Srbi ne znaju srpski jezik

Čini mi se da je ranije to bio stvaralački sporazum knjiga i čitalaca. Danas su čitaoci uglavnom prerasli u posetioce. Pre tridesetak godina, u Pekingu, gledao sam kako roditelji izvode decu u tek otvorenu nemačku robnu kuću. Išli su da gledaju. To im je bila nagrada. Nisu (onda!) mogli da kupuju. Tako i naš svet, sada, đaci naročito, gledaju skupe knjige na srpskom i drugim jezicima. A oni najodaniji knjizi ne mogu da uđu – nemaju ni za ulaznicu. Bilo bi pravično da je prilaz knjigama slobodan, besplatan, i da su izdanja jeftinija. Želeo bih da što više ljudi izlazi iz sajamskih hala s knjigama u ruci i da se što više različiti jezici prevođenjem sporazumevaju, da se prožimaju, da se ne ugrožavaju, da veliki ne guše male. Želja je jedno a zbilja nešto drugo. Ali, u svakoj želji ima i nade – poručuje izdavačima, posetiocima i gostima ovogodišnjeg Sajma knjiga Miro Vuksanović, koji je, zajedno sa gostom iz Austrije Karlom Markusom Gausom, otvorio 62. Međunarodni beogradski sajam knjiga.

* Kako kao akademik i književnik vidite stanje srpskog jezika, pisane reči i izdavaštva u Srbiji?

– Srpski jezik je ugrožen spolja i iznutra. Tuđice nisu najveća opasnost kako se obično misli. Ima ih od starina, biće ih i u vremenu koje dolazi, još više. To je prirodna pojava ako umemo da nađemo meru i ako ne zamenjujemo svoje izraze da bismo se istakli učenošću. Svakog dana koristimo sve manje reči svog jezika. Srbi ne znaju srpski jezik. Služe se minimalnim delom svog jezika. Zbog pomodarstva, lakomisleno, svoje divne izraze proglašavaju za arhaizme. To je nelogično i nasilno delovanje. Retko ulazimo u najsigurnije kuće za maternje reči – u knjige. Mislimo da je pismenost sposobnost za pisanje imenica i drugih vrsta reči. A nije. Pismenost je okupljanje reči po smislu, redu i načinu koji je privlačan. Pismenost je u umetničkoj književnosti. Ima izdavača koji to nisu razumeli. Nude silikonske knjige. Podilaze niskom ukusu. Nemaju lektore i korektore. Ima i onih koji misle da je luksuzna knjiga prava stvar. A nije. Prava stvar je dobro štivo.

* Šta mislite o oceni nekih vaših kolega akademika da je srpska književnost već poduže zatvorena u „rezervate“ izvan kojih ne dopiru reči pisaca, kojima je ostavljena sloboda da pišu o svemu što žele?

– Dobro je što pisci, u svojim rezervatima, mogu da pišu po svojoj volji. Ali, nije dobro što bez ikakvih normalnih postupaka, bez uređivanja i recenzija, mogu da objave sve što napišu. Da budem sasvim jasan: pritom mislim na diletantske knjige, na kič koji se širi kao ambrozija, mislim na knjige od perja, koje ne izlaze iz kreveta i prizemljuša. Nikad nije toliko knjiga štampano kao u vremenu dok se govori o smrti knjige zbog digitalnih i sličnih načina sporazumevanja. Ali, nikad nije bilo toliko knjiga koje su nam apsolutno suvišne. To ne može da bude dobra pojava. I nije dobro što je književnost prigušena politikom, što se o piscima najčešće govori kada se uključuju u stranačke i srodne odnose, što se dele po tuđim merilima i što se sudaraju na književnu (svoju) štetu. Reč nedelje nije pesnička ako nije i politička, a to je, po pravilu, reč – podanička. U tom pridevu je prvi problem, uvek, za svakoga, pa i za pisca.

* Ovo je godina važnih književnih i istorijskih godišnjica: osam vekova od krunisanja Stefana Prvovenčanog, 250 godina Filipa Višnjića, 170 godina „Gorskog vijenca“, vek i po od Bodlerove smrti, 125 godina od Andrićevog rođenja, 100 godina od smrti Vladislava Petkovića Disa i Milutina Bojića, pola veka romana „Derviš i smrt“ i decenija bez Nikole Miloševića i Stevana Raičkovića. Neke od njih biće obeležene samo na Sajmu knjiga. Da li dovoljno poštujemo svoju književnu prošlost i istoriju?

– Trebalo bi da otvorimo raspravu zbog čega nismo obeležili 1847, njen značaj za srpsku duhovnost, jezik i književnost. Te godine, osim Gorskog vijenca, objavljeni su i Vukov prevod Novog zavjeta, Brankove Pesme i Daničićev Rat za srpski jezik i pravopis. Sa Vukovim Srpskim rječnikom, čije će prvo izdanje 2018. imati dva veka, pomenuti naslovi su temelj novije srpske literature. Pišemo po Vukovim pravilima. Govorimo po njegovim pravilima. Ali, istog Vuka, njegovim načinom, bez prekida napadamo. Takav slučaj nije poznat. Niko kao mi ne ume da stvara čuda za čuđenje. Takvo čudo je da među odabranim godišnjicama nema pomena renesansnog Stojana Novakovića. I tu ću da stanem.

Korisno je obeležavanje datuma koji su važni, ali po njihovom izboru govorimo da li smo ih zaslužili. Ogromne pare smo potrošili da obeležimo sto godina od početka Prvog svetskog rata. Nisam siguran da ćemo dogodine glasno proslaviti kraj tog Rata i pobedu u njemu. To niko javno ne pominje i to znači da priprema nema.

Pravi odnos prema tradiciji kaže da iz prošlosti treba da uzimamo ono što je važno, suštinsko, tako što ćemo iz svakog perioda otkad nas ima izdvajati najbolje i tako stvarati celinu, dizati obelisk vlastite civilizacije. Razume se da to nije dovoljno. Svaka generacija mora dati svoj prilog i svoj vidljiv znak. Pažljivo slaganje vremena je najbolja veza sa prošlošću.

* Kako vidite budućnost srpske kulture?

– Sve je neizvesno. Živimo u suludastom dobu. Čovek je veliki broj pronalazaka pretvorio u cevi koje je u sebe okrenuo. Andrić je zapazio da u ratovima i tragičnim sukobima najviše stradaju reči i kultura. Međutim, ako ostavimo takve slutnje, lako ćemo videti oko sebe da su nam ustanove kulture sirotne, da se slavi otvaranje onoga što nije smelo da bude zatvoreno, da postotak izdvajanja za kulturu ima nulu na početku. Lako je predvideti kako će nam s nulom biti u budućnosti. Ostaćemo na nuli. Možda je i to optimizam.

IZVOR: DANAS