Стразбур адреса за заштиту цркава у Црној Гори

Пише: Предраг Савић, адвокат и писац

Уколико Скупштина Црне Горе на седници заказаној за 24. децембар усвоји Закон о слободи вјероисповести или уверења и правном положају вјерских заједница са све дискриминаторским и одредбама које ограничавају стечена права на имовину и веросиповест Митрополије црногорско приморске и њених православних верника, држава Србија би морала да покрене поступак против Црне Горе пред Европским судом за људска права у Стразбуру. Мало је познато да је овај Суд надлежан, да на основу члана 33. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и за решавање спорова – када једна држава потписница Конвенциеј укаже на кршење права и слобода у другој држави потписници!

У овом случају 100 страна примедби на поменути Закон о (не)слободи вероисповести које је правни тим Митртополији Црне Горе, уз допунску анализу кршења стеченог степена права и слобода из поменуте Конвеције, представља солидан основ за покретање једног оваквог спора пред судом у Стразбуру. Тим пре што нема никаквог демократског и правног оправданог разлога за такво ограничавање слободе веросиповести из члана 9. Европске конвенције и права на мирно уживање имовине из члана 1. Првог додатног протокола уз Конвенцију.

Иначе, Европски суд у Стразбуру има већ завидну судску праксу и у оваквим условно названим међудржавним споровима. Најпознатији такав међудржавни случај је „ Ирска против Уједињеног Краљевста“ из 1978. године. Спор је настао приликом акција британских власти на гушењу тероризма у Северној Ирској у периоду од 1971. до 1975. године. Тада су примењиване ванредне мере лишавања слободе и задржавања. Приликом примене тих мера британске власти су испитивале ухапшене уз помоћ такозваних пет комбинованих техника.

Комбиноване технике су се састојале од: вишечасовно приморавање стајања уз зид, стављања платнених кеса на главу, излагања затворених сталној заглушујућој буци, спречавању сна и изгладњивању. Поводом „тужбе!“ ирске државе Европски суд је донео пресуду у којој је констотвао да такво понашање вританских власти представља нечовечно и понижавајуће поступање противно члану 3. Европске конвеницје.

Резултат слика за манастир морача
Симбол православља и српске вере у Црној гори: Манастир Морача подигнут је у 13. веку

Предлог црногорског Закона о (не) слободи вјеросповести представља јединствен негативни закондавни подухват у савремнеој европској историји јер се, на основу одлука са Конгреса ДПС, владајуће партије и на инцијативу извршне власти доводи у неповољан положај (дискриминише) најбројнија верска заједница и уједно традионална црква у држави, а све у циљу формирања нове цркве под окриљем државе! Стуб те политике представља намера да се отме део имовине која вековима припада Митрополијии црногорско приморској тј. Српској православној цркви.

Евроспки суд у Стразбуру суди на основу судских преседана а, када је у питању заштита права на мирно уживање имовину донето је више хиљада пресуда. Аутор овог текста припремајући се за предмет КИПС против Црне Горе прочитао је више од 12.000 страна судске праксе са пресудама које санкционишу задирање у суштину и форму имовине. Европска Конвенција и пракса Европског суда установили су правна правила која су проширили појам имовине из домаћег црногорског законодавства и тако смањили на минимум задирања у право на мирно уживање имовине. Када се та правна правила и пракса примене на Закон (не) слободи вјероисповести долази се до закључка да Европски суд мора да санкционише одредбе из тог Закона или ће, у супротном, урушити сопствене темеље, углед и принципе делања!

Остаје питање како исплословати реакцију државних власти Србије и покретање поступка пред Европским судом због кршења права на слободу веросиповести и мирно уживање имовине. Такво покретање поступка са аспекта српског националног, верског и културног идентета има велико оправдање. Председник Србије Александар Вучић би са једним таквим потезом показао да поседује државничке квалитете и поштује савремена достигнућа, обавезе и права из сфере „евроспког права људских права“. Такав потез не би нико могао да тумачи као мешање у унутрашње ствари Црне Горе, нити као нарушавање добросуседских односа.

У питању је класично коришћење права из Европске конвенције, коју су ратификовале и уврстиле и у домаће законодавство и Србија и Црна Гора. Таква реакција државе Србије је уставно и законско право и обавеза које упориште има у међународном праву, а не хир! На крају је то и прилика да председник Александар Вучић докаже да је с правом носилац највишег одликовања које додељује СПЦ!

Да би реаговао државни агетнт тј. представник Србије пред Европским судом то морајиу да захтевају Митрополија, Свети синод СПЦ ….. Ово је ситуација када треба тражити и ванредно заседање Светог сабора СПЦ. Са предстојећег Народног сабра у Никшићу треба упутити баш такве захтев.

Ако то све не уроди плодом онда треба у Србији организовати и спровести својеврсну народну иницијативу – са потписивањем захтева за покретање поступка пред Европским судом! У свим православним храмовима и парохија, на улицама и трговима скупљали би се потписи. Пола милиона потписа би приморало сваку власт да реагује!

Митрополија црногорско-приморска мора у свој правни тим да укључи најеминетније познаваоцице из области „европског права људских права“. Да уз помоћ помесних православних цркава организује хитно један научни скуп где ће се указати на потребу поштовања достигнутог степена права на веросиповест и мирно уживање имовине и погубност предложених норми из Закона о вјерској (не) слободи!

Ово је прилика и да Свети синод СПЦ покаже и докаже свој углед међу осталим патријаршијама и архиепископијама, али и у другим традиционалним верским заједницама, чије глас и став могу помоћи у рушењу дискримнаоторских законских одреби!

Насловна фотографија: МАнастир Михољска превлака/фото: Зоран Јовановић Мачак

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.