Tраже помиловање за Десанку Максимовић

У оквиру измене програма наставе предмета Српски језик и књижевност у гимназијама, комисија Завода за унапређивање образовања и васпитања одлучила је да из трећег разреда искључи избор из поезије Десанке Максимовић, а из четвртог – чувену збирку велике песникиње „Тражим помиловање”. То је изазвало лавину негодовања међу писцима, критичарима, просветним радницима, универзитетским професорима…

На одлуку је хитро реаговала и Задужбина „Десанка Максимовић”, писмом Министарству просвете, Националном просветном савету и Заводу за унапређење образовања и васпитања, које су подржали Матија Бећковић, Љубомир Симовић, Милован Данојлић, Милосав Тешић, Алек Вукадиновић, Рајко Петров Ного, Мирослав Максимовић… У „утуку” који је Завод упутио Задужбини, објашњени су „разлози” за такав потез.

Чланови комисије Завода дуго су разговарали о најзрелијој збирци поезије велике песникиње, „Тражим помиловање”, и закључили да се „ванвременост Десанке Максимовић не уклапа у поетичке оквире епохе, те да постоји бојазан да би и ученици погрешили у вредновању њене поезије, умањујући њен значај”. Ипак, разматрајући захтев Задужбине, предложили су да се збирка нађе у програму за први разред гимназије, уз закључак да би „на овај начин збирка нашла своје право место као одјек књижевне епохе средњег века”.

–Прекрајање књижевне историје и несумњивих вредности српског књижевног канона преко свеукупног дела Десанке Максимовић са којим треба да се упознају ученици 3. и 4. разреда средње школе је, најблаже речено, делатност која погађа у само срце нашег идентитета – каже за „Новости” др Светлана Шеатовић, управница Десанкине задужбине. – Одговор да је „Тражим помиловање” ванвременско и да је „одјек епохе средњег века” јесте поништавање дуготрајног рада научника који су тумачили дело ове песникиње у 24 зборника радова и доказали модерност и универзалну вредност њене поезије. Нажалост, на делу је писање неке нове књижевне историје, ослоњене на нове вредности, газећи песникињу духа, епохе и народа. Тражимо помиловање за Десанку Максимовић!

Песникиња Тања Крагујевић, чланица УО задужбине, али и лауреат награде која носи Десанкино име, каже да чланови Управног одбора неће одустати од покушаја да се огроман пропуст исправи:

–У образложењу одлуке да се збирка лоцира у програм нижих разреда и проучава врло једнострано – тек као сегмент историје наше поезије, затварају се могућности модерног тумачења тог дела, што је недопустиво. О свевремености збирке „Тражим помиловање” сведочи и сасвим посебна традиција проучавања овог дела у ваљевској гимназији, чији ученици из године у годину у овим стиховима откривају нове садржаје, вредности и мотиве.

Универзитетски професор Александар Јовановић, за наш лист, каже:

–Наравно да је Десанки Максимовић, посебно збирци „Тражим помиловање”, место у гимназијском програму. Овај, слободно речено, књижевноканонски скандал је као висока температура која је нагло букнула да нас упозори на разорно деловање пандемијског вируса у нашем организму. И ако заслугом Задужбине „Десанка Максимовић” исправимо ову неправду, остају најбитнија питања о процедури доношења наставних програма, неукључивању најзначајнијих образовних инстутуција у њихово доношење, недовољно усредсређеном Националном просветном савету, превеликом утицају образовних чиновника, изузетно значајном националном раду на брзину, што је недопустиво. Последица су више него погубне: комадање књижевног канона (Десанка Максимовић и Владан Десница су само најочигледнији примери) чиме се губи не само његов уметнички већ, исто тако, образовни и патриотски значај, затим, уношење (под изговором модернизације програма) писаца који не могу да привуку младе људе књижевности.

Мошо Одаловић, лауреат награде са именом велике песникиње, подсећа како је Десанка без изузетка устајала у одбрану других, и препричава давни инцидент у Удружењу књижевника:

–Танасија Младеновића, људину и ратног комесара, хтели су неки да избаце из партије. Десанка је одмах устала и рекла: „Не може то тако, њему су се млади на верност заклињали, а ви ћете тако сутра и мени рећи ‘Тамо се, Десанка!’” И ево, дошло је то сутра, у часима општег бешчашћа дође и тај час да неко каже „Тамо се мало, нижеразредна Десанко!”

Збирка свога времена

Приређивач критичког издања збирке „Тражим помиловање” и дугогодишњи управник Задужбине др Станиша Тутњевић истиче да „ако је ико песник свога времена – онда је то Десанка”, те да је „свевременост” препорука, пре него сметња, за улазак у школски програм:

–Не могу да прихватим да се ова збирка „не уклапа у поетичке оквире епохе” нити увиђам како би могла бити „одјек књижевне епохе средњег века”, јер је она првенствено збирка свога времена.

Нема „Прољећа Ивана Галеба“

Роман Владана Деснице „Прољећа Ивана Галеба” уместо досадашње обавезне, постао је изборна лектира за четврти разред гимназије. Поводом тога, директор Завода за унапређивање образовања и васпитања Златко Грушановић упутио нам је образложење радне групе која је писала предлог програма наставе.

–Сматрали смо да је рано да сва дела која се обрађују сврстамо у изборни део и одлучили смо да одређени минимум, највећа дела српске књижевности друге половине 20. века и свега неколико дела светске претпоставимо као обавезан део. Оваква подела нипошто не значи да дела која су преопручена у тзв. изборном делу имају мању вредност, мању важност или да се на било који начин маргинализују. (Љ. Б.)

Љубомир Симовић: Не чуди, на делу је растурање и српског језика

Кад видимо да ми већ можда и 40 година немамо књижевни живот. Када видимо да један од преосталих књижевних листова излази једном у четири месеца! Када видимо да се књиге штампају у свега 300 примерака, кад видимо како се квари и растура наш језик, онда одлука о избацивању Десанке Максимовић из школског програма не може да ме изненади. Кад мало размислимо, одлука нам се може учинити чак и доследном, јер је ово време плагијата и куповине диплома, време ријалити програма, а не време Десанке Максимовић и Иве Андрића.

Милосав Тешић: Гушење националног идентитета

Свакоме ко уме да чита поезију, јасно је да је “Тражим помиловање” и те како савремена поезија, а свако изузимање из лектире или једнострано тумачење тако свеобухватног дела могло би се тумачити као покушај гушења српског националног идентитета. “Тражим помиловање” сасвим сигурно је међу најбољим песничким остварењима испеваним на српском језику. Теме које се овим стиховима опевају су и модерне и универзалне, само што су примењене на историју једног народа, и исказане језиком тог народа.

Матија Бећковић: Нечувена вест!

Једном приликом, путовао сам са Десанком на Вуков сабор и био сведок тога колико су јој људи аплаудирали и отпоздрављали. У једном тренутку, сагнула се према мени и шапнула ми: „Хоћемо ли пропасти?” – нисам ни слутио да ћу се тога сетити када сам чуо нечувену вест да су избацили из школског програма, и то ништа мање него „Тражим помиловање”.

Извор: Вечерње новости

Ево једне од песама Десанке Максимовић, коју је на неки начи и део њене аутобиографије:

ЗА НЕРОТКИЊЕ

Благоразумевање тражим
за жене које нису дале
богу божије ни цару царево,
које нису занихале
у колевци дете,
за неблагословене,
за жене
које пред собом носе транспаренте
снова и маште,
у чијем крвотоку само песме шуме,
за оне чија срца плоде
мириси и жубори воде,
чија су наручја пуна само облака,
које као птице над земљом праве гнезда
и водено цвеће лепоте роде.
За свакога који излази из реда
свакодневна,
навикнута,
који опчињен лута
некуд ван друма древна.

Тражим помиловање, драги царе,
за оне које су од младости ране
приволеле се царству поезије,
које трепере ваздан као брезе,
и месечином се заносе као барка,
за Јефимије,
за свете Терезе,
за сваку Сафо
и Јованку од Арка,
за све занете и недовршене,
и за мене.