Austrijanci planirali istrebljenje Srba

Okružni trebinjski paroh Vladimir J. Popović dopunio epohalno delo Vladimira Ćorovića o masovnom ubijanju, progonu i vešanju Srba u Bosni i Hercegovini u Velikom ratu (2)

Piše: Predrag Savić, advokat i pisac

Trebinjski prota Vladimir J. Popović je po ugledu na velikog istoričara Vladimira Ćorovića napisao knjigu „Patnje i žrtve Srba sreza trebinjskoga 1914.-1918.“ u kojoj konstatuje i potvrđuje da su pitanju genocidi i ratni zločini .  Njegovo delo bilo je i neshvaćena opoemena da se genocid nad Srbima može opet ponoviti!

Prota Popović pažljivo upoređuje i analizira petvekovne turske i austirijske zločine. Po njegovim rečima „razlika između Austrije i Turaka jeste samo u tome što je Austrija radila sa planom, a Turska bez plana.

Memorandumu bosanskih političara koji je podnesen grofu Stevanu Tisi u Sarajevu 20. septembra 1918. godine, precizno opisuje političku situaciju u BIH za vreme Velikog rata i da prota Popović ima i dobar osećaj za geopopolitiku. Ovaj memorandum potpisali su: Risto Hadži-Damjanović, Mato Bekavac, Pero Todorović, Đuro Džamonja, Jovo Pešut, Gavro Gašić, Đorđe Pejanović, dr fra Julijan Jelinić, Karlo Cankar, dr Ljubo Simić, Gligorije Jeftanović, Vojislav Šola, dr Jozo Sunarić, Pero Stokanović, dr Milan Jojkić, Danilo Dimović, Fra Ljubo Galić, dr Savo Ljubibratić, dr Luka Čabrajić, dr Vlado Andrić, Vjekoslav Jelavić, Stjeran Subašić, dr Marko Alaupović, dr fra Karlo Ikić. Oni dalje u drugom delu memoranduma poručuju:

„No nisu samo Srbi trpili usled strahovlade u početku rata i usled teškog pritiska vojničkog apsolutizma do danas. Svima nama u Bosni i Hercegovini oduzeta su ustavna prava. Vlada je radila kako se njoj najshodnije činilo, bez obzira na želje i potrebe naroda. Kod nas je narod usljed ogromnih ratnih žrtava i patnja propao. Slučajevi umiranja od gladi bili su obična pojava u pojedinim krajevima Bosne i Hercegovine. Toga ne bi bilo, da je narod po svom predstavništvu mogao vršiti svoj zakoniti upliv na državnu upravu. Nijedan narod monarhije nije morao doprineti razmerno toliko žrtvi u krvi, koliko ispaćeni narod Bosne i Hercegovine. Pored tih nerazmernih žrtava u krvi nametnute su našem obespravljenom narodu još i prekomerne žrtve u imetku.“

U memorandum se još decidarno ističe:

„Ni u jednoj pokrajini Austro-Ugarske monarhije nisu porezi ubrani u onoj visini kao kod nas, ni u jednoj pokrajini nisu ratna podavanja i rekvizicije u tolikoj mjeri i uz tako niske cijene provađane, kao u Bosni i Hercegovini. Naši seljaci, naši zemljoposednici lišeni su uz minimalne naknade njihovih zemaljskih produkata i stoke tako, da naše ekonomsko stanje nije samo došlo u krizu nego stoji pred katastrofalnom propasti.

Naše narodno predstavništvo raspušteno je, autonomija kotareva, okružja obustavljena je bila. Zakonom zagarantovana vjersko-prosvetna autonomija srpsko-pravoslavnih eparhija i uprava ukinuta je naredbenim putem. Sloboda sastajanja je potpuno ukinuta. O slobodi štampe ne može se ni govoriti. Ne dopušta se šta više ni dolazak novina u Bosnu i Hercegovinu, koje stoje pod cenzurom državnih odvjetnika u monarhiji. Sloboda kretanja, a da u blizini nema ratnih operacija, ograničena je tako, da i najkraći put ovisi o milosti policije i dozvoli vojničke vlasti. Svaki putnik koji dolazi iz monarhije u Bosnu dobiva utisak, kao da dolazi još i danas u stranu državu.

Politički osuđenici, kod kojih zakon propisuje posebno postupanje, čame još i danas kao obični osuđenici i zločinci u centralnoj kaznioni u Zenici u gvozdenim kavezima kao životinje, uz slabu hranu i neobično strogi postupak, koji se protiv njih do u tančine provodi. U Austriji je već davno izdana opća amnestija čak i za one, za koje su sudovi pronašli, da su kažnjiva dela protiv države za vrijeme rata počinili. U Ugarskoj nije u toj mjeri ni bilo osuđivanja.

Naš je sabor prihvatio zakonsku osnovu o uvedenju srpskohrvatskog jezika u Bosni i Hercegovini. Bosna i Hercegovina su zemlje sa isključivim stanovništvom srpskohrvatske narodnosti pa ta zakonska osnova ne samo da nije predložena na sankciju, nego se – premda je dobila predsankciju – njemački jezik naredbenim, zakonskim putem i praksom neobično širi u našoj upravi, dok se u isto doba izgoni iz uprave nama svima milo i sveto pismo Ćirilovo. Ove metode potječu iz glava centralista, koji jedinstvom nemačkog jezika hoće da provedu svoje ciljeve protiv kojih je Vaša Preuzvišenost ustala kao ministar predsednik, označivši takove ciljeve i težnje imenom, kakvo im pripada.“

U kratkim crtama izneli smo patnje, muke, nevolje i poniženja, što ih je narod u Bosni i Hercegovini pretrpio, a podnosi ih još i danas. Ovo je samo bleda slika naših prilika. Pojedine činjenice, kojih ima neizmeran broj, tek bi je osvetlile potpuno. Tada bi se tek mogla shvatiti tragedija našeg narodnog života. Od streljanja, vešanja, palenja i ubijanja nesretna sudbina dovela nas je do umiranja od gladi.

Uz ovakvo stanje i ovakav postupak prema nama svaki misaon i razborit čovek razumeće i naše raspoloženje, razumeće naše tmurne osećaje, isprepletene čemerom i gorčinom.

Naše osećaje razumeće naročito sin mađarskog naroda, koji je narod u borbi za svoju slobodu, za svoja narodna, građanska i ustavna prava doprinio ogromne žrtve i pretrpeo užasne patnje. Neka se Vaša Preuzvišenost duhom vrati u ona teška vremena, koja je mađarski narod pretrpio u godini 1848. i poslije toga. Pred Vas će izbiti slika brutalnog apsolutizma, u kome su Hajnau i Lambert vješanjem i streljanjem gušili narodni pokret mađarski i Vi ćete naći potpuno opravdanim, što se sav mađarski narod tuđio od apsolutističke i germanizatorske ere Bahova sistema, i što se je zanosio nadom na bolje vremena svoje ustavne i narodne slobode. Tako ćete i nas moći pravedno razumeti.“

Pototpsnici memoranduma dalje, poručuju:

„Treba da bude bolje, treba da bude drukčije, pa da se narod osvijesti i trgne iz ove apatije ove otuđenosti i potištenosti, da zna, da nije samo objekat upravne sile, nego da je građanin sa pravima i dužnostima.

Pretpostave za drugo raspoloženje i za drugi rad jesu ove: 1. Potpuna amnestija političkih osuđenika. 2. Naknada štete svim nevino nastradalim. 3. Osiguranje prehrane. 4. Uspostava ustavnosti sazivom raspuštenog sabora uz potpuno slobodne naknadne izbore. 5. Uprava zemlje može se predati samo ljudima saborskog poverenja. Tek kad ovo ispunjeno bude, može se putem narodnog predstavništva pristupiti rešavanju ostalih pitanja

Naš čitavi narod Srba, Hrvata i Slovenaca pretrpio je u monarhiji veoma mnogo za vreme ovoga rata. Danas još stoji Dalmacija, Slovenija, Istra, Koruška bez svojih zemaljskih predstavništva pod upravom tuđeg činovništva U Hrvatskoj je jedino održan ustavni režim. Pa i tamo ispadaju svaki čas pretnje sa strašilom neustavnosti i komesarijata, a jednoglasno primljene zakonske osnove ne mogu da postanu zakonom. To budi u nas osećaje, koji ne mogu biti skloni državi. To budi u nama predosećaje, što rastu u sjeni i mraku neslobode.

Mi osjećamo jedno sa svom našom istokrvnom braćom Hrvatima, Srbima i Slovencima ma gde oni bili. Mi znamo, da na kruglji zemaljskoj ne možemo izolovano živeti, nego da nas već naš položaj upućuje na iskren i pošten sporazum sa geografski najbližim narodom kraljevine Ugarske. Da taj sporazum može iskren i pošten biti treba da ga stvore dva ravnopravna i državno samostalna naroda.“

Memorandum se završavasa sledećom porukom:

„Mi Srbi, Hrvati i Slovenci nismo danas ravnopravni sa narodom mađarskim. Mi smo danas roblje nezarobljeno, koje nosi lažni naslov državljana.

Dok kod se gornje predpostave ne ispune, dok god mi moramo da živimo u ovom političkom i građanskom ropstvu, mi nismo u stanju dati slobodne izjave. „Naše narodno pitanje ne može se rešavati bez naroda, ono se ne može samo delomično rešavati, nego u celini i to na temelju prava narodnog samo određenja. Svako drugo rešenje, među koja ubrajamo i direktno i bez privole narodne nameravano prisajedinjenje Ugarskoj, bilo bi nasilje, koje bi urodilo najgorim posledicama za nutarnju sigurnost i spoljašnji mir. Napaćena duša našeg jedinstvenog naroda Srba, Hrvata i Slovenaca, ako nasiljem i nepravdom raskomadani budemo, proći će mučenički put borbe da u njemu sagori i propadne ili da postigne jedinstvo i slobodu svoju.“

I sve navededno u memomorandumu nam dokazuje da je prota Popović  sačinio  pouzdano svjedočenje, kroz „govor“ spiskova i fotogravija, brojki, i sećanja svedoka. Iz njega se i naslućuju i vide goleme ljudske patnje, nesreće i umiranja nevinog srpskog naroda. On opisuje smišljenu surovost austrougarske vlasti nad svojim državljanima srpske narodnosti, podržane od vrhova katoličke crkve. Prota Popović dokazuje očitu genocidna politiku, čije su posljedice nasilna smrt više desetina hiljada pripadnika srpske nacije na prostorima austrougarskih provincija Bosne i Hercegovine, a među njima su i brojni mučenici i stradalnici iz Trebinja i Hercegovine.

Vidovdanski atentat u Sarajevu 1914. godine Bečki dvor je iskoristio da napadne Kraljevinu Srbiju i uništi je ali i za strašne progone i odmazde nad Srbma koji su živeli u Hrvatskoj i Bosni.

Tako je austrougarska vojska na Balkanu već u avgustu 1914. godine izvršila napade u zonama Podrinja, Jadra i Mačve. Počinjeni su strašni zločini nad Srbima civilima a nemali broj srbskih vojnika i civila je odveden u koncentracione logore širom Hazburške monarhije (Nežider, Mauthauzen, Broumov, Omoluc, Jindrihovice, Arad, Ašah, Boldogasonj, Veliki Međer…). U logore su odvođeni Srbi sa područija ne samo Kraljevine Srbije, već i Bosne i Hercegovine, Vojvodstva i Slavonije. Taj broj je prema procenama premašio 300.000 logoraša.

Zona odgovornosti Braunove jedinice bila je 1914. godine južni deo jadranske obale, odnosno nekadašnja Dubrovačka repubika i južna Hercegovina. Te godine dobija novo unapređenje – podmaršal.

„Razlika izmedju Austrije i Turaka jeste samo u tome,što je Austrija radila sa planom, a Turska bez plana“, piše prota Popović i dodajae:

„Turska je imala neorganizovane zločince, a Austrija organizovane bande šuckora,grencejgera i pljačkaše tuđe muke. Sve to je godilo drugom Hadži Begu, generalu trebinjskom Braunu. Ni progonjenje hrišćana prvih vjekova, ni sva ubijanja gole raje pod petvjekovnim ropstvom Turaka, ne mogu ni ravniti sa nedjelima hriščanskih tirana“.

U sledećem nastavku: Krvnik nad krvnicima general Rudolf von Braun