Сећање на Слободана Јелића из Милошевца
Међу тридесет војника и полицајаца из Велике Плане који су погинули у ратовима који су од 1991. до 1999. године вођени на развалинама СФРЈ је и Слободан Јелић из Милошевца. Слободан је погинуо на одслужењу редовног војног рока. Није био ожењен па ће са смрћу његових родитеља рат затрти лозу још једне породице на обвалама Велике Мораве.
Муслимани и њихови званични државни органи у Сарајеву као почетак рата у БиХ обележавају 2. и 3. мај 1992. године, када су њихове паравојске починиле масакр над војницима ЈНА у Сарајеву. Мучки напад на војнике у Дому ЈНА, док су ови товарили ствари у камион са намером да напусте тај објекат и свирепо убиство неколико десетина војника у Добровољачкој улици следбеници исламског фундаменталисте Алије Изетбеговића славе и као дан када су победили “страх од четника”.
Међутим, рат у БиХ је почео раније. Крајем марта те године регуларне јединице хрватске војске прешле су Саву код Босанског Брода и починиле покољ српских цивила у Сијековцу и Горњим Колибама. Другог априла елитне јединице хрватске војске, прекаљене у борбама за Вуковар, ојачане страним легионарима, из правца Дувна и Ливна напале су Купрес и околна српска села. Убијено је око шездесет српских цивила и територијалаца а скоро двесто њих је одведено у логоре, од којих се 19 несрећника још увек воде као нестали.
То за муслимане није “почетак рата”. Вероватно зато што су међусобно ратовали само Срби и Хрвати, а они тај сукоб гледали са стране, још увек калкулишући када је најбоља прилика да се придруже Хрватима, а Србима, којима етнички припадају, из којих су поникли, забију нож у леђа тако да тај ударац буде што болнији. Прилика им се указала почетком маја у Сарајеву.
Недељу дана пре сарајевског крвопролића, 26. априла, у Скопљу, Алија Изетбеговић и Бранко Костић, председник Председништва СФРЈ, постигли су споразум којим је председник Председништва БиХ признао да ЈНА на територији БиХ није агресор, већ регуларна армија дотадашње заједничке државе, која након међународног признања БиХ има право на разуман рок за несметано повлачење са њене територије. Споразумом је предвиђено да тај рок буде 16. мај. Итезбеговић се у име владе у Сарајеву обавезао да ће до истека тог рока снаге под његовом командом обуставити све нападе на војне објекте и војне колоне.
Међутим, још једном се потврдило да „нико тако ко Турчин не лаже“. Изетбеговићу и његовим сарадницима скопски договор био је само једна у низу унапред смишљених превара, којима је домаће јавно мнење и међународну јавност требало убедити у сопствену приврженост мирном решењу сукоба у БиХ, српску војску што више обавезати и успавати, а у свакој погодној прилици, када то омогућава однос снага, наносити јој што теже ударце.
Извршавајући скопски договор, војска је 2. маја наставила евакуацију из Дома ЈНА у Сарајеву. Док су војници, њих десетак, уносили ствари у камионе, објекат су опколили припадници муслиманских паравојски, под командом Хамида Бахта, команданта Општинског штаба ТО Стари град. Стотине припадника „зелених беретки“, „Патриотске лиге“ и специјалних јединица МУП-а, под командом Зорана Чегара, Јуке Празине, Емина Швракића, Нусрета Смајловића, званог Либе и Есада Токића, запосело је кровове, хаусторе и прозоре околних зграда.
Тог дана Алија Изетбеговић се налазио на преговорима у Лисабону, а вођење Председништва БиХ и командовање муслиманским паравојним формацијама пренео је на Ејупа Ганића. Који је у Председништво БиХ изабран као Југословен, а у рату се понашао као муџахедин.
По сведочењу генерала Сефера Халиловића, команданта „Патриотске лиге“, које је објављено у сарајевском „Ослобођењу“ 27. априла 1997. године, након што је Дом ЈНА опкољен, Бехто га је позвао телефоном и питао шта да ради.
– Ако си јачи, дери – одговорио је, према сопственом признању, Халиловић. – И тако је почела она „игранка“ око Дома армије“.
То што Халиловић назива игранком било је ничим изазвано крвопролиће, које је значило почетак рата у Сарајеву.
Кад је обавештен о нападу на Дом генерал Милутин Кукањац, командант Друге војне области ЈНА, упутио је из Команде на Бистрику пуковника Милана Шупута, са два оклопна возила, три пуха и око 40 војних полицајаца, да одблокира опкољене војнике.
Прво оклопно возило (БОВ) возио је Слободан Јелић, двадесетогодишњи војник на одслужењу војног рока из Милошевца код Велике Плане.
Слободан је два месеца раније одслужио годину дана војске, колико је било прописано законом, али због ратног стања Председништво СФРЈ и команда ЈНА донели су одлуку да се војницима боравак у ЈНА продужи за још три месеца.
– Кад је последњи пут долазио кући, у марту, Слободан нам је рекао да мора да у војсци остане још три месеца – сећа се његова сестра Снежана (36), васпитачица у дечијем вртићу у Милошевцу, која је тада била девојчурак од петнаест година. – Родитељима је било тешко. С једне стране видело се да ће рат, било их је страх да јединог сина поново шаљу у војску, а с друге стране било их је срамота да им син дезертира. Сећам се кад је забринути отац, који се увек трудио да буде исправан, грађанин, да нема никаквих сукоба са државом и законом, рекао: „Сине, ако мораш да идеш, иди“. Мислим да се та одлука поклопила са братовим жељама. Није му било свеједно, причао је да је постало много опасно, али било му је жао да остави другове.
Слободан је рођен на Богојављење, 19. јануара 1972. године у Смедеревској Паланци. Завршио је средњу ГОШИНУ-у школу за металостругаре, а онда се још годину дана дошколовавао за аутомеханичара. Аутомобили су му били велика страст, па је било логично што су га у војном одсеку регрутовали за возача. У марту 1991. године отишао је у војску у Невесиње, а након завршене обуке прекомандован је у касарну у сарајевско предграђе Лукавица.
Кобног дана јавио се породици телефоном.
– Причао је са мајком – наставља Снежана. – Било је рано послеподне, око пола један. Управо се спремао да иде на ручак. Рекао јој је да се већ пуца, али мајка каже да је звучао расположено, опуштено. Мајка ко мајка, молила га је да се чува.
Недуго после разговора млади војник је добио наређење да крене на извршење свог првог ратног задатка. Нажалост и последњег.
На путу до Дома ЈНА колона је упала у заседу. Муслимани су војнике прво гађали гранатама из ручног ракетног бацача „зоља“, а онда их засули тромблонским минама и пушчаном ватром.
Оклопни транспортер који је возио Слободан, а у којем су се налазила још четворица војника, погођен је гранатом из „зоље“.
– Гелери су брату разнели главу. Погинула су и два његова дгуга Срећко Јовановић и Предраг Церовић. Четврти је остао жив, али унакажен од гелера и ватре, пети је прошао са опекотинама – објашњава неутешна сестра.
Кренуо је и општи напад на команду војне области на Бистрику, који ће трајати до касно у ноћ. Поред пушака и снајпера, муслимани су користили бестрзајне топове, тромблоне, минобацаче и сузавац, али је посада Команде, предвођена смиреним генералом Кукањцем, јуначки одбијала све нападе.
Истовремено, блокиране су и нападнуте и касарне „Маршал Тито“, „Виктор Бубањ“ и „Јусуф Џонлић“.
Поред касарни, бројне паравојне групе, у којима је окупљена сва Изетбеговићева и Ганићева сарајевска алаша, од полицијских специјалаца до највећих криминалаца, напале су и српске четврти Враце, Рајловац и Лукавицу.
Све ове нападе из центра у згради Председништва БиХ кординирају Сефер Халиловић, командант Штаба ТО БиХ Хасан Ефендић, његов заменик Заим Бацковић Заги, генерали Јован Дивјак и Стјепан Шибер, а надгледају Ејуп Ганић и Стјепан Кљујић.
Да би помогао посади Дома ЈНА и пуковнику Шупуту, који је са преживелим војницима блокиран у просторијама Радничког универзитета „Ђуро Ђаковић“, Кукањац наређује да из Лукавице крене мања јединица оклопних транспортера и пинцгауера, са 30 диверзаната, под командом капетана Марка Лабудовића.
Код трамвајске станице на Скендерији муслиманске терористичке групе, једна под командом Керима Лучаревића и Мухамеда Шишића Деде, а друга Мустафе Хајрулаховића Талијана, нападају и ову колону. На оклопна возила бачене су покидане трамвајске жице кроз које је пуштена струја. Поједини војници су убијени, други су живи спаљени. Капетан Лабудовић је рањен, жив заробљен, па хладнокрвно убијен.
Пушчана и артиљеријска ватра отвара се по сарајевским четвртима у којима живи српско становништво. У минобацачком нападу на Моравску улицу, у насељу Враце, убијено је петоро а рањено шеснаесторо Срба. Убијени су Миле Пандуревић, Владо Петровић, Благота Додер, Милан Добријевић и Стана Крстић Лаловић.
У вечерњим часовима на аеродром у Бутмиру слеће авион којим са мировних преговора у Лисабону стижу Алија Изетбеговић, његова кћерка Сабина и сарадници. Међу њима и министар спољних послова Златко Лагумџија.
Након консултација са начелником Генералштаба ЈНА у Београду генералом Благојем Аџићем, Кукањац доноси одлуку да Изетбеговића задржи у касарни у Лукавици. На вест да им је вођа заробљен муслиманска алаша престаје са нападима на војне објекте и српске делове града.
У своју прву ратну ноћ главни град БиХ утонуо је са спаљеним војним возилима и телима убијених и рањених војника на својим улицама.
На преговорима који су те ноћи вођени између генерала Кукањца, Изетбеговића, Ганића и представника Уједињених нација, команданта УНПРОФОР-а канадског генерала Луиса Мекензија и европског преговарача Колма Дојла, постигнут је договор да муслимани у току сутрашњег дана омогуће безбедну евакуацију војске и средстава из Команде на Бистрику и других војних објеката који се налазе у граду. После авакуације, Изетбеговићу ће бити дозвољено да се врати у зграду Председништва. Као гаранција да ће то бити и испоштовано, договорено је да у војној колони, у првом транспортеру буде Мекензи и високи функционер муслиманске полиције Јусуф Пушина, у другом Кукањац и Изетбеговић, а на зачељу колоне транспортери УНПРОФОР-а.
У име Председништва БиХ поштовање споразума гарантовали су Ганић и Кљујић.
Док су у команди Друге војне области војници припремали колону за покрет, а Изетбеговић, Кукањац и Мекензи, пристигли из касарне у Лукавици, пили кафу, Ејуп Ганић и његови најближи сарадници одлучили су да након изласка Изетбеговића нападну и униште колону ЈНА.
Зато су разним подвалама одуговлачили почетак евакуације и тако обезбеђивали време за груписање својих јединица на договореном правцу кретања колоне ЈНА. Која је уместо у договорених 15 са Бистрика кренула тек око 18 часова. Поред Изетбеговића и Кукањца, у њој су се налазили генерал Мекензи, бројни представници УНПРОФОР-а, новинари, камермани…
Када је војна колона у којој је било 40 возила и 300 људи кренула, преко Заима Бацковића Загија, помоћника команданта ТО, Ејуп Ганић и Хасан Ефендић су јединицама на терену издали следеће наређење: „Сва покретна возила непријатеља уништити. Припремити запаљиве смјесе и све палити. Блокирати јединицу и одмах по њима. Обарајте стабла да се не могу ни милиметар макнути. Нема прилаза УНПРОФОР-овим возилима док председник не буде у Председништву. Одмах, одмах, заробити све. Нека све јединице које су близу Добровољачкој улици дејствују по војсци.“
Генерал Кукањац је упозорио Изетбеговића да ће га у случају напада на колону одмах убити и све време је у једној руци држао пиштољ.
Колико год је Кукањац до тада имао добру процену да „Турцима никад не треба веровати, а потурицама још мање“ и држао ситуацију под контролом, толико је по доласку колоне до Добровољачке улице испао неопростиво наиван и неопрезан. Будала. Иако је већи део колоне још био иза њих, потпуно необезбеђен, пустио је Изетбеговића да изађе из транспортера и пређе у путничко возило, које га је одвезло у правцу Председништва.
Кад је возило са Изетбеговићем прешло мост на Миљацки, војна колона је прво на више места прекинута а затим засута заседном ватром из стотине пушака, митраљеза, ручним бомбама, тромблонским минама и молотовљевим коктелима. Нападнути нису имали никакву шансу да се бране. Преварени, од своје команде увучени у смртоносну клопку, војници и официри моћне армије убијани су на улици као глинени голубови.
Из центра из којег се командовало операцијом јединице на терену добијале су нова наређења.
„Не дирати кола УНПРОФОР-а. Возилима ЈНА не дозволити пролаз и уништити “.
„Центар говори…Нико не смије проћи…само возила УНПРОФОР-а “.
„Нико не смије проћи…само возила УНПРОФОР-а….Свим јединицама, извршна команда: Јуриш!“
У једном тренутку муслимански генерал Јован Дивјак, Србин издајник који је због истраге која је против њега вођена око предратног шверца оружја муслиманима из магацина Територијалне одбране, дезертирао из ЈНА, продао веру за вечеру и прешао на страну верског фанатика Изетбеговића, попео се на један транспортер и викао да се прекине са убијањем: „Не пуцај, војска се предаје.“
Међутим, прекида га груби глас Ејупа Ганића, који радио везом командује наставак масакра: „Радите оно што сам вам рекао… само рокај!“
У присуству представника УН и телевизијских камера муслимански јалијаши, окорели сарајевски уличари и криминалци, под командом дојучерашњих официра ЈНА, који су се клели у Југославију и братство и јединство, линчовали су тешко рањене војнике, спаљивали их заједно са њиховим возилима.
Када је крвави пир завршен, на улици су остала непомична тела више од двадесет официра (међу њима четворица пуковника) и војника. Најмање 213 војника, међу којима и 16 тешко рањених, одведено је у већ припремљене логоре, где је наредних недеља подвргнуто зверском мучењу. Највише несрећника одведено је у Централни затвор, у којем је господар живота и смрти био крвник, некрунисани краљ сарајевске мафије, Исмет Бајрамовић Ћело.
Дане када су Срби још једном својим животима платили цену своје добродушности, а његови јалијаши са неколико корака удаљености рафалима кидали тела немоћних војника, злочинац Изетбеговић је у својим мемоарима описао као „дан када смо коначно победили страх од четника“.
У борбама око Дома ЈНА и на Скендерији убијени су капетан Марко (Милутина) Лабудовић (39) из Ивањице, поручници Обрад (Милутина) Гвозденовић из Хан Пијеска, Нихад (Иљаза) Кастрати (29) из Пожаревца и Ивица (Драгог) Цветковић из Књажевца, војници Круно Бешлић, Небојша Бојанић из Краљева, Александар Благојевић, Срђан Николић, Слободан Јелић, Предраг Церовић, Срећко Јовановић, Драган Витковић, Горан Дивовић, Младен Николић, Радош Пајовић, Жељко Ракић, Миломир Мојсиловић, Бранко Поповић и портир у Дому ЈНА чије име је било Џевад. Најмање осам официра и војника тешко је рањено.
Међу жртвама из Добровољачке налазе се начелник санитетске службе Друге армијске области пуковник примаријус др Будимир (Саве) Радуловић, начелник безбедности пуковник Бошко (Петра) Михајловић, начелник финансијске службе пуковник Мирко (Саве) Сокић, пуковник Градимир (Пане) Петровић, потпуковник Бошко (Јове) Јовановић, старији водник Раденко (Милана) Магазин и водник Козафер Ротић.
Затим војници Звездан Арсић, Александар Глуховић, Зоран Гајић, Миодраг Ђукић, Миломир Јањић, Небојша Јовановић, Роберт Кочиш, Перица Новић, Витомир Петровић, Властимир Петровић, Жељко Ракић, Стево Ритан, Здравко Томовић, Ивица Симић, Нормела Шуко и грађанско лице на служби у ЈНА по имену Весна, чији остали подаци нису познати.
Укупно четрдесет два мртва и седамдесет три рањена официра и војника.
У Милошевцу су са стрепњом слушали телевизијске вести из Сарајева, слутили да је њихов Слободан у опасности, али једино што им је преостало било је да немоћни чекају вест о његовој судбини. Стигла је црна, да не може црња.
– Било је то око десетог маја кад су нам у кућу банули неки људи из војног одсека из Велике Плане, ваљда је био и неко из општине. Чим смо са њима угледали доктора и медицинску сестру било нам је јасно да нашег Слободана више нема. Примаш ињекцију за смирење, слушаш отрцане речи којима непознати људи покушавају да те утеше, а цео свет око тебе, цели твој живот, се руши.
Осим Слободана и Снежане, њихов отац Велимир Јелић (65), пензионер смедеревске Железаре и мајка Божица (63) нису имали више деце. Утеху за јединим сином покушавају да нађу у унукама, Снежаниним кћеркама, Магдаленом и Анастасиом.
– Мог брата нема и никаква истина и накнадна правда га неће оживети – каже на крају Снежана. – Али не могу да схватим да нико од људи који су командовали нападима на војску у Сарајеву, који су одговорни за смрт мог брата и још толико војника и цивила, није одговарао. Од квази суда у Хагу или од муслиманских судова у Сарајеву нико нормалан и не може очекивати правду за Србе, али шта је са судовима у Београду?
Хашки трибунал је подигао оптужницу против Ејупа Ганића, али се показало да је и та, као и остале хашке оптужнице подигнуте за злочине над Србима, обична фарса. Бацање прашине у очи српској и међународној јавности.
Лажни суд је и у случају Ганића, по ко зна који пут, пресудио да ратни злочини почињени над Србима – нису злочин.
За Хашки трибунал, једини кривци и једини злочинци су Срби.
Хумка на сеоском гробљу у Милошевцу под којом почива Слободан Јелић и туга која већ 28 година станује у његовој породичној кући сведоче другачије.
(Из књиге „Рано истргнути божури“ )