У Либији заточени Срби, Србијо помози!
Удружење грађана „Ко нам трује децу“ објавило је писмо Српкиње др Вере Лисинац, која већ дужи низ година живи буквално заточена, невољно задржана на територији Либије, а за то заточеништво одговорност сноси како Либија, тако и незаинтересована администрација наших надлежних државних органа… И Вера није једина, нажалост, има их више. Они само траже своја људска права на која Србија више не сме затварати очи. Ево драматичног апела др Вере Лисинац, који преносимо у целости:
„Ја сам Вера Лисинац, лекар. У Либију сам дошла (боље рећи послата) давних година, јер тада су била таква времена, преко Техничке Сарадње СР Србије, на рад у војну болницу Ел Метига (где и сада живим) при Војном Министарству Либије.
После много пута безуспешних покушаја најзад сам успела да издејствујем, на мој захтев, да маја месеца 2017. добијем сагласност од Либијске стране за прекид Уговора о раду 31. јула 2017.године. Од тада, већ пуне 3 године ме овде шетају од канцеларије до канцеларије, одуговлаче, губе папире (намерно) и тако у круг…
Никако да завршим све што треба и морам, по Либијском закону, не би ли најзад добила легалну излазну визу и вратим се мојој кући. Први пут сам помоћ затражила од наше Амбасаде, тада још увек у Триполију, почетком фебруара месеца 2019. године, пошто сам исцрпела све опције које сам имала. Нисам више могла сама даље…
Тада је на дужности конзула у Либији био Градимир Гајић, који ми је рекао да ће послати протесну ноту Министарству иностраних послова Либије. Епилог тога – протестна нота никада није била послата, а мени се не може рећи да је то због хаоса у овој земљи.
Ја знам јако добро да је хаос, јер ракете падају на 30 метара од места где живим, али знам и да постоји призната влада Либије и да Филипинска амбасада например, завршава баш све проблеме овде својих држављана…
Потом је Амбасада РС премештена у Тунис, без да је икоме од наших држављана овде то било и једном једином речју поменуто.
У Амбасади у Тунису је опет одговоран за Либију Градимир Гајић, али овога пута на дужности заменика амбасадора. Небројено пута сам звала нашу Амбасаду у Тунису, чак и разговарала 4. јуна са амбасадором Николом Лукићем, који ми је рекао да не може да ми помогне јер нема акредитиве за Либију (таман посла да позове Београд).
Градимир Гајић је тражио да му пошаљем имеил, и ако све зна и све му је речено још пре више од годину дана и поновљено у телефонском разовору.
Он је наставио да инсистира на имејлу, иако зна, био је овде, да се све контролише и мејлови блокирају. Мејлове сам некако послала уз понављање слања по стотину пута. Коначно је рекао да ништа није стигло, па чак ни мејл који је послала и моја сестра из Београда(?!). Добија се утисак да је све то само изговор.
Онда сам питала могу ли да му све што треба да кажем, пошаљем на Вибер њему лично? Одговор је био „Па ко ће онда то да види“? Када сам га замолила да зове Београд, јер он може да контактира оне који би могли да помогну, одговор је био „Ма то не иде тако“… Питам се како онда иде ако неко из Амбасаде не може да зове свог министра?
Мој син Небојша Јакшић и сестра Љиљана Миловановић су пробали да пронађу начин да ми помогну у Београду. И ударали у зид од гуме. Прво је било да се министарство бави једино са ЦОВД- 19 , па кад то прође онда могу доћи, а када је то прошло даље се од портирнице није могло.
Особе које би требало да раде на заштити наших држављана и њихових права и интереса (тако бар пише да је то дужност под бројем 1 после високих државних активности), Вера Вукићевић и Сами Дармаку не примају и не раде са странкама???
Чудно неко Министарство где нема особе задужене за рад са странкама. У другим земљама обичан грађанин може чак и директно да разговара и са Министром иностраних послова!
Моја сестра је 3. јуна у 9:10 успела да успостави телефонски разговор са портирницом амбасаде. Јавила се госпођа која се није представила (што би требало да буде основни ред културе) и ако моја сестра јесте. Обратила јој се дословце овим речима: „Она има Амбасаду у Тунису па нека се обрати њима. Сем тога она може да изађе али неће да остави своје паре!“
Прво дотична очигледно нема појма где је Тунис, а где Триполи. Друго баш бих волела да је питам зашто она не остави своје паре но их регуларно прима сваког месеца и хоће ли можда да ме усвоји, храни, облачи и плаћа моје рачуне?! Дотична очигледно нема појма ни о законима у Либији…
На крају питам се, ко то може да ми помогне да изађем одавде, када то Министарство моје рођене земље, очигледно не жели и неће?!!! Чему онда чуђење, шта нам раде други када нам исто раде и наши, бар када смо ми, држављани Србије у Либији у питању.
Писала сам о себи а има нас овде доста, па чак и пример једне покојне медицинске сестре, чији потомци не могу да остваре своја оставинска права. Много проблема ми овде имамо, претпостављамо јер наша држава послује са оним државама које су овде, у овом делу света на „црној листи“ (емирати нпр)…
На крају се обраћам јавности Србије: ПОМОЗИТЕ НАМ ДА СЕ ИЗ „ЗАТОЧЕНИШТВА“ КОНАЧНО ДОМОГНЕМО СВОЈИХ КУЋА, ПОРОДИЦА, СЛОБОДЕ… ДА СМРТ БАР ДОЧЕКАМО СА СВОЈИМА!“
