Кроз минско поље на кров Босне
ПОЗДРАВ СА ВЕЛИКОГ ВИТОРОГА, ЗАПАДНЕ ГРАНИЦЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕПише: Душан Марић
Трећи дан по Аранђеловдану договорио сам са својим комшијом Богољубом Кнежићем Морнаром (65) да се попнемо на врх Великог Виторога (1906), планине која се уздиже изнад Купрешког поља и Шеменоваца, нашег села. На успон смо кренули у подне, из Ћемалића, крајњег засеока Шеменоваца, а већ у 14 часова и 15 минута стајали смо на врху планине. Журним ходом, без одмора, растојање од десетак километара и висинску разлику од око 800 метара савладали смо за нешто више од два сата.
Богољуб, који се често, са друштвом или као водич планинарима из Републике Српске и Војводине, пење на Виторог, тврди да се никад нико на врх планине није попео за тако кратко време. Нормалан успон траје између три и по и четири сата. Послужило нас је лепо време. Иако је био 23. новембар до стотинак метара надомак врха планине, да би се мање знојили и замарали, попели смо се у поткошуљама. Ишли смо правцем Ћемалић – Мали Курозеб – Марића плећина – Извала – Марића клек – Крндијине кошаре. Успут, посебно кроз шуму где је било снега, наилазили смо на бројне свеже трагове медведа и дивљих свиња. На Богољубово инсистирање, на сам врх планине испели смо се право кроз – минско поље. Било је врло утешно кад ми је објашњавао да „ваљда нећемо бити те среће да данас станемо на мину“. И 20 година после рата око некадашњег војног објекта на врху планине (подземни град), посебно на северној страни планине, 
налазе се десетине противпешадијских нагазних мина „паштета“ и противпешадијских одскочних распрскавајућих мина ПРОМ, које су ту потављене у последњем рату.
налазе се десетине противпешадијских нагазних мина „паштета“ и противпешадијских одскочних распрскавајућих мина ПРОМ, које су ту потављене у последњем рату. На врху нас је дочекао хладан ветар са Хрбљине, мраз и леп поглед на „пола Босне“. Према Средњој Босни до Влашића и Вранице, према Мостару до Чврснице и Врана, према Книну до Динаре, на запад до Старетине и Шатора, на север до Мањаче, на северозапад до Грмеча, Клековаче, Луњеваче и Пљешевице. Педесетак метара испод врха налазе се бетонски тунели који воде у унутрашњост планине, до подземног војног објекта, у којем се до краја последњег рата налазио моћан радарски систем ЈНА. Од некадашњег хотелског комфора радних кабинета, спаваћих соба, центара везе, округлих салона за седнице, два подземна бунара, подземних цистерни за гориво итд. остали само голи зидови, из којих су ишчупани чак и каблови за струју. Захваљујући неспособној власти, лопови из Шипова, Гламоча и 
Купреса однели су све. Срби и Хрвати удруженим снагама. Било је то братство и јединство на делу. Да је прелепи објекат, у чију изградњу је уложено десетак милиона тадашњих немачких марака, сачуван убеђен сам да би годишње у њему ноћивале хиљаде туриста.
Купреса однели су све. Срби и Хрвати удруженим снагама. Било је то братство и јединство на делу. Да је прелепи објекат, у чију изградњу је уложено десетак милиона тадашњих немачких марака, сачуван убеђен сам да би годишње у њему ноћивале хиљаде туриста. Планина Велики Виторог налази се у југозападном делу БиХ, на граници између континенталне и средоземне климе. По Дејтонском споразуму врх планине, њене источне, северооисточне и југоисточне падине припале су Републици Српској и општинама Шипово и Купрес, док западне, југозападне и северозападне падине припадају Федерацији БиХ и општини Гламоч. Делови који припадају Републици Српској су прекривени густом смрчовом и јеловом шумом, док је други део планине бескрајни каменити пашњак, на којем скоро и нема дрвећа.
Планина је некад била прекривена катунима и стадима оваца, које су се „хиљадиле“, а данас њоме „газдују“ ветрови и дивље 
звери. Људи су отишли у потрази за бољим животом, њихове штале и куће уништили су пажари, а планину посећују само планинари и њени некадашњи становници, који понекад дођу да посете завичај. Док смо ми направили лепе фотографије, појели пршут који нам је спремио мој отац Зарија и попили као лед ледено бањалучко пиво „Нектар“, сунце је нестало са хоризонта изнад Гламоча, прсти на рукама су почели да се коче од хладноће, па смо кренули назад. Да би нам силазак са планине био занимљивији, одлучили смо да се вратимо другим путем. Право са врха планине кроз шуму према Јању и Стројицама, да би после тридесетак минута, негде близу Перине косе, избили на цесту која води у Шеменовце.
звери. Људи су отишли у потрази за бољим животом, њихове штале и куће уништили су пажари, а планину посећују само планинари и њени некадашњи становници, који понекад дођу да посете завичај. Док смо ми направили лепе фотографије, појели пршут који нам је спремио мој отац Зарија и попили као лед ледено бањалучко пиво „Нектар“, сунце је нестало са хоризонта изнад Гламоча, прсти на рукама су почели да се коче од хладноће, па смо кренули назад. Да би нам силазак са планине био занимљивији, одлучили смо да се вратимо другим путем. Право са врха планине кроз шуму према Јању и Стројицама, да би после тридесетак минута, негде близу Перине косе, избили на цесту која води у Шеменовце.
