Случај Милисава Игњатовића Јанка

Случај Милисава Игњатовића Јанка (1911-1942) представља једну од затамњених епизода из историје партизанског покрета. Овај адвокат из Ниша, члан КПЈ још од времена студија у Београду, од 1938. био је и секретар градског комитета партије, а потом и члан њеног окружног комитета који је покривао значајан део југоисточне Србије.

Игњатовићево име 1941. налазимо међу првоборцима Озренског партизанског одреда, а затим као заменика политичког комесара у Сврљишком (Нишавском) одреду. Са овом јединицом прошао је цео њен ратни пут, али је на њега судбоносно утицала тзв. Аћимовићева офанзива из јула 1942, када је одред десеткован у борбама.

Дуги маршеви, непроспаване ноћи, смрт ближњих, гладовање, а нарочито страх од учесталих издаја – све је то кидало нерве и мењало личност герилца. То се посебно видело на примеру Милисава Игњатовића, који је током потера чак 40 дана провео у скривању у једној пећини надомак Сићева. Када га је у октобру 1942. вођство партије одредило да ради на обнови разбијених партизанских јединица, али и да испита руководиоце и њихову улогу у претходним догађајима, Игњатовић је већ био у стању параноје.

„Увек мрачан и намрштен. Сагне главу и само мотри. Прави жандарм. Бојао сам га се“; „био је диктатор“, „никаквог другарства није било код њега“, „сваким гестом и погледом је улевао страх“ ‒ то су били неки од описа доживљаја новог руководиоца међу његовим саборцима, са којима је брзо нарушио релације.

И заиста, Милисав Игњатовић Јанко убрзо по доласку међу партизане у Васиљским планинама започео је истрагу над њима. На удару је била група бораца из нишког села Матејевца, али и прекаљени револуционари, попут Вељка Меденице Реље, секретара КПЈ у Алексиначком срезу и Владимира Живковића, једног од најстаријих чланова партије у том крају. Комесар их је осумњичио да су четници.

Сви они су једног момента били везани и потом одвођени на саслушање у једној појати, али нико од њих није слутио тортуру која ће уследити и толико трагично окончање минулих догађаја. Неки од учесника у њиховом мучењу о томе су оставили детаљно сведочење, у којима је описано да су осумњичене тукли, давили, пекли ужареним гвожђем по телу и гениталијама – као у времену инквизиције. Такав след догађаја касније је потврдио и сам Милисав Игњатовић, говорећи да се у вођењу тортуре угледао на предратну полицију и методе мучења Крста Попиводе:

„У почетку је батинан по табанима. После је печен жаром по целом телу – свуда, нарочито по полним органима. Усијаним шипкама од пушака је такође печен по целом телу. То што ништа није признао налазим да је зато што је несистематски мучен (мучен је од 9 х ујутро до 16 х по подне). Требало га је више тући по табанима!“ Напослетку су свих 16 осумњичених ликвидирани, од чега је један умро током тортуре, њих тројица су обешени, док су преостали усмрћени ножем. Потом су бачени у два бунара у селима Васиљу и Милушинцу.

На крају је преосталим борцима комесар Игњатовић одржао говор у којем је истакао да је „стрељање 16 организованих дражиноваца велика наша победа, већа него да је убијено сто Немаца“.

Међутим, недуго потом и сам Игњатовић се нашао под истрагом партије. Децембра 1942. његови саборци су га заробили и разоружали. Брзо је, кроз саслушање, а потом и суочавање комесара и његових људи, организована истрага, коју су водили Мија Станимировић Душко, Живан Васиљевић Марко, Момчило Сибиновић Слободан, Конрад Жилник Слободан и Душан Тасковић Срећко. Неки од њих (Станимировић, Жилник, Тасковић) настрадали су у рату, док су други након рата изградили завидне политичке каријере, због чега је цео догађај остао прилично затамњен, како у публицистици, тако и у историографији. Али, сачувана је 71 страна записника, која омогућава детаљну реконструкцију процеса.

“Саслушање над Јанком вођено је са батином. Мучен је истим мукама како је и он мучио па још и горим. Он је и печен са нарочитим гвожђем. Од њега је тражено да призна да ли је сарађивао са неком иностраном шпијунажом“, сећао се касније један од бораца. Тако је мучен данима. Истрага је завршена у поноћ 18. децембра 1942, а Игњатовић је свој исказ завршио драматично: уз клицање ЦК-у, ПК-у, Коминтерни, Стаљину и Димитрову, Црвеној армији и СССР-у – и поклич „смрт фашизму, слобода народу“.

Онда је, као у полицији, наступило „пооштрено саслушање“ у присуству чланова комисије. Једног тренутка, током тортуре, дао је изјаву која је ушла и у записник:

„Другови, може да се деси да под оваквим мукама и признам нешто што није истина.“

На питање „да ли су могли убијени другови да под таквим мукама признају и што није истина само да би престали да их мучите“, Милисав Игњатовић Јанко је одговорио:

„Могуће је. Муке су страшне!“

Тако је у наставку истраге „признао“ да ради за Интелиџенс сервис од 1937, да је дражиновац, да је крив за све претходне догађаје и да је саборце елиминисао као конкуренте, из личних разлога. Последња реченица коју је изговорио била је трагична:

„Дајте ми мало воде и завршите ми живот вешањем – немојте да пуцате да се не би открили!“

Тако је и било, некадашњи саборци су и њега и његове најближе сараднике обесили о дрво. Као и у случају оних партизана које су погубили Игњатовић и његови људи, до данас нису утврђени идентитети и оних бораца који су ликвидирани са њим; познато је тек име командира Ђорђа Крстуловића. Не зна се ни за њихово гробно место.

Посебно трагични димензију судбини Милисава Игњатовића Јанка дала је чињеница да је непуне три недеље после његове смрти, због учешћа у партизанском покрету, настрадала и његова породица. На стратишту на Бубњу код Ниша, као дотадашње заточенике логора на Црвеном крсту, Немци су 9. јануара 1943. стрељали његову мајку Драгињу, оца Михајла и брата Ратомира.

Историографија у периоду социјализма није се посебно освртала на овај случај, или је укратко извештавала о “трагедији“ која се завршавала стрељањем изгредника. Лик Милисава Игњатовића појавио се 1978. у популарној култури, у филму “Двобој за јужну пругу“. По сценарију Младомира Пурише Ђорђевића, иначе склоног на указивање неких погрешака из времена револуције, случај Игњатовића делимично је приказан кроз лик „секретара Мише“ (Марко Николић) ког, пошто је скренуо у параноју и створио нездраву атмосферу у одреду, осуђује делегат партизанског Врховног штаба, али смртну казну не врше његови саборци, већ он сам себи одузима живот, чувајући личну част и партизанску етику.

Ништа мање интересантан није и случај из 1982, када се председништво СУБНОР-а у Нишу обратило републичком одбору ове организације са питањем да ли приликом обележавања 50-годишњице планинарског савеза овог града на спомен-плочи сме бити уписано и име једног од оснивача савеза Милисава Игњатовића. Потом је указано и на догађаје из његове биографије, укључујући и контроверзе из 1942.

Извесни Б. Ј. написао је на маргини документа да се одобрава исписивање његовог имена на спомен-плочи, уз опаску да је „истина да је непријатељ убацивао агенте и чак врбовао неке у тим одредима“. Ипак, пуна истина о лику, делу и судбини Милисава Игњатовића Јанка је изостала – и њу је могуће реконструисати тек после много деценија, када су постали доступни дуго скривани документи првобитно похрањени у Архиву Србије и архивама безбедносних служби које су се овим питањима подробније бавиле.

Текст: Немања Девић (Аутор ће о случају Милисава Игњатовића Јанка сутра у 19 часова говорити сутра у Културном центру Крушевца