Черчилови прсти у самоубиству Југославије

Шта је Југославија заиста потписала 25. марта 1941. године, који је „допринос“ Британаца  у пучу два дана касније и да ли је могла да се избегне страшна судбина

Предраг Савић, књижевник и адвокат

Мало ко у Србији данас заиста зна шта је садржао текст о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту и дипломатске ноте које су том приликом уручене.

Шта је 25. марта 1941. године потписано у Бечу, у дворцу Белведере, тешко да ћете наћи у било ком уџбенику историје, новинским додацима или текстовима о 27. марту који се ових дана штампају. Ни интернет претраге на српском језику у првим покушајима не дају прецизан и целовит одговор. Та празнина није случајна, већ је резултат деценијског обликовања једне историјске свести у којој је мит потиснуо документ, а политичка интерпретација потиснула чињенице.

Срби и посебно комунистички режим изградили су наратив о 27. марту као херојском, моралном и патриотском чину, и у ту матрицу није се уклапало стварно знање о томе шта је у Белведереу потписано.

Судбина Краљевине Југославије у пролеће 1941. године не може се разумети без уласка у стварни садржај Тројног пакта, као и у конкретне документе који су пратили њено приступање том споразуму.

Основни текст пакта, потписан у Берлину 27. септембра 1940. године између Немачке, Италије и Јапана, није био документ који је предвиђао заштиту малих држава, већ инструмент поделе света на сфере утицаја и узајамног признавања доминације великих сила.

У њему нема ниједне одредбе која би обавезивала Немачку да штити државу која му приступа, већ само обавеза узајамне помоћи између великих сила и дефинисање њихових интересних зона. Када се тај текст прочита без идеолошког наслојавања, постаје јасно да он није нудио никакву правну сигурност малим државама, већ их је увлачио у систем у коме су биле подређене.

Југославија је 25. марта 1941. године приступила том пакту кроз кратак и формалан протокол у коме је једино констатовано да приступа пакту и да се одредбе пакта примењују и на њу. Тај документ није садржао никакве додатне клаузуле, никакве резерве, никакве гаранције, никакве изузетке.

Све оно што је у јавности представљано као „заштита“ налазило се изван уговора, у дипломатским нотама које су истог дана уручене југословенској делегацији. У тим нотама помињало се да ће Немачка поштовати суверенитет и територијални интегритет Југославије, да се неће тражити пролаз трупа и да се неће захтевати војна сарадња. Али те ноте нису биле део уговора, нису биле ратификоване, нису садржале механизам контроле и нису имале правну обавезујућу снагу. Управо ту лежи кључна грешка — држава је политичку формулацију протумачила као правну гаранцију.

Два тумачења историчара

Историчари попут Бранка Петрановића и Јозе Томашевића управо то наглашавају: реч је о политичким изјавама које нису имале карактер међународноправне гаранције. У свету у коме су одлуке доносиле велике силе, а не правни механизми, ослањање на такве формулације значило је ослањање на добру вољу, а не на обавезу. Насупрот томе, Данило Грегорић у својој књизи „Самоубиство Југославије“ даје другачију интерпретацију. Он, као човек близак круговима власти и као сведок догађаја, сматра да је приступање пакту било рационалан потез који је имао за циљ да купи време и избегне непосредан сукоб са Немачком. За њега су дипломатске ноте имале политичку тежину која је у датом тренутку могла да обезбеди одлагање рата.

Грегорић није писао са историјске дистанце, већ изнутра, из перспективе човека који је био део система и који је разумео ограничења у којима се држава налазила. Управо зато је његово дело касније постало непожељно. После рата проглашен је издајником и сарадником окупатора, осуђен је и провео је осамнаест година у затвору, да би на крају, исцрпљен дугогодишњом робијом и тешким условима, умро у казнионици у Сремској Митровици. Његова судбина представља не само личну трагедију, већ и пример како је једна интерпретација историје систематски уклоњена из јавног простора.

Када се ова два приступа упореде — један који наглашава правну неутемељеност нота и други који наглашава њихову политичку функцију — долази се до суштинског питања: шта би се догодило да није било 27. марта. Да би се на то одговорило, неопходно је увести и фактор спољног утицаја, који је деценијама био потискиван. Постоје бројни извори који указују да догађаји у Београду нису били искључиво резултат унутрашњих процеса. Напротив, постоји озбиљна основа за закључак да је британски фактор имао кључну улогу у организацији и подстицању преврата.

Черчил за једног Британца жртвовао читаве народе

Реченица коју је Хју Далтон, шеф операција британске службе SOE за Југославију, упутио Винстону Черчилу дан после пуча — „Мислим да смо добили добру противвредност за уложени новац“ — открива суштину тих догађаја. Она показује да се није радило само о политичком преокрету, већ о операцији у коју су улагана средства и од које се очекивао конкретан резултат. Овај податак мења перспективу из које се посматра 27. март, јер указује да он није био само израз народне воље, већ и део шире стратегије великих сила.

Ту стратегију додатно осветљава оцена војног историчара Лидла Харта да је Черчил постао велики јер је умео да за живот једног Енглеза жртвује читаве народе. Тај став, ма колико звучао сурово, одражава реалну логику великих сила у условима тоталног рата. У тој логици, судбина малих држава није била приоритет, већ средство. Велика Британија је настојала да отвори нове фронтове и да Немачку веже на више страна, а Југославија је у том плану имала улогу простора који треба активирати, без обзира на цену.

У том контексту, улога Совјетског Савеза и комунистичких структура у том тренутку била је ограничена, док су Сједињене Америчке Државе, иако формално ван рата, подржавале стратегију притиска на Немачку. Све то води закључку да су догађаји од 27. марта били део шире геополитичке игре у којој српски народ није био субјект, већ средство. Енглези су злоупотребили и изиграли српски народ, по ко зна који пут у историји, користећи његову склоност ка отпору и моралном избору као инструмент у сопственој стратегији.

Последице те одлуке биле су тренутне и разорне. Немачка је реаговала муњевито, а напад 6. априла 1941. године није био само војна операција, већ казнена акција са циљем да се држава уништи у најкраћем року. Бомбардовање Београда изазвало је огромне цивилне жртве и парализовало државни апарат, а убрзо је уследио и потпуни војни и политички слом. У том вакууму створена је Независна Држава Хрватска, чије постојање је довело до системског прогона и уништења српског становништва, кроз логоре као што је Јасеновац, али и кроз масовне покоље широм територије.

Ужасне поледице

Истовремено, немачка политика одмазде довела је до масовних стрељања у Крагујевцу и Краљеву, док је унутрашњи сукоб између различитих покрета прерастао у грађански рат који је додатно увећао број жртава. Све ове појаве нису биле одвојене, већ део истог процеса који је започео тренутним распадом државе.

Да би се разумело да ли је постојала алтернатива, потребно је погледати судбину других држава у сличном положају. Румунија је 1940. године изгубила велике делове територије, али није уништена као држава. Мађарска је, као савезник Немачке, проширила своју територију, али је касније доживела окупацију и слом. Заједничко овим примерима јесте да су прошле кроз фазу постепеног притиска и промене, а не тренутног уништења.

Управо ту лежи кључна разлика у односу на Југославију. Она није прошла кроз фазе, већ је доживела тренутни слом. У емисијама у којима сам учествовао више пута сам указивао да се не може говорити о сигурним историјским алтернативама, али да се може говорити о вероватним сценаријима. У тим јавним наступима, у којима је било могуће широј публици приближити сложене историјске процесе, посебно сам наглашавао да је кључ разумевања у односу времена и последица: да би без 27. марта Југославија добила на времену, а да време у рату значи животе. Та аргументација није полазила од претпоставке да би трагедија била избегнута, већ од уверења да би њен обим био мањи, да не би дошло до истовремене експлозије насиља и да би се избегла динамика тренутног распада. Управо у тим емисијама било је могуће показати да историја није само питање моралних избора, већ и процене последица.

Међутим, узрок катастрофе није био само у спољном фактору. Југославија је у тај судар ушла без озбиљних стратешких процена, без припремљене одбране и без јасно дефинисаног система отпора. Поред тога, била је дубоко унутрашње подељена. Сепаратистичке тежње, пре свега код Хрвата, али и код других националних мањина, у тренутку кризе прерасле су у фактор распада. Држава није била у стању да делује као јединствен организам због хрватског и других сепаратизама, већ се распала изнутра истовремено када је нападнута споља.

Све ово показује да се 27. март мора посматрати кроз документе, последице и цену која је плаћена.