Туфахије у недрима Коњух планине

“Ловио сам цео живот, боље рећи лов је био мој живот. Лов је рођен са човеком. Од стварања света људи лове. Најпре из нужда да би преживели, касније из страсти и хобија”, почиње своју причу деда Станко, трофејни ловац. Ловачку, животну, младалачку.

Говори тихо, одмереним тоном, пажљиво бирајући речи склопљене у чисте мисли, јасне без сувишних поштапалица својствених кафанском ћакулању уз чашицу. Размишља академски, што није плод универзитетског образовања, већ наталоженог и просејаног животног искуства. Надоградње живота животом. Подједнако је прецизан за машинским стругом, нишаном или растављеним мотором неког брзог аутомобила

“Био сам млад и пун живота, мамила су ме ловишта, дружења, нова познанства. Дођох до Коњух планине, песмом опеване. Ловачка брвнара ушушкана међу боровима, као у бајци. Ватра пуцкета дрво шкрипи под налетима ветра, јеле и борови се савијају, као у песми “Коњух планином”, химном извиђачком.

Мој домаћин Ибро, ме позва мало ниже низ падину, у кућу да презалогајимо након дуга хода по овој тајновитој гори.

Служи нас прелепа Иброва свастика. Есма.

Здрава, једра пуцају јој недра…, као из Билкићеве песме “Крчма у планини”,говори, тихо и топло, али зеница,му засветлуца.

“ Коначих те ноћи, с’намером да се следећег дана, вратим кући. Ибро предложи да останем у ловачкој кући још неки дан.

-Есма ће ти доносити храну, рече с’ неком посебном топлином у гласу. Прихватих без узстезања.

Следећег дана, у ловачкој кући застртој ћилимима, окићеној трофејима и сликама познатих другова ловаца, са Титом на челу, седео сам на дивану, јео и гледао у те крупне и ватрене очи. Миловао погледом руке које су из плетене кошаре вадиле храну. Руменела се као процветала ружа, стидљиво ме меркајући, спуштала главу. Као да је у мом погледу осећала устрепталу страст.

Кратко смо разговарали,помало узбуђени, додирујући се само погледима.

Оде пламених образа. И мени је глава горела.

Гледао сам је како одлази док јој коса лепрша на лаганом поветарцу. Пролеће живота носило је њу и мене. И данас из своје јесени осетим ту бујичну снагу из њених недара. И ко је рекао Жена је одмор ратнику, истину је рекао!

Са нестрпљењем сам чекао вечеру више не размишљајући о лову.

Споро се примицала ноћ, најбоља другарица страсти.

Напокон стиже Есма, одевена у уску хаљину и белу тесну блузу са великим деколтеом. Очекујем сваког трена да ће тканина на њој експлодирати.

Косе је завила у плетенице, савијене око главе. Ко из песме.

Вечерамо на дивану она служи, ветар више не хучи, већ пева.

-Данас сам правила туфахије, рече радосно, пружајући ми ту посластицу коју сам први пут јео.

-Знаш ли како се гост служи, кроз осмех добаци Ибро.

-Знам, зете, знам, одговори, одвајајући кашиком парче туфахије, подижући га према мојим уснама.

Ибро се изгуби, букну ватра, остадох још три дана са намером да се поново вратим и враћао сам се очаран том сочном јабуком из руку једне лепе младе жене.

Још пламен тиња и топлина греје из ловачке брвнаре у Коњух плнанини…”, завршава своју причу деда Станко, присећајући се старе ковачнице, првог мајстора, учења заната…