Zašto je Đoković izgubio na pravnom terenu?
Pogrešna taktika, slaba priprema, srljanje i jurnjava Novakovih advokata samo su olakšala posao ministru sa faraonskim ovlašćenjima
Piše: Predrag Savić, advokat i pisac
Proterivanje Novaka Đokovića, trenutno najboljeg evropskog i svetskog sportiste iz Australije ostaviće dalekosežne posledice jer, sudska odluka zasnovana na normi koja daje faraonski, neograničena prava jednom ministru i omogućava mu da laže, podmeće, ograničava slobodu mišljenja i da na kraju donese odluku bez ijednog valjanog argumenta, namanje je demokratska i pravična.
Da li je bolja strategija i delovanje Novakovih advokata mogla da spreči donošenje ovakvog pravnog presedana po kojem minsitar za imigracije može da protera iz Australije svakog ko ne misli kao on ili njegova Vlade i partija?
Stgrategija advokata Vuda i njegovih saradnika bila je vrlo rizična. Išili su na sve i na kraju dobili veliko ništa. Da su poslušali njihovog kolegu advoakta Đastvina Kvilija koji im je„nacrato“ u australijskim medijima dobitnu kombinaciju, možda je moglo da bude i drugačije, da Novak igra u Rod Lajver areni, a Savezni sud u Kamberi da čeka da stranke u martu ili nekom drugom mesecu predstave svoje pravno viđenje i dokaze u ovom slučaju.
Strategiju koju je Kvil predlagao, ne znajući u prvi mah za nju, preporučio sam javno još drugog dana početka sistematskog Novakovog progona i medijskog linča. Suština je jasna, trebalo je od Saveznog suda u Kamberi tražiti da donese INJUCTION pravne lekove tj. naredbe, koje na srpskom predstavljaju privremene mere zabrane proterivanja i pritvaranja do okončanja spora. Ići na pravosnažnu presudu u ovoj situaciji, po skraćenom postupku, očito je bila gubitnička strategije. Moralo se inistrirati na privremenim merama i prolongiranju rokova za donošenje konačne odluke i to tek pošto Nole odigra turnir.
Kaučuk norma iz člana 133 C Akta o emigraciji koja daje faraonska ovlašćenja ministru za imigracije, morala je biti „napadnuta“ iz svih pravnih oružja, ali posle donošenja privremene mera zabrane proterivanja i pritvaranja. Srljanje u brzopoteznom postupku sa podnescima podnetim u roku od desetak sati bilo je osuđeno na propast. Umesto da se sve snage usmere na INJUKTION zahteve tim advokata Vuda se upustio u raspravu usmerenu na donošenje glavne, konačne presude.
U strukturi presuda u anglosaksonskom pravu postoji odeljak koji se bavi relevantim pravom, što znači da su se Novakovi advokati morali pozvati i na druge norme i standarde koji idu u prilog Novaku. Mogli su se pozvati na Konvenciju UN i Međuradna zdravstevena pravila, čije su odredbe duboko protivne „srednjevekovnim“ i nehumanim ovlašćenjima iz člana 133 C Akta o imigraciji.
Da su makar rekli i napisali da nigde u svetu nema takvih diskrecionih prva koja dozvoljavaju da ministar laže, podmeće u cilju sprovođenja političke torture, lakše bi nam bilo. Ovako za sud je bilo jedino bitno da je ministar vlastan da donese odluku daprotera nekog, pa makar ta odluka bila i apsolutno neopravda, nerazumna i bez valjanih dokaza. Cenilo se samo da li ispoštovana procedura.
To što se odluka zasniva na tome šta Novak može misliti, istrgnutim delovima iz „strim“ intervujua, anketama javnog mnjenja i drugim apsolutnim lažima poput one o procentu vakcinisanih u Srbiji, ispade zbog promašene strategije potpuno irelevatno.
Tako nastaje slučaj koji će se izučavati i u filozofiji prava, pošto je zbog strogog poštovanja procesnih pravila doneta sramna odluka na štetu pravde, pravičnosti, dostignutog civilizacijskog stepena ljudskih prava i sloboda.
Ovde je konačna presuda trebala bude sudski presedan i zato je trebalo tražiti dodatne rokove da bi se obe satrane valjeno pripremile za raspravu i podrobne analize. Privremene mere su trebala da obezbede da Novak igra tenis na Australijan openu a da pravnici konačnu bitku vode na proleće ili na leto.
Srljanje i jurnjava se nisu isplatili. Novakovi advokati nisu se upoznali sa tačnim podacima o broju vakcinisanih u Srbiji, niti Novakovoj pomoći drugim teniserima da se vakcinišu na turnirima u Beogradu. Ostali su nedorečeni kada su u pitanju tako važne činjenice. Njihov posao je bio da Novaka ubede da mora da na Sudu svedoči da nije antivakser, i da je donirao značajne svote novca u borbi protiv Korone. Često stranke insistiraju na hitnosti postupka ali, posao advokata je da ih upozna sa eventualnim posledicima, pa i da im otkaže punomćje, ako vidi da se tako neće omugćiti valjana sudska zaštita prava njihove stranke.
Novakovi advokati su radili onako, kako to radi većina advokata na Zapadu, strogo profesionalno, bez preteranih emocija, strogo zanatski. Za ishodovanje presedana u korist Novaka u ovom slučaju trebalo je mnogo više inovatinsti, maštovitosti, kreativnosti i proučavanja i analiziranja dokaza. Bila je neophodana i saradnja sa poznavaocima zakonskih normi i prilika u Srbiji i mnogo bolja strategija, gde se ni pod razno nije smelo dozvoliti brzo meritorno odlučivanje Suda o glavnoj stvari (donošenje presude).
Da su izabrali neku taktiku Novakovi advokati, možda je bilo šansi i za drugačiji ishod. Vlada Australije igrala je najpokvareniju i najpodliju igu protiv Novaka, uz podršku tamošnjih mediji. Bili su spremni da žrtvuju i nezavisnost sopstvenog pravosuđa sa ciljem da unište i nasportskom i ljudskom planu najboljeg svetskog sportistu. Samo naizgled u tome su uspeli. Pirova je to pobeda na štetu pravde, demokratije i iznad svega sporta i tenisa!