Zaboravljeni Dubrovčanin

Zbog istaknutog nacionalnog stava nije mogao da postane profesor u Dubrovačkoj gimnaziji koju je inače završio, kao što mu nije bilo mesta ni u Dubrovačkom arhivu, za šta su mu, kao izgovor, tražili dodatno obrazovanje. Studirao je slavistiku u Beču i doktorirao filozofiju. U Cavtatu je uređivao biblioteku Valtazara Bogišića, a zatim je dobio mesto profesora u gimnaziji na Cetinju. U Dubrovniku prihvata posao sekretara Matice srpske, koji je obavljao do početka rata. Frano Kulišić je pisao studije iz istorije književnosti, eseje, prikaze i pesme. U periodici i u posebnim publikacijama štampao je svoje radove: „Iz godine 1848. u Dubrovniku“, „Ženska uloga u starom dubrovačkom teatru“, „O značaju Bogišićevog rada“, „Dživo Bunić Vučićević“, „O Medu Puciću“…

Istražujući dubrovačke arhive i proučavajući između ostalih život i delo Frana Kulišića, prof. dr Irena Arsić pronašla je i publikovala ratne rukopisne beleške trojice Dubrovčana: istoričara i lekara Ivana Augusta Kaznačića, filologa i publiciste Frana Kulišića i dramskog pisca i advokata Ernesta Katića (Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, 65).

Zapisi su nastali u vidu pisama i dnevničkih beleški tokom austrijsko-pruskih sukobljavanja šezdesetih godina 19. veka, odnosno u toku Prvog svetskog rata. Kao ličnost koju je Austrija smatrala opasnom u novim, ratnim uslovima, Kulišić je interniran u logor u Volfsegu. Od jula 1914. do oktobra 1915. vodio je dnevnik koji je sačuvan u Državnom arhivu u Dubrovniku. Pisao je o hapšenju istaknutih Srba katolika u leto 1914, ali i o tamnovanju u Šibeniku.

„…Na parobrodu smo. Parobrod je ′Dubrovnik′ financijski. Na parobrodu su već ukrcani oni koji su došli iz grada, iz garnizonskog zatvora.

Svi moramo unutra, niko na palubu ne smije da stoji! Puno straže, barem ih je bilo dvadeset. Udara ponoć, parobrod se kreće [..]

U Šibeniku. 29. jula, pred podne, stižemo u šibensku luku. Parobrod se usidruje na bovi, zvoni podne. Gdje ćemo? – pitamo i pitamo se. Ljudi od parobroda ne znaju, već idu na kraj, za informacije. Ura je od objeda. Na parobrodu nema hrane.
Gladni smo. Što je ko imao sa sobom, izvadi. Nekako se ipak nešto pojelo. Ne znamo dokle ostajemo tu zaustavljeni. Može doći naredba da se kreće i nekud dalje. Šaljemo jednog mornara da nam kupi, za svaki slučaj, hrane. On ode. Vrijeme prolazi… Već su 3 sata po podne. Dosadno i vruće… […]

U Dubrovniku, pa i na parobrodu, govorili su nam da će nas smjestiti u kakvu veliku dvoranu, odnosno staru tvrđjavu gdje ima mjesta za kretanje i slično. Došli smo na obalu. Ne krećemo putem, nego nekom stramputicom, preko željezničkih šina, uvijek uz gore. Da ne idemo možda na štaciju, pa vlakom u Knin, ili gdje u gornja mjesta, kao internirani? Izlazimo na cestu, široku cestu (Šibenik nijesam poznavao!), njome vrvi mnoštvo težačkog svijeta. Upućujemo se prema vratima jedne velike, prostrane, vrlo lijepe moderne zgrade, sa simpatičnim, iako skromnim pročeljem. Ne daje mi se pogledati da li je kakva tabla, natpis… Unutrima lijepa predavlija, stupovi, ukusne stepenice. Idemo njima, ne baš na visoko, dolazimo na jedan hodnik, i njime pravo. Idući hodnikom dolazimo u lice vratima, malo sniskim, ne baš u proporciji sa ostalim u zgradi što vidjeh. Na vratima je mala, produljasta, dvojezična tablica, na kojoj piše: Tamnica – barceri…“

Frano Kulišić preminuo je u austrijskom logoru 1915, ali su njegovi posmrtni ostaci dopremljeni u Dubrovnik parobrodom „Karаđorđe“ 5. novembra 1937. godine. O prenosu kostiju Frana Kulišića pisao je i list Sokolski glasnik iz Beograda: „Iz lađe su ga izneli njegovi drugovi internirci. Na pristaništu uz članove porodice bili su predstavnici opštine i svih nacionalnih udruženja u Dubrovniku te veliki broj građanstva. Prigodno ukrašen kamion je uz pratnju velikog broja automobila odvezao mrtvački sanduk put Dubrovnika. Dolazak kovčega bio je oglašen pucnjavom sa tvrđave Minčete. Kad je stigao na Pile, pozdravila su tri pucnja dolazak posmrtnih ostataka. Kovčeg je bio unesen u sokolanu, oko kovčega je bilo položeno 18 venaca… Uz kovčeg je stajala velika slika pokojnikova…“

Svet je punio ceo dan dvoranu da se pokloni mučeniku i patniku. U nedelju bila je svečana sahrana. Muzika je svirala „Hej, trubaču!” Pred zavetnim hramom Sv. Vlaha okupio se ceo nacionalni Dubrovnik. Prvi je govorio dr. Antun Buconjić, potpredsednik dubrovačke opštine, zatim Svetozar Barbić, predsednik Matice srpske. U ime Sokola govorio je starosta Nino Šutić. U svom govoru istakao je: „Prošao si kroz našu sokolsku školu sagorijevanja i pregaranja i s toga si bio potpuno spreman i sagorio za otadžbinu, …” U ime Dubrovačkog radničkog društva govorio je Pero Reljić, školski drug pokojnikov. Zatim je krenula pogrebna povorka, u kojoj je bilo oko dve hiljade građana, put groblja na Boninovu.

Naslovna fotografija: Frano Kulišić, žrtva progona i istorijskog zaborava

Izvor: P-portal