Титове крваве руке у Грчком грађанском рату
Пише: Предраг Савић
Пише: Предраг СавићНеславна, прљава и мучна била је улога Јосипа Броза Тита, југословенских комуниста и државе Југославије у Грчком грађанском рату, једном од најкрвавијих европских сукоба после завршетка Другог светског рата.
Оно што је годинама представљано као идеолошка и интернационалистичка солидарност са грчким комунистима у стварности је подразумевало дубоко мешање једне државе у унутрашњи оружани сукоб суседне земље. То мешање огледало се у прихвату и обуци бораца, тајним преласцима границе, збрињавању и лечењу рањеника, курирским каналима, пропагандиу, материјалној и логистичкој помоћи и претварању делова југословенске територије у позадину Демократске армије Грчке.
Тај исти Тито, када је после сукоба са Стаљином проценио да су његов политички опстанак и интереси Југославије важнији од судбине дојучерашњих савезника, 1949. године затворио границу и грчке комунисте оставио без једног од најважнијих ослонаца управо у тренутку када су се припремале завршне битке на Вичу и Грамосу.
Грчки грађански рат у ужем историографском смислу трајао је нешто више од три године, од 1946. до августа 1949. године, мада његове корене и прву велику оружану фазу треба тражити још у децембру 1944, када су се у Атини у такозваној Декемвријани сукобили ЕАМ–ЕЛАС и британске и грчке владине снаге, због чега део историчара читаву грчку грађанску драму посматра у ширем раздобљу од 1944. до 1949. године.
Ричард Клог у књизи „A Concise History of Greece“, Cambridge University Press, четрдесете године описује као најмрачнију деценију модерне грчке историје, у којој су глад, масовне одмазде и материјална разарања немачке, италијанске и бугарске окупације готово без предаха прерасли у унутрашњи обрачун који је кулминирао отвореним грађанским ратом, а његова анализа дуготрајног наслеђа тог сукоба налази се у поглављу „The Legacy of the Civil War 1950–74“, доступном преко Cambridge University Press на електронској адреси cambridge.org/core/books/
Цена тог рата била је страховита, али један коначан и општеприхваћен број жртава не постоји, јер различити извори различито рачунају погинуле борце, цивиле, погубљене, нестале и људе који су посредно страдали услед рата. Никос Христодулакис у студији „The Conflict Trap in the Greek Civil War 1946–1949: An Economic Approach“, користећи податке грчке војске, америчких војних архива и Комунистичке партије Грчке, израчунао је 43.452 погинула у борбама и 86.904 тешко рањена, док наводи и 55.881 особу која је после пораза комуниста напустила земљу, као и 48.489 људи које су војни судови од 1946. до 1951. осудили на смрт или казне дуже од десет година.
Христодулакис процењује и да је Грчка током грађанског рата изгубила око десет одсто свог активног људског потенцијала, док је економски губитак током деценије 1946–1955. достигао вредност приближно једног годишњег бруто домаћег производа земље; његова студија објављена је у серији GreeSE Papers Лондонске школе економије и доступна је на адреси www2.lse.ac.uk/Hellenic-
Ни то, међутим, не показује размере катастрофе коју је претрпело цивилно становништво, јер истраживања присилног расељавања говоре о стотинама хиљада људи који су напустили своје домове, нарочито у планинским и пограничним областима северне Грчке. Панајотис Карагкунис у студији „Forced Displacement and the Weaponisation of Humanitarian Aid during the Greek Civil War, 1947–50“, објављеној у часопису Contemporary European History Cambridge University Press, наводи више од 700.000 расељених цивила, док историчарка Ангелики Лаиу процењује укупан број избеглица и расељених на приближно 850.000.
Према истом истраживању, после завршетка рата око осам до десет одсто становништва Грчке, односно приближно 18 одсто сеоског становништва, било је непосредно погођено присилним расељавањем, а када се томе додају затворени и интернирани, размере друштвене катастрофе постају још веће. Рад је доступан на електронској адреси cambridge.org/core/journals/
Рат је пустошио управо најсиромашније области земље, уништавао пољопривреду, стоку, фабрике, путеве и читава села, а Христодулакис наводи податак о 241 уништеној фабрици и губитку готово милион и по грла стоке, док Барбара Јелавич у књизи „History of the Balkans“, Cambridge University Press, говори о приближно 700.000 избеглица створених самим грађанским ратом. Многи од тих људи никада се нису вратили у своја сиромашна и разрушена планинска села, него су завршили у градовима или емиграцији, чиме је рат трајно променио демографску слику читавих делова Грчке.
Када се знају размере такве катастрофе, улога Титове Југославије добија још тежу димензију, јер није реч о земљи која је са стране посматрала трагедију суседа, него о држави која је свесно стала иза једне стране у том сукобу, а размере те помоћи данас не морају да се реконструишу из антикомунистичке публицистике или политичких оптужби Титових противника, пошто о њој говоре југословенска архивска грађа, извештаји Уједињених нација, америчка дипломатска документа и истраживања историчара који су се овом темом бавили деценијама.
За разумевање југословенске улоге незаобилазна је монографија професора Милана Ристовића „На прагу Хладног рата — Југославија и грађански рат у Грчкој (1945–1949)”, Филозофски факултет Универзитета у Београду, Београд, 2016, 461 страна, као и његова студија „Yugoslav-Greek Relations from the End of the Second World War to 1990: Chronology, Phases, Problems and Achievements“, објављена у часопису Balcanica, LI, 2020, у којој Ристовић Југославију до лета 1948. описује као најпоузданији политички, логистички и војни ослонац Демократске армије Грчке. Студија је доступна у бази DOI Serbia на адреси doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-
Корени тог мешања били су старији од самог грађанског рата, јер су југословенски комунисти још током Другог светског рата настојали да успоставе непосредне везе са комунистичким покретима Грчке, Албаније и Бугарске, а један од најважнијих људи у том послу био је Светозар Вукмановић Темпо, кога је Тито 1943. упутио у Македонију и даље према Грчкој ради повезивања балканских покрета отпора и развијања шире војне и политичке сарадње. Ристовић у поменутој студији из Balcanice показује колико су југословенско-грчки односи током окупације већ били испреплетени различитим покретима, јер су у Грчкој деловали комунистички ЕАМ–ЕЛАС и ЕДЕС генерала Наполеона Зерваса, који је имао британску подршку, док су постојали и покушаји повезивања Зервасовог покрета са Југословенском војском у отаџбини Драже Михаиловића.
Наш познати усторичар Никола Милованчев пренео је аутору овог текста породично сведочење према којем је Коста Нађ почетком педесетих година Милованчевом оцу лично рекао да је био у штабу Наполеона Зерваса. Овај податак треба навести управо у облику у којем је добијен, као посредно пренето лично Нађово сведочење, које треба подробно истражити
После 1945. године, међутим, више није било речи само о контактима покрета отпора, јер је сада постојала комунистичка Југославија са армијом, службом државне безбедности, болницама, железницом, магацинима и дугом границом према Грчкој, а један од најнеобичнијих и најважнијих трагова те политике настао је усред Бачке, у некадашњем немачком селу Буљкесу, данашњем Маглићу.
После споразума у Варкизи и разоружавања ЕЛАС-а у Буљкес су почеле да стижу грчке комунистичке избеглице и бивши борци, а почетком јуна 1945. пребачено је око 2.700 људи, да би се заједница временом претворила у необичну „грчку републику“ усред Југославије, са сопственом управом, економијом, штампаријом, политичком организацијом и системом обуке. Ристовић је том феномену посветио посебну студију „The Bulkes Experiment: A ‘Greek Republic’ in Yugoslavia 1945–1949“, односно грчко издање „Το πείραμα Μπούλκες: ‘Η Ελληνική Δημοκρατία’ στη Γιουγκοσλαβία, 1945–1949“, чији каталошки запис и садржај постоје у Greek History Repository на електронској адреси greekhistoryrepository.gr/
У јуну 1946. у Буљкесу је, према подацима које је Ристовић прикупио, живело 4.023 људи, док се број становника касније кретао око три до три и по хиљаде, а пред крај постојања заједнице помиње се и приближно 4.500 људи. Њих око две хиљаде способних за рад било је укључено у пољопривреду, заједници је додељено више хиљада јутара земље, а у првом периоду храном су је снабдевала и складишта Треће армије Југословенске армије у Новом Саду. Међутим, за причу о Грчком грађанском рату много је значајније оно што се дешавало у војној школи у Буљкесу.
Андријана Теодоровић у магистарском раду „Refugees of the Greek Civil War: Ethnicity and Politics“, Central European University, Будимпешта, 2007, на 60. страни, ослањајући се на Милана Ристовића и његов „Експеримент Буљкес“, стр. 179–186, наводи да је средином 1946. у тамошњој војној школи било око 112 полазника, а да је до почетка 1947. кроз тромесечне курсеве прошло приближно 600 људи, после чега су упућивани у Грчку. Прва група обучених људи напустила је Буљкес 1. јула 1946, а већ 4. јула стигла на Грамос, што показује да је између војне школе усред Војводине и грчког ратишта постојао организован пут пребацивања људи. Тај Адријанин рад доступан је у електронској збирци CEU на адреси etd.ceu.edu/2007/teodorovic_
Иза тог система није стајала само партијска солидарност, него и југословенски државни и безбедносни апарат. Адријана Теодоровић, позивајући се на књигу историчара Бојана Б. Димитријевића „ЈНА од Стаљина до НАТО пакта“, Београд, 2005, стр. 128–129, пише да је Александар Ранковић координисао ове послове, да их је спроводила Управа државне безбедности — УДБ-а, док је генерал Јово Капичић био задужен за слање оружја и официра у Грчку. То је важна разлика, јер више не говоримо само о политичкој подршци Комунистичке партије Југославије једној сестринској партији, него о ангажовању институција југословенске државе.
Још непосреднији траг оставио је потпуковник УДБ-е Воја Биљановић, који је у новембру 1946. године поднео извештај Александру Ранковићу, а чији садржај Теодоровић преноси на истој страни свога рада. Биљановић је известио да је служба преузела „потпуну контролу над слањем људи на другу страну, као и над свим курирским службама“, при чему су успостављена три правца на подручју Ђевђелије, Дојрана и Битоља, дакле управо у југословенској Македонији, одакле се улазило у подручја северне Грчке која ће постати главно ратиште грађанског рата.
Биљановићев извештај садржи још један податак који показује колико је операција била организована: у Буљкес је, према његовим наводима, свакодневно стизало 20 до 25 људи припремљених за пребацивање, који се углавном нису задржавали, него су исте ноћи упућивани даље према Грчкој. Из истог извора сазнајемо и да је организовано враћање 240 демобилисаних македонских бораца пореклом из Егејске Македоније у Грчку, што показује да није реч само о толерисању илегалних прелазака границе, него о систему у којем је југословенска државна безбедност контролисала људе, курире и правце њиховог кретања.
Када се ти подаци сложе један поред другог, појављује се прилично јасан ланац: Ранковић — УДБ-а — Капичић — Буљкес — Ђевђелија, Дојран и Битољ — грчко ратиште. На једном крају тог система постојали су смештај, обука и југословенска државна инфраструктура, а на другом Вич, Грамос, Флорина и друга подручја северне Грчке у којима се водио рат.
Међународни документи потврђују исту слику са друге стране границе. Специјални комитет Уједињених нација за Балкан — UNSCOB у документу A/644 посебна поглавља посвећује преласцима грчких герилаца из Грчке у Југославију и њиховом повратку, пуцању са југословенске територије, логистичкој помоћи и лечењу рањених грчких герилаца у Југославији и њиховом враћању у јединице, а оригинални извештај налази се у Дигиталној библиотеци Уједињених нација на адреси digitallibrary.un.org/record/
Један посебно упечатљив случај забележен је у америчкој дипломатској документацији 1947. године, када је грчка армија у области Белес–Кука потиснула око 600 герилаца према југословенској граници, а посматрачи су забележили митраљеску ватру из правца југословенских граничних положаја, минобацачку ватру са југословенске стране и допремање залиха из Југославије. Документ је објављен у збирци Foreign Relations of the United States, 1947, Volume V и доступан је на адреси history.state.gov/
Америчка процена од 9. јануара 1948. године била је још непосреднија, јер је у Вашингтон јављено да југословенска влада грчком комунистичком покрету пружа економску помоћ преко различитих комитета, дипломатску подршку одржавањем веза са представницима Маркосове Привремене демократске владе, пропагандне могућности и војну помоћ кроз оно што документ назива „logistical and other support“, због чега је америчка дипломатија процењивала да се Београд приближава фактичком признању комунистичке владе генерала Маркоса Вафијадиса. Оригинални документ налази се у Foreign Relations of the United States, 1948, Volume IV, на адреси history.state.gov/
Улога Југославије не може се, међутим, разумети без македонског питања, једног од најосетљивијих проблема читавог рата, јер је у северној Грчкој живело бројно словенско становништво које извори, зависно од политичке и националне перспективе, називају Словенима, Македонцима, Славомакедонцима, славофоним Грцима или Бугарима, а значајан део тог становништва приступио је комунистичком покрету и Демократској армији Грчке. Његово политичко и војно организовање ишло је и преко НОФ-а — Народноослободилачког фронта, док је Титова Југославија истовремено у својој федерацији створила Народну Републику Македонију и са Георгијем Димитровом у Бугарској отворила питање Пиринске Македоније и будућег федералног повезивања две комунистичке државе.
Победа комуниста у Грчкој зато за Тита није значила само долазак идеолошки сродне власти у Атини, него је могла да отвори и питање Егејске Македоније и будућег распореда снага на Балкану, због чега је Београд у подршци грчким комунистима био спреман да иде даље него што је Стаљин сматрао политички разумним. Совјетски вођа није желео да због Грчке ризикује непосредан сукоб са Великом Британијом и Сједињеним Државама, док је Тито, охрабрен победом сопственог партизанског покрета, веровао да Југославија може постати средиште много ширег комунистичког и федералног преуређења Балкана.
У том контексту посебну тежину има састанак југословенског и грчког комунистичког руководства 21. фебруара 1948. године, на којем су са грчке стране били Никос Захаријадис и Јанис Јоанидис, а документа о разговору налазе се у некадашњем Архиву Јосипа Броза Тита, са ознаком AJBT, I-2-a/35. Разговор је вођен у тренутку када је Стаљин већ показивао незадовољство Титовим самосталним балканским потезима, али је југословенско руководство и даље било спремно да настави подршку грчким комунистима, што показује да Београд своју грчку политику није у сваком тренутку једноставно спроводио по налогу Москве.
Када је 28. јуна 1948. године објављена Резолуција Информбироа и када је сукоб Тита и Стаљина постао отворен, руководство Комунистичке партије Грчке нашло се између Москве, чији је ауторитет у комунистичком свету био готово апсолутан, и Београда, чија им је држава пружала оно што Совјетски Савез због географске удаљености није могао непосредно да обезбеди — границу, болнице, обуку, материјалну помоћ, курирске правце и могућност да се људи повуку из Грчке, опораве и поново врате на ратиште.
Никос Захаријадис и руководство Комунистичке партије Грчке изабрали су Стаљина, али југословенска помоћ није престала истог дана, па је током наредних месеци долазило до постепеног распада савезништва, међусобних оптужби и коначно отвореног непријатељства. Још 12. јула 1949. године амерички дипломатски извештај бележио је да је материјална помоћ из Југославије опала, али да ниједан посматрач UNSCOB-а још није могао да извести да је потпуно престала, док је комунистички радио већ нападао „Титову клику“. Документ је доступан у Foreign Relations of the United States, 1949, Volume VI, на адреси history.state.gov/
Пре тога је британски представник Фицрој Маклејн у разговору са Титом, забележеном у дипломатском извештају од 30. јуна 1949. године, добио уверавање да Југославија више неће дозвољавати герилцима који пређу њену границу да се врате у Грчку ради наставка борбе и да им неће пружати дотадашњу помоћ, док је Тито у истом разговору говорио о потреби западних кредита Југославији. Документ је објављен у Foreign Relations of the United States, 1949, Volume VI и доступан је на адреси history.state.gov/
А онда је 10. јула 1949. године, у говору у Пули, Тито јавно објавио затварање југословенско-грчке границе. Амерички амбасадор у Београду Кевендиш Кенон у телеграму од 13. јула издвојио је управо грчки део Титовог говора као његов најзначајнији део, бележећи и Титову оптужбу да га грчки комунисти клевећу како би, ако буду поражени, за свој пораз могли да окриве Југославију. Оригинални Кенонов телеграм налази се у Foreign Relations of the United States, 1949, Volume VI, на електронској адреси history.state.gov/
Само неколико недеља касније, у августу 1949, грчка владина армија, снажно помогнута америчким оружјем, новцем и војним саветницима после проглашења Труманове доктрине, покренула је завршне операције на Вичу и Грамосу, а Демократска армија сада више није имала југословенску територију као сигурну позадину за повлачење, лечење и прегруписавање, због чега су се после пораза њене главне снаге повукле према Албанији и крајем августа 1949. Грчки грађански рат био је практично окончан.
Колико је југословенска територија до тада била важна грчким комунистима показује и готово ироничан амерички документ из септембра 1949, настао када је Вашингтон већ разматрао шта би се догодило у случају совјетског напада на Титову Југославију. У том документу се предлаже да, уколико Совјети заузму већи део земље и Тито буде приморан да води герилски рат, Запад користи грчку територију за подршку југословенским герилцима на исти начин на који су југословенска, албанска и бугарска територија претходно коришћене за помагање грчких герилаца. Документ је објављен у Foreign Relations of the United States, 1949, Volume V, на адреси history.state.gov/
Тако је Тито у истом рату одиграо две прљаве и подле улоге: најпре је годинама помагао грчким комунистима да воде оружану борбу против међународно признате владе суседне државе, а онда им је, када су после његовог сукоба са Стаљином постали политички противници и када му је за опстанак Југославије било неопходно приближавање Западу, затворио границу без које је њихов војни положај постао готово неодржив. Југославија, која је још почетком 1948. у западним документима означавана као један од најважнијих спољних ослонаца грчких герилаца, већ крајем 1949. постајала је земља чији је опстанак против Стаљина улазио у стратешке интересе Сједињених Држава и Велике Британије.
Иза великих политичких комбинација остали су, међутим, људи чија се судбина не види на дипломатским картама — погинули борци обе стране, цивили, становници спаљених и напуштених села, политички затвореници, десетине хиљада избеглица и хиљаде деце која су током рата напустила своје домове. Милан Ристовић је управо њима посветио посебну монографију „Дуги повратак кући — деца избеглице из Грчке у Југославији 1948–1960“, Београд, 1998, док Катерина Мирчевска у студији „The Children Evacuated from Greece in 1948: To the Eastern-European Countries and Yugoslavia“, објављеној у часопису Politeja, 2014, наводи око 28.000 македонске и грчке деце евакуисане из ратних подручја у Југославију и друге земље источне Европе. Рад је доступан преко DOI адресе doi.org/10.12797/Politeja.11.
Питање те деце остало је једно од најболнијих и политички најспорнијих наслеђа рата, јер су комунистички извори говорили о евакуацији и спасавању деце из ратне зоне, док је грчка влада говорила о „педомазоми“, односно отимању деце, а истовремено је и сама грчка држава велики број деце смештала у установе под покровитељством краљице Фредерике. Управо због тога историју те деце није могуће свести на пропагандну формулу било које од две стране, јер су иза политичких назива остале породице раздвојене на године, а понекад и заувек.
Истој историји припада и прича о хиљадама жена које су грчке власти затварале и интернирале на Хиосу, Макронисосу и Палео Трикерију, међу којима нису биле само супруге, мајке и сестре комунистичких бораца него и учеснице покрета отпора, политичке активисткиње, курири и жене непосредно повезане са комунистичким покретом. То, наравно, не значи да је Југославија управљала логором на Трикерију или да је била непосредно одговорна за његово постојање, за шта нема доказа, али се судбина тих жена не може разумети изван истог рата у којем су се Буљкес у Бачкој, југословенске болнице и тајни путеви преко Македоније налазили на једној, а грчки затвори и острва прогонства на другој страни фронта.
Последице рата нису нестале последњим пуцњима на Грамосу и Вичу, јер је после пораза комуниста велики број њихових бораца, политичких активиста и чланова породица напустио земљу и деценијама живео у Југославији, Чехословачкој, Пољској, Мађарској, Румунији, Совјетском Савезу и другим социјалистичким земљама, док су у самој Грчкој комунисти остали ван закона, политички затвореници и прогнаници годинама су били изложени репресији, а подела на победнике и поражене наставила је да обликује политички живот земље све до пада војне хунте 1974. године и легализације Комунистичке партије Грчке.
Посебно дубок ожиљак остао је у грчкој Македонији, где су породице биле подељене ратом, границом, идеологијом и спором око националног идентитета, па су многи словенски, односно македонски становници северне Грчке после пораза ДСЕ остали у Југославији и другим комунистичким државама, док су питања њиховог држављанства, имовине, националног идентитета и права на повратак остала отворена генерацијама.
Због тога се улога Титове Југославије у Грчком грађанском рату не може свести на неколико пошиљки оружја нити на романтичну причу о интернационалистичкој солидарности балканских комуниста, јер доступна документа показују много шири механизам у којем су постојали прихват људи, Буљкес, војна обука, УДБ-а, Ранковић и Капичић, курирски и гранични правци преко Ђевђелије, Дојрана и Битоља, лечење рањеника и њихово враћање у јединице, политичка и пропагандна помоћ, као и југословенске амбиције које су се преплитале са македонским питањем и Титовом представом о новом распореду снага на Балкану.
Границе Грчке после тог рата нису промењене, али су хиљаде људи остале са погрешне стране нечије политике, многи се никада нису вратили у своја села, деца су одрастала далеко од домова из којих су одведена, жене су године проводиле на острвима прогонства, а породице су расуте од Егејске Македоније и Војводине до Чехословачке, Пољске и Совјетског Савеза. У том раскораку између великих Титових балканских планова и судбина обичних људи можда се најбоље доказује због чега је улога Тита, југословенских комуниста и државе Југославије у Грчком грађанком рату остала перфидна, прљава и мучна страница наше послератне историје. Та прљава Брозова „работа“ и политика најпре је помогла да се рат распламса и продуб. Када су се интереси Београда променили, Југославија је помогла да једна од зараћених страна остане без своје најважније позадине.
Зато мислим да дугујемо Грцима вишеструко извињење уз молбу за опрост.
