косе гране тополе,
миловала бих вам измучена тела.
Међ’ лишћем својим сакривала умируће очи.
Плакала бих вам успаванку,
јауком мајке што чедо изгуби.
Да су ми ноге корење јабланово,
направила бих вам постељу.
У земљи што ка небу лети свила бих вам гнездо.
Да ми је срце јако ко’ камен,
исклесала бих молитву на њему.
Молила бих вас за опроштај.
Да су ми руке крила…..
да вам кости не газим.
Фотографија: Ђурђица Драгаш у Доњој Градини
