Тајне куће у Господар Јевремовој
Београдске куће крију многе лепе и тужне приче које по ко зна који пут открива све популарнија фејсбук група Било једном у Беораду. Ево приче коју нам даје Софија Мришук.
Ова бајковита кућа с фотографије у Господар Јевремовој, једна која се налазила у Маршала Пилсудског, једна у Поенкареовој и једна на Дедињу, а можда и која још, су неке од тих које крију приче о успеху, губитку, љубави, радости и боли једне разгранате и међусобно повезане породице, а све почиње од господина трговца Михаила Л. Ђурића (Крагујевац, 1863-Београд, 1944).
Михаило је био један од најуваженијих представника старе београдске чаршије. После завршене ниже гимназије прешао је у Београд и завршио трговачку школу. Касније је био члан познате фирме Месаровић и Павловић, а затим и њен власник.
Јавне друштвене функције почео је да обавља 1884. као члан управе Београдске трговачке омладине, чији је био потпредседник и председник. Дуго година био је уредник и директор „Трговинског гласника“. Као човек изузетне културе и несебичног карактера био је необично цењен у свим круговима, па је 30 година био члан Управе Народне банке, већник и председник Трговинске коморе, члан и председник Хипотекарне банке Трговачког фонда, председник Београдске берзе. Одликован је највишим државним одликовањима, али би највредније одликовање било да данашња трговачка поколења чувају сећање на њега као на светли пример неуморне истрајности у раду за опште добро.
Кућу коју видимо на фотографији, иако је данас у незавидном стању, саградио је за своју породицу око 1910. по пројекту архитекте Јована Новаковића, као кућу с приземљем и једним спратом, богате орнаментике, са угаоним кубетом. Али, ово није та прича коју сам желела да поделим са вама.
Један од његових потомака је познати филолог, лингвиста, историчар језика, професор, свима добро познати Иван Клајн.
Елем, Михаило, чији је отац Лука водио порекло из Катунске нахије, је са супругом Ружом имао ћерке Аницу, Љубицу и Иванову мајку Стану. Аница је са Србом Мијатовићем, трговцем, имала сина Павла и ћерку Љубицу. Друга његова ћерка Љубица је била удата за трговца Јову Живадиновића и са њим имала синове Димитрија, карикатуристу, и Михаила, декана Архитектонског факултета. Поживела око 100 година и успела да пренесе породичну историју, неке анегдоте и цртице из живота потомцима који то сада љубоморно чувају.
А Стана (1905-1986), пијанисткиња, музиколог и професор, је ступила у први брак са Владиславом Рибникаром с којим је родила сина Слободана, академика, и ћерке Милицу и Ивану. Касније се преудала и у браку са Хугом Клајном 1937. родила Ивана.
Кућа Клајнових налазила се у тадашњој улици Маршала Пилсудског, а млади Иван се сећа да је био потпуно опчињен трамвајима који су тутњали и тандркали поред ње. Срећа није дуго трајала и наступио је Други светски рат. Кућу су им запленили Немци, отац Хуго отпутовао је за „Венецију“, како су објаснили маломе Ивану, а уствари се крио у Београду под другим презименом код пријатеља негде на Лиону. Хуго је преживео, али његове сестре и њихове породице нису биле те среће. Страдали су у логору Јасеновац.
Све ћерке Михаила Ђурића поново су се са децом током рата окупиле у родитељској кући у Господар Јевремовој, у којој су деца провела рат играјући се у свом малом свету, између „четири зида“.
Михаило Л. Ђурић није дочекао ослобођење, као ни кућа породице Хуго у Маршала Пилсудског, пошто су је Немци, повлачећи се, дигли у ваздух.
Укратко, када би зидови ове куће на фотографији могли да причају…
