Туга међу Србима у Аустралији: Отишао заувек вољени професор

In Memoriam – Слободан Живковић (1945 – 2025)

Син Радојке и Тинета Живковића, професор класичне музике и пијаниста, први хоровиђа СПЦ у Аустралији обогатио је српску културу на петом континенту сјајним делима и ученицима који негују његово наслеђе 

Пише: Др Марко Лопушина

Како је јавила Српска православна црква, Епархија аустралијска-новозеландска у ове светле Пасхалне дане примљена је тужна вест да се упокојио у Господу професор Слободан Живковић.

“Искрени верник и више деценијски прегаоц на пољу црквеног хорског појања, благољепија и културе, високопоштвани трудбеник наше дијаспоре у светлу Отаџбине и у самој отаџбини Србији, дугогодишњи парохијанин храма Свети Сава Флемингтон, где је своје изузетно умеће и музичко образовање даровао кроз црквени хор и школу, један од првих хоровођа наше Цркве у Аустралији, носилац ордена Светога Деспота Стефана, каплар колеџа Свети Сава, вољени професор музике многих младих Срба и других. Нека му је у светлости Васкрсења Христовог вечни покој у Царству Небеском. Вечнаја памјат!”

Професор Слободан Живковић је рођен у Београду 1945. године у породици славних хармоникаша Радојке и Тинета Живковића. Школовао се у Русији и Србији. Дипломирао етномузикологију и магистрирао клавир на БУ. Усавршавао се код професора Гвида Агостија (Рим), Алда Чиколинија (Париз) и Лава Н. Власенка (Москва). Солиста Београдске филхармоније и Симфонијског оркестра РТВ Загреб и РТВ Београд. У Аустралији од 1992. редовно наступао на концертима у Сиднеју, Мелбурну и Волонгонгу. Творац црквеног хора ЦШО Св. цар Лазар у Александрији и Споменице о српској цркви Св. Сава. Водио је Аустралијско-српско уметничко друштво Сиднеј. Аутор дела Мој приступ клавирској техници, Звуци Вуковог времена у 18. веку, Сличности и разлике у системима скала Европе и Индије и Анализе и извођења двеју соната Лудвига ван Бетовена. Члан Удружења музичких уметника Србије, Савета музичких педагога Новог Јужног Велса и Саветодавног комитета Треће конференције клавирских педагога у Сиднеју.

Професорска и читава његова породица састављена од интелектуалаца је за разлику од већине образованог српског света у дијаспори, остала верна православљу и духовном животу у Српској заједници. Професор клавира Слободан Живковић и његова супруга сликарка Снежана Живковић су уметници са угледом, али су у српској колонији познати највише по томе што је домаћин породице син славних хармоникаша Радојке и Тинета Живковића. Мајстори на хармоникама Радојка и Тине Живковић су творци српске народне музике и фантастични извођачи, који су у каријери имали 12.500 концерата. Радојка Живковић je била Гинисов рекордер као најстарија и најуспешнија жена хармоникаш на свету. Приватно, како их јавност није знала, били су фини и вредни људи.

Снежана Живковић је рођена у Крушевцу 1953. године. Похађала је музичку школу, студије грађевинарства у Нишу и дипломирала спољну трговину у Београду. Као пажљива снаја бринула је о Радојки и Тинету Живковићу. Радила је у “Конграпу” као економиста, када је почетком деведесетих емигрирала код брата у Аустралију. Прошла је бројне ликовне курсеве, а један је био у класи сликарског педагога Милана Галовића. Када је положила курс иконографије, урадила је икону Светог Луке, предивну икону Светог арханђела Михајла, заштитника породице Живковић и Пресвете мајке Параскеве. Слика портрете и мртву природу. Аутор је књиге о животу фамилије Радојке и Тинета Жуивковића и своје породице. Активиста ЦШО Св. Сава и цркве у Флемингтону. Причала ми је искрено о свом свекру:

–         Мој свекар Милутин Живковић Тине је био тихи интелектуалац, вредан и достојанствен човек, који је уживао да се са својим пријатељима среће и дружи у граду. Никада се није свађао. Зато је Радојка, која је по цео дан остајала у кући, где је волела да чисти и сређује ствари или да вежба по неколико сати програме за концерте, била бучна и нервозна. Са хармоником у руци Радојка је била друга особа – анђеоски мајстор музике – говори о њима снаја Снежана Живковић.

Отац Радојке Живковић је био хармоникаш и она је од њега наследила виртуозну уметност. Радојка и Тине су имали статус „уметника на хармоници”, који им је додељен од највећих музичких стручњака Србије. У кући, Радојка Живковић је вежбала по четири сата дневно и зато је стално била уморна. Када би претерала са нервозом, говорила је снаји Снежани: „Да су ми живи моји синови, али ја тебе Снежана, највише волим!“.

То је била истина, јер је снаја Снежана била Крушевљанка, као и Живковићи.

Имао сам срећу да будем гост у кући Слободана и Снежане Живковић у Сиднеју и да чујем изворно казивање о чувеној српској породици.

– Ја сам рођена Крушевљанка – почела је своју причу Снежана Живковић – и Слободана сам упознала преко његове тетке са којом су моји родитељи били пријатељи. Слободан је вежбао клавир у крушевачкој музичкој школи ”Стеван Христић”, коју сам и ја својевремено похађала. Можда је то и био разлог што сам одувек волела класичну музику.

У то време, Слободан се спремао за усавршавање клавира у Русији и свирао је  велика дела Баха, Бетовена, Шопена, Шумана и Листа.

Потомци  Радојке и Тинета

Као млада супруга Снежана Живковић имала прилику да упозна боље свог свекра и своју свекрву.

– Лепо сам се слагала са Тинетом, али не увек и са Радојком, која је била сјајан уметник, али веома осетљива особа – описује их снаја Снежана – Радојка Живковић је била жена која је јако волела и помагала своју фамилију. У кући сам затекла Радојкину мајку Дарицу, брата Ралета, братаницу Кеку, сестричину Даницу, Слободановог брата Зорана и снају Мину, Ралетову унуку Весну и оне који су повремено долазили из унутрашњости на лекарску контролу или у посету. И имала сам понекад утисак као да је њих стављала испред својих синова Зорана и Слободана – искрено ће рећи снаја Снежана.

У таквој атмосфери Слободан и Снежана су подизала своју децу. Александар и Марија Живковић су била сјајни ђаци, вуковци, одлични дипломци и најбољи студенти. Марија је са само 19 година дипломирала виолину, као студент генерације за 1992. годину на Факултету музичке уметности. Дипломирала је за три године са просеком 9,8. Освојила је две Октобарске награде града Београда.

Онда је Тине Живковић је изненада преминуо у Швајцарској 1985. године у хотелу после једног концерта током турнеје. Радојки је било јако тешко да се бави музиком без Тинета. Још теже јој је било када је син Слободан са породицом емигрирао 1992. године у Аустралију. Она је била посебно везана за Слободана, који је због ње и Тинета дипломирао и Етномузикологију на београдској Музичкој академији.

– Све се догодило брзо. Ја сам прва 1990. године отишла у Сиднеј у посету брату, који је био стјуарт у ЈАТ-у.  У Аустралији ме одушевио мултикултурализам, за којим је Слободан као уметник непрестано трагао. Ми смо тада због ситуације у Југославији, доживљавала ноћне море и све теже живела у Београду – прича Снежана породичну сагу.

У међувремену, кћерка Марија је као успешна виолинискиња, свирала у Светском омладинском оркестру, где је упознала једну Аустралијанку са којом је одмах почела да дружи. У лето 1992. године, када је рат ширио, Снежана је радила у „Комграпу“ као економиста, а Слободан као професор-магистар  клавира у школи „Мокрањац“. Као пијаниста је повремено имао солистичке концерте, понеки концерт са Симфонијским оркестром или је пратио друге колеге. Живели су пристојно са великим плановима за усавршавање деце у иностранству. Марија се српемала да иде у Минхен у Немачкој на специјализацију, а Александр у Москву код чувеног виолончелисте Федорценка, који је био често био гост у кући Живковића.

–  Имао сам сновиђења о избијању рата у Југославији и ти снови су се понављали. Моје срце је било испуњено страхом, јер је син Александар завршио средњу школу са 17 година и као перспективан музичар, није желео да се његове студије прекидају, па се сам пријавио 1990. године Војном одсеку на раније одслужење војног рока – казивао ми је отац Слободан Живковић.

Војне власти нису прихватили Александров захтев објашњавајући да је премлад и обећали су да га неће звати у војску до завршетка студија. Када је почео рат Александар се затекао у Сиднеју на концертној турнеји . Аустралијска влада је затеченим лицима понудила статус избеглице, али Александар није хтео да остане, јер је веровао да људи у Београду држе реч.

Када су схватили д аод обећања нема ништа, професор Живковић, пијаниста и његов син вилиончелиста су авионом ЈАТ тајно одлетели директно за Сиднеј. За њих Аустралија није била непозната земља, јер су Снежана и Александар већ боравили  у Сиднеју. Уз то Радојка и Тине Живковић су имали више од пет музичких  турнеја по Аустралији.

–  Алексндар и ја смо добили могућност, да он настави студије на Сиднејском конзерваторијуму, а ја да предајем клавир на Конзерваторијуму у Волонгонгу и на Аустралијском интернационалном конзерваторијуму у Сиднеју – причао ми је професор –  Врло брзо су из Београда дошли и Снежана и Марија, које су, такође, морале да се уклапају у нови живот. Снежана је завршила “скраћене студије” за економисте  и радила је на исплатама путних дневница и плата.

Марија је завршила постдипломске студије као виолинисткиња и 1993. одржала концерт са Синдејским симфонијским оркестром. Запослила се у Оперском оркестру у коме је радила пуних десет година. Син Александар је уписао и завршио постдипломске студије.

– Као Срби нисмо желели да будемо изван српске заједнице и врло брзо, већ крајем 1992. године преузео сам обавезу да у цркви Лазарици заједно са протом Радетом Раданом формирам и увежбам хор – говорио ми је Живковић у својој кући – Чланови хора су били и моја супруга Снежана и кћерка Марија. Уједно сам и свештеника Радета Радана бесплатно припремао за пријемни испит из соло-певања на Конзерваторијуму, јер сам схватио да је врло музикалан и да поседује моћан дубоки глас…

Најбољи хор на свету

Професор Живковић просто није могао да верује са колико су љубави, пожртвовања и ентузијазма чланови хора, иако углавном музички необразовани људи, али са лепим гласовима и изразитом музикалношћу, приступили реализацији учења планираног програма. За кратко време од 8 месеци научили су целу Свету литургију по музици Стевана Мокрањца, део „Опела“ Стевана Христића, предивну молитву Богу „Оче наш“ Јосифа Маринковића, песму Богородици „Достојно јест“ Корнелија Станковића и Другу, Шесту и Осму Руковет Стевана Мокрањца. Сав тај посвећени рад Српској православној цркви и српском народу био је крунисан незаборавним Видовданским концертом на Сиднејском универзитету 28. јуна 1993. године.

Концерт је од стручне публике и новинара оцењен као културни догађај деценије. То је сигурно био најбољи хор у нашој дијаспори.

–         После сам био активан и у српском грађанском хору “Мокрањац”, који је основан 1994. године. Тај хор је 1996. године освојио Прву награду на такмичењу хорова у Сиднеју. О томе су одлуку донели два члана жирија – два највећа имена у свету певања и хорског певања – Елизабет Тод и Ричард Морфју. Тај хор и данас ради, а његов најстарији члан је госпођа Оливера Гарибовић, мајка проте Србе Милетића, која је мене певала  и уцрквеном хору – приповедао ми је професор Слободан.

Живковићи су у Сиднеју прво живели у изнајмљеном трособном апартману , код једног Јеверејина. Када су 1994. купили кућу у Стратфилду, стигао им је и клавир из Београда. Црногорци су га, додуше, мало очукали и оштетили, приликом утовара на брод у луци Бар, али клавир и данас служи професору за часове. Истовремено у новом дому Живковића први гост је постао Снежанин отац, чика Јевта, који се доселио 1996. из Крушевца и остао у Сиднеју.

– Добро сам се снашао у Аустралији, јер сам са својом децом и јер заједно идемо у цркву у Флемингтон. Живот је хтео да у том храму сусретнем моје бивше ђаке Слободана Марковића и Владу Стефановића, који су ми улепшали живот. Као свирач на фрули учествовао сам и на концертима друштва. И зато се осећам се у Сиднеју као да сам у мојој Шумадији – казивао ми је чика Јевта Јанићијевић, који је рођен давне 1930. године.

Живковићима је у госте 1998. долазила и Слободанова мајка Радојка, која је била љута и тужна што су напустили Београд и Србију. Рекла је сину и снаји: „Кућа ми је празна без вас, али сада видим да нисте погрешили што сте дошли овде“.

– Када је мајка Радојка стигла у Стратфилд била је срећна, јер смо удавали кћерку Марију, а она јој је била најдражи гост. Младожења је био Владимир Стојаковић, школски друг наше кћерке, који је Марију запросио оног тренутка када је из Београда 1992. године полазила за Сиднеј. Тада му је Марија, која је имала само 19 година, рекла да је млада за брак, али је он био стрпљив момак. Радио је као фаготиста у Београдској опери и дочекао је да је ожени у Сиднеју – искрена је Снежана Живковић.

Венчање Марије и Владимира је било у цркви Светог Стефана у Рути Хилу. Обавили су га проте Србољуб Милетић и Миодраг Перић, који сјајно певају, први баритон, а други тенор. На свадбеном весељу је било 250 гостију. Младенци су родитељима подарили унуке, кћерку Ану 2002. године и сина Милана 2004. године. Вредно су радили у Оперском оркестру. Имали су наступе и концерте са угледним светским музичарима и вратили су се у Београд.

Син Александар је остао са њима, да живи у кући, која је украшена славском иконом Светог арханђела Михајла и уљајним портретима, које је урадила наша домаћица Снежана Живковић.

Поред свих редовних послова Снежана је увек имала времена за своју велику љубав према сликарству. Прошла је бројне ликовне курсеве, а један је био у класи сликарског педагога Милана Галовића. Када је положила курс иконографије, урадила је икону Светог Луке, предивну икону Светог арханђела Михајла, заштитника породице Живковић и Пресвете мајке Параскеве. Последњи курс усавршавања имала је 2011. године са популарним сликаром Кеном Харисом из Бризбејна.

Слободанова мајка Радојка Живковић је одбила синовљеву и снајину понуду да живи са њима у Сиднеју.

– Мајка ми је рекла са сетом: ”Волим ја моје блато и мој Београд” – сећа се професор Живковић –  Моја мајка је две песме посветила Београду – “Београде-граде, ти љубави мила!”, певала је Лола Новаковић, и “Београде, моја кућо стара!”, коју је радо сама певала.

Разумљиво је да је Радојка Жиквоић, славни уметник на хармоници, обожавала Београд, јер је од своје осме године (1931) живела у њему свирајући, соло, на Радио Београду. Њен рођени ујак, др Божидар Попадић, саветник Министарства пољопривреде у Влади Краљевине Југославије купио јој је прву хармонику и помогао јој да започне изузетно дугу и успешну каријеру на Радио Београду марта 1932. године. Радојка Живковић је објавила двадесет великих плоча, а са супругом Тинетом је  одржала преко 12.500 регистрованих концерата, од тога преко 1.200 одржаних у добротворне сврхе. Имала је вредну националну пензију и хонораре од ауторских права. Живела је у својој кући, где су је посећивале колеге и родбина. У осамдесетој се нагло разболела и убрзо је преминула 14. августа 2002. године. Сахрањена је поред свог мужа Тинета Живковића на Новом гробљу.

Професор Живковић је последњих година доживео највеће успехе својих студената у његовој клавирској педагоској каријери у Аустралији. У породици професора Слободана Живковића је зато увек живо и радно. За Живковиће су уметничлки рад и огромно задовољство.

– Последњих година посвећени смо храму у Флемингтону и озбиљној музици. Кћерка Марија и ја смо снимили заједнички ЦД. Чекамо да се син Александар ожени и да живимо мирно своје пензионерске дане – рекао ми је на растанку професор Слободан Живковић, који још држи своју школу клавира, компонује и спрема се да напише мемоаре.

Слава му !