U tuđini svega ima, ali nema moga Srema!

Piše: Zdravko Elez

Nema više kućeraka u Sremu “zidanih od blata iz inata“, nema salona za plakanje, ni vinograda na Bežaniji, kučeta Đoleta, ali ima pesma koja je odavno postala narodna i čuva uspomenu na jedno vreme. Vlada Kanić napisao je „Kućerak u Sremu“ u Norveškoj 1986. godine i vrlo brzo postala je hit nad hitovima, a danas je slobodno se može reći, himna Srema, uz tamburicu i tamburaše peva se u kafanama od Vranja do Subotice, a odavno je prešla i granice Srbije.

Mnogim prevačima jedna pesma, dobar hit, obeleži život i udari snažan pečat karijeri. Vlada Kanić pesnik, pevač, šansonjer, boem, čovek koji danas živi između rodnog Zemuna i norveškog Stavangera, u kome je bezmalo proveo pola veka, neće reći da mu je “Kućerak u Sremu” promenio život.

-Pesmom ne možeš promeniti svet, pa ni život. Meni je ta pesma napravila svoj , novi svet i svoj život. Posle par godina ušla je u duše ljudi, pa sad svak ima svoj kućerak. Otela se, zaživela za sebe, postala narodna i odavno više nije moja, narod je prisvojio. Ta pesma je već postojala negde iznad moga života, na nebu. Bila je odavno sročena, a ja sam samo umeo da zagrebem po oblaku, te mi je pala u krilo u pravo vreme. Kada je morala da se desi – kaže u svom maniru Kanić za portal „Tamo daleko“.

U njegovoj biografiji je zabeleženo da je kao izuzetno talentovan mladi muzičar došao u Norvešku te 1968. godine da odradi dvomesečnu tezgu u jednom hotelu gde je pevao engleske šlagere, a ostao je sve do današnjih dana. Zaljubio se u Norvežanku Evu, vrlo brzo oženio i dobio troje dece. Radio je i kao građevinski inženjer izgradio mnoge zgrade, mostove i naftne platforme, ali, njegova najveća gradjevina je, ipak, „Kućerak u Sremu“.

Kao da je juče bilo seća se i sa setom priča kako je nastala legendarna pesma:

-Napisao sam je u jednom dahu, jedne maglovite subote u dalekom Stavangeru. Posvećena je mom ocu Milanu, poznatom zemunskom krojaču koji je na Bežaniji imao vinograd gde se uvek skupljalo dobro društvo. Napisao sam je kao oproštaj od tog lepog sveta i jedne lepe mladosti. Žena je bila u kuhinji, a deca, Marko, Elizabeta i Eva, u svojim sobama.  A mene ščepalo, ne pušta. Uhvatim se gitare, al’ ubrzo mi zafali hor. Žena ostavi na časak ručak, deca se skupiše oko mene, pa na srpskom, ali sa četiri norveška akcenta, zapevasmo: „Ej, kad bi srce, ej, kad bi duša, vratila me domu mome, Sremu voljenome“.

Zanimljivo je i Vladino objašnjenje otkud u pesmi i “salon za plakanje”:

-Moj otac je bio boem, voleo je da pravi vino, da peva. Sećam se sedeli bismo za dugačkim limenim stolom, ispod grožđa i pevali. I kako to obično biva, posle pet špricera, neko bi zaplakao. „Nemoj tu da plačeš, da nam kvariš društvo. Idi u salon za plakanje”, rekao bi tada otac i one koji bi plakali slao bi u kućicu od blata u koju je stavio šest sedišta iz nekog starog autobusa. Tu se sedelo i plakalo.

Otac mu je umro pre nego što je napisao ovu pesmu i kaže da mu je mnogo žao što je nikada nije čuo. Želja da se vrati u voljeni Zemun ispunila mu se 2004. godine po odlasku u penziju, a Stavanger je i dalje ostao njegova druga kuća. Često ide u ovaj grad na jugu Norveške da vidi decu i igra se sa petoro unučića.  Vreme provodi pišući poeziju, do sada je objavio tri knjige, a posvećen je i promociji svog poslednjeg albuma “U Nigdini”.

-Sada gledam i pišem, jedem čvarke, švarglu, kulen i pijem špricere – ističe pomalo šeretski.

Vlada Kanić rodjen je ratne 1941. godine u Gospodskoj ulici u Zemunu, u kući oca Milana i majke Mire, a ne u porodilištvu. Kad ga pitaju o tom vremenu uglavnom ponovi:

-Rođen sam između dva tepiha bombi u Sremu, pored Dunava, jer Zemun je Srem, početak ili kraj, zavisi odakle kreneš. Tata Milan je bio poznati zemunski modni krojač, a majka domaćica. Oboje su odlično svirali gitaru i pevali, i tu ljubav prema pevanju verovatno sam od njih nasledio.

Tokom školovanja bavio se pevanjem i komponovanjem. Na Subotičkom festivalu učestvovao je četiri puta, a prvi put daleke 1963. godine sa Kornelijem Kovačom, Zdenkom Runjićem i Jocom Adamovim. Već tih godina dolazile su nagrade i priznanja gotovo sa svakog festivala, a najdraže bi mu bilo kad bi mu nagradu uručio znameniti pesnik Miroslav Mika Antić.

-On mi je savetovao da se manem pevanja i da pišem pesme – priseća se Vlada Kanić.

Usledio je potom debitantski nastup na Beogradskom proleću 1967. gde je kao pevač nastupio zajedno sa Bobom Stefanovićem, a ubrzo potom odlazak u Norvešku.

Kao inženjer bio je uspešan u svom poslu, ali ljubav prema muzici nije ga napuštala.  Igrom sudbine u Norvešku je došao orkestar “Tamburica 5”  s kojim snima pesmu “Pustite me iz ćelije” u kojoj zapravo peva o svom teskobnom životu u Norveškoj. Ova pesma bila je zabranjena na Radio Beogradu.

Muzičku karijeru gradio je i u Norveškoj, gde je osnovao grupu “Virus”, sa kojom je snimio tri CD-a na norveškom jeziku. Često organizuju nastupe i turneje po zemlji fjordova. Ali, porodična idila i muzička karijera naprasno je prekinuta. Supruga mu umire u 47. godni života i on sa troje dece ostaje sam. Borio se da ih izvede na put i uspeo. Danas su to odrasli i uspešni ljudi, Marko pozorišni i filmski glumac, Elizabeta babica, a Eva menadžer. Odlično govore srpski jezik, a Vlada ih je učio da budu Jugosloveni, sve dok nije izbio nesrećni rat.

Posle smrti supruge za njega je došao težak period života, ali gitara mu je pomogla da ponovo stane na noge.

–Bio okružen ljudima ili ne, čovek je u suštini uvek sam sa svojim unutrašnjim glasom. Zato sam ja kad mi je žena umrla počeo da pravim nove pesme. Jer lepih slika iz života najradije se sećamo baš onda kad nas život ošamari. I uhvatimo se za te lepe slike ko mače za zavesu – govorio bi Vlada.

Do sada je napisao tekstove  i muziku za oko 50 pesama, od toga je sedam snimio na norveškom jeziku za tamošnje tržište. Na norveškom je snimio i CD sa ruskim ciganskim pesmama koji se kao etno muzika prodaje po celom svetu, čak i u Koreji i Japanu, a u Norveškoj je izuzetno popularna.

–Sve potiče od slika iz detinjstva. I sve je vezano za ravnicu. A u Norveškoj su velike plate i visoke planine, ali nema Srema. Zato ponekad, za vreme belih noći, iz svoje kuće kraj mora začkiljim i kao da mi tu, ispred nosa, prolazi Dunav – često zna da kaže Vlada Kanić, koji neverovatno podseća na slavnog američkog glumca Džeka Nikolsona.

Pisao je pesme za mnoge pevače, izmedju ostalih, za Zvonka Bogdana i Kemala Montena. Lepe uspomene posebno ga vežu za Montena sa kojim je održavao kontakt do kraja života i za koga je napisao i poznatu pesmu “Violina”, dok je Zvonko Bogdan  pevao Kanićevu pesmu “Danas nije moja nedelja”. Nije slučajno što Vlada uspešno saradjuje i sa ansamblom “Apsolutno romantično”.

-To su mi dragi prijatelji, nepotkupljivi su i rade samo ono što im se sviđa i tu smo našli zajedničke note. Velika su mi ljubav i tambure. Volim kafane, a kafana bez tambure je kao selo bez crkve.

Pola veka Vlada Kanić jeo je hleb u tuđini i još uvek ga jede, i čovek je koji je najpoznaviji da kaže kakav je to život i da li oni koji odu zaborave otadžbinu i hoće li da a se vrate.
-Našim ljudima u tuđini proričem da će se kad tad vratiti tamo odakle su i pošli. Ako su još uvek naši. Ako su, pak, njihovi, i to je izbor. Nije nikome za zameriti, jer sami biramo svoj put. Što se mene tiče ja se nisam ni vratio, jer me deca i unuci vezuju za Stavanger, a srce za moj Zemun.Trudim se da sam i tamo i ovde. Danas su avioni kao nekad tramvaji. Sedneš u „tramvaj“ i izađeš na tvojoj stanici. Ma gde bila! A što se izbora stanica tiče, izaberite onu gde vas srce vodi. Jer ako sednete na pogrešan tramvaj, i sve stanice će biti pogrešne. Život nam je dat da ga živimo. I nije važno koliko godina u životu imate, već koliko imate života u godinama. Meni je 77.  – kaže na kraju razgovora za portal “Tamo daleko” Vlada Kanić.

Upoznali smo se preko jedne od društvenih mreža, a kad sam mu zahvalio na prihvaćenom prijateljstvu, kratko je prokomentarisao:

-Prijatelja nikad dosta, onih drugih na pretek!

Vlada Kanić je romantičan čovek, pesnička duša, prijatelj dobre pesme, kafana, dobrih ljudi. Postigao je mnogo u životu, ali i da nije ništa drugo izgradiio je svoj “Kućerak od blata iz inata” i ma koliko mu ga je narod prisvojio, čuvaće uspomenu na njega dugo, dugo i kada ne bude tu.