Srbi na ognjištima bez vode i struje

Naši ljudi koji se vraćaju u Dalmaciju bore se da povrate imanja na koja sade bademe, masline i orahe, ali im tamišnje hrvatske vlasti još uskraćuju elementarne uslove za život

Piše: Marko Lopušina

I ovog leta u Dalmaciji dešava se veliko saborovanje Srba. Dok mnogi odlaze u hrvatska letovališta na odmor, izbegli srpski narod koji živi u Srbiji dolazi u dalmatinski zavičaj da radi. Naši ljudi se vraćaju u Hrvatsku na svoja ognjišta i na taj način bore se da povrate imanja, da ih spasu od propadanja i da na njima rade i žive.

-Bilo nas je tridesetoro u mom rodnom selu. Došli smo da proslavimo slavu Sveti Ilija, da deci slavimo rođendane, da obnovimo oronule kuće i zapuštena dvorišta, da pročistimo voćnjake, oživimo imanja i sredimo selo da može u njemu normalno da se živi. Svi se mi godinama vraćamo malo pomalo u zavičaj, gde širimo voćarstvo i svoj biznis da bi imali od čega da živimo.

Ovo mi je pričao Boža Plavšić, kršni Dalmatinac koji se u Beogradu izržava kao radnik u piljari. Ima 55 godina, ženu i troje dece u Batajnici. Nekadašnji zadarski mesar, godinama radi kod gazde na prodaji voća i povrća. Mekan i ljubazan, nasmejan sa dalmatinskim akcentom srpskog jezika privlačan je Beograđanima. Vole da ga slušaju kako im priča o svom novom maslinjaku u Dalmaciji, u kome je lane iscedio 100 litara ulja. I sada ga prodaje po 15 evra litar. Sa tim parama školuje decu, koja završavaju fakultete po Beogradu.

-Deca su nam Beograđani i pravi Srbijanci, ali ih mi stariji učimo da budu i Dalmatinci. Sadimo poslednjih godina masline, bademe i orahe. Otopljavanje im prija, pa odlično rađaju. Pola roda je za naše porodice, a pola za prodaju. Deca su zavolela taj posao i rado idu u Dalmaciju kad je naša slava, ali i kada je berba maslina ili badema – priznaje zadovoljno Boža.

Boža je poreklom iz okoline Skradina, male varoši kod Šibenika i obodima Nacionalnog parka Krka. Tu je nekada živelo oko 11.000 Srba, a sada ih povremeno, naročito leti kada se okupe ima jedva par stotina.  Skradin sa selima je bivše srpsko područje. Nastao je kao varošica početkom 19. veka kada je Teodor Šljivar darovao srpskoj pravoslavnoj crkvi u Skradinu, svoju kuću vrednu 7.000 od čega je nastala parohija SPC.

Ona danas pripada Arhijerejskom namesništvu šibenskom u sastavu Eparhije dalmatinske. Parohiju SPC  čine Skradin, Bratiškovci i Čista Mala. U Skradinu se nalazi hram Srpske pravoslavne crkve Sv. Spiridon, sagrađen 1687. godine, oštećen u ratu 1991–1995. godine, kao i crkva Sv. Petke, koja se nalazi na groblju u Skradinu, sagrađena tridesetih godina 20. veka.

Srbi su činili većinu stanovništva u Bribiru, Bratiškovcima, Cicvarama, Goricama, Gračacu, Međarima, Plastovu, Skradinskom Polju, Sonkoviću, Velikoj Glavi, Žažviću i Ždrapnju. Najčešće slave svetog Iliju i svetog Tomu.

-Stanovništvo je poreklom iz Hercegovine, doseljeno u 17. veku. Uglavnom se bavilo trgovinom i rudarstvom u obližnjem rudniku bakra koji je zatvoren poslije Drugog svjetskog rata. Neki stanovnici su takođe odlazili na rad u rudnike u Belgiju. Tokom Drugog svjetskog rata je, budući da se nalazilo u zoni koju je anektirala Italija, i izvan NDH, pošteđeno ustaškog progona, ali je dosta seljana nastradalo u međusobnim obračunima partizana i pripadnika četničkog pokreta, koji su lokalno stanovništvo mobilisali u svoje redove. Tokom rata u Hrvatskoj devedesetih godina Srbi su izbegli u Srbiji, mahom u prigradske opštinama Beograda ili u inostranstvu, u SAD i Australiju, uglavnom – priča sveštenik, otac Milan.

Kada su početkom 21. veka počeli da se vraćaju u zavičaj izbegli Srbi su spasli Skradin i sela od propasti, jer su početkom devedesetih godina počeli d a razvijaju i morski turizam.  Zbog rukavca u Skradin mogu da uđu jahte i manje brodice, pa je mesto postalo tiha luka za imućne turiste. Tu su i Nacionalni park Krka, vodopadi, jezero, Muzej automobila.

Svaki Srbin sa imanjem ima najmanje po 30 stabala maslina. Poslednjih godina Srbi sade i bademe, koji jako dobro uspevaju.

– Badem cveta u februaru i kasnije u divnim bojama. Osetljiv je na hladnoću, pa postoji rizik da ne rodi ako se pojavi mraz. Ali badem je kao orah voćka čije je jezgro jako zdravo kao hrana. Puno se troši po hotelima na obali mora, u Zagrebu i Splitu i odlično se prodaje. Bademovo ulje je izvrsno za trudnice i bebe. A bademovo brašno je bezglutensko, proteinsko i zdravo. A uzgoj maslina i badema su postali moja strast i ljubav prema rodnom kraju – kaže Stana Božić uz sela Velika Glava, koja ih prodaje na veliko i na malo.

Ona planira iz Švajcarske da se vrti u zavičaj, jer je našla stari smisao svog života. Neguje i oko 70 stabala maslina, različite starosti i različitih sorti, a najviše Oblica i Krvavica. To je srpska autohtona sorta, koja rađa redovno ali je vrlo škrta te daje oko 12 kg ulja na 100 kg maslina.

Srbin, Nikola Milović (na fotografiji levo), poznat kao dogradonačelnik Skradina objašnjava da je srpski život u Dalmaciji jako težak:

-Ovdašnji Srbi danas žive u desetak naselja – u Velikoj Glavi, Bratiškovcima, Bribiru, Žažvićima, Mađarima, Gračacu (ima ih sedamdesetak posto), Sonkovcima, Plastovu i samom Skradinu. Reč je uglavnom o starijoj populaciji, a ima i ponešto povratnika. Kad naši ljudi vide da u svetu nema hleba bez teških odricanja, vraćaju se ovamo gde i nema neke perspektive. Srpska zajednica je malobrojnija i njeni žitelji ubrzano umiru. U poslednjih nekoliko godina umrlo je samo u Bratiškovcima više od stotinu ljudi, a rodilo ih se svega desetoro.

Očekuje da Ministarstva poljoprivrede Hrvatske poveća dotacija za razvoj voćarstva u srpski naseljima oko Šibenika. Dve porodice u srpskom selu Gračacu uzgajaju masline i šljive. Žive u kamenoj staroj kući, a da nemaju vodovom i kanalizaciju.

-Opština Šibenik nam nije dala vodu, a ni struju – kažu Srbi.

Stariji pričaju da su nekada srpska sela imala i vodovod i velike trafo stanice za struju, a da od 1995. godine kada je sve to porušeno, a narod oteran, nema vode, a nema ni struje. Stare velike trenfo stanice zamenili su Hrvati i stavili im neke male, koje crkavaju kad uključiš bilo koji aparat ili mašinu u domaćinstvu.

-Vodu dobijamo kad nam je Hrvati dovezu u cisternama. Tretiraju nas kao stoku na pojilu, a ulažemo novac u voćarstvo i poljoprivredu, proizvodimo ih hranu i plaćamo im porez – pričaju dalmatinski Srbi.

Nikola Milović to potvrđuje:

-Najveći je ovdašnji problem nedostatak vodoopskrbne mreže u sedam mesnih zajednica, uglavnom onih sela u kojima žive Srbi. I bivšem i sadašnjem gradonačelniku često ponavljam općepoznatu činjenicu – da bi naša Krka vodom mogla opskrbljivati Pariz ili Njujork, a ne opskrbljuje ni skradinsko zaleđe. A EU je rekla da do 2020. u svim njenim članicama, pa i u Hrvatskoj, mora svuda da ima vode.

I objašnjava da Opština Šibenik pomaže Srbe povratnike kao sirotinju. Građanima lošijeg imovinskog stanja svake godine daje novac za kupovinu 3,5 kubika ogreva, kao i jednokratne pomoći. Na razne se načine pomaže i učenicima srpskog porekla.

Naš sagovornik Boža Plavšić posle euforičnog kazivanja o porodičnoj slavi i rođendanima u Dalmaciji, izrekao nam je jednu istinu:

-Naši ljudi koji se vraćaju u Hrvatsku na svoja ognjišta, bore se da povrate imanja na koja sade bademe, masline i orahe. Domobrani muče Srbe, jer im ne daju vodu i struju da žive normalno.

Šta se dogodilo ?

Nakon poslednjih izbora u Hrvatskoj domorbani, odnosno ustaše su dobile većinu i potisnule srpske stranke iz ministarstava privrede i poljoprivrede. Kad su preuzeli ove resore domobrani su zabranile srpskim strankama i političarima da u Vladi Hrvatske budu nadležene za razvoj ekonomije u srpskim selima Dalmacije. Ustaše ne daju da iseljeni Srbi povrate svoju imovinu, kuće i imanja. Ne dozvoljavaju da se srpski narod vrati na svoja imanja i da žive i rade u hrvatskom zavičaju.

Domobrani, odnosno hrvatska vlast samo glumi demokratiju i da poštuje standarde EU, koji nalažu pošten i ljuski odnos prema srpskoj nacionalnoj manjini. U Hrvatskoj još traje ratna atmosfera, slavlje zbog pobede i proterivanje Srba i naplaćuju se te zasluge političkom vlašću. A vlast je takva da odobrava tihi progon Srba. Mi se zato borimo da budemo na svome dok nas sve ne proteraju ili dok svi ne poumiremo u Dalmaciji – reče na kraju svoje ispovesti Boža Plavšić, vredni piljar iz Batajnice, izbeglica već skoro tri decenije, koji čezne za svojim srpskim zavičajem u Hrvatskoj.

Naslovna fotogradfija: Crkva Sv. Spiridona u Skradinu