Сјећање на посљедње тренутке моје мајке

Пише: Душан Марић

Први је дан у години. Да је жива, данас би мојој мајци Стани био рођендан.  Одлучио сам да на њу подсјетим овом причом. Сјећањима на њене посљедње тренутке. Не толико због рођендана, никад за њих нисам марио, једном сам се свога сјетио тек двадесет дана након што је прошао, већ што ми се чини да је лијепо нову годину почети са мајком. Макар и овако.

Можда ће неко рећи да је ствар превише лична али зар све што доживљавамо и о чему пишемо на неки начин није лично. Зато ти драги читаоче, којег вјероватно никад нисам чуо ни видио, не замјери. Успомена на мајку је, ипак, важнија од твог мишљења. А и знам да ће они до чијег мишљења ми је највише стало, а то су људи који су је познавали и сви они који су рођени и одрасли испод Великог Виторога, Радуше и Малована, кад ово прочитају осјетити топлину у души. Присјетити се завичаја и својих родитеља.

Мајка је преминула 18. маја 2020. године у Дому здравља у Шипову, у својој деведесетој години. Ни у посљедњим данима и сатима живота, кад је и њој вјероватно било јасно да је њеном путовању дошао крај и да ће се са Купрешког поља преселити на рајска поља, у која је увек вјеровала, нису је напустили одважност и смисао за хумор.

МАЈКА

Мој јуначе и ако умрем, нисам ни прва, ни посљедња. Доста сам и живила. Имала сам жељу да се још једном попнем на врх Скружњаче и погледам куд сам овце чувала и дјевовала али шта и ако се не попнем. Није смак свијета. Више људи које знам има на оном, него на оном свијету. Чим се чује да сам ја дошла тамо, сви они ће се окупити да им испричам новости.

КОМШИЈА ШПИРО

Ја јутрос дошао у пола четири. Она, покој јој души, пита, како си ти Шпиро. Добро сам. Каже, ајде причајте нешто. Чим ја и Зарија мало ућутимо, она тражи да причамо. Ајде, болан, шта сте се омусили и ражалостили.

ВОЗАЧ САНИТЕТА ИЗ ШИПОВА

Кад смо је изводили из куће, сама је прешла преко прага. Каже, могу ја сама, само ме мало придржи, не видим добро. Хоћу да из своје куће изађем како треба, на ногама.

КОМШИЈА ШПИРО

Е људи моји, имала ја велику снагу, велику вољу. Није се бојала смрти. Сигурно није.  Покојна задњих дана није имала мира. Како се год намјести не одговара јој, па се преврће, и само говори, причајте нешто. Причајте је ли се шта ново чуло, шта јављају за вријеме. Ту задњу ноћ се сву ноћ није дала покрити, била је обузела нека врућина.

КОМШИНИЦА ЈЕФА

Нити је кукала, нити јаукала. Само је јутрос једном одхукнула и рекла: „У, мајко моја“.

КОМШИЈА ШПИРО

Оде моја разонода. С ким ћу се сад шалити. Сви на једну, ја и она на другу страну. Нико се није знао шалити и на шалу окретати као она.

МАЈКА

Ма нећу ја, болан, још умријети. Немојте долазити, чувајте своју дјецу.

КОМШИЈА ШПИРО

Јутрос каже, кад Душан долази онда ми није жао што Мићо неће доћи.

КОМШИНИЦА ЈЕФА

Кад сам јој рекла да хитна долази по њу, видјело се да јој је драго. Пита, докле је Душан стигао. Ја јој кажем прошао је Бањалуку, чекаће те у Шипову. Баш се на њој видјело да јој је драго што иде.

КОМШИЈА ШПИРО

Ону ноћ спомиње моју и своју дјецу, по сто пут их је благосиљала, да им бог да што је добро.

СУПРУГА ЈЕЛЕНА

Телефоном разговарам са Заријом и он ми говори да је Стана скроз слабо. Одједном се чује њен глас: „Ма нећу ја још умријети. Немој ми плашити дјецу“. Био је то онај њен, енергичан глас и ја сам по њему погрешно закључила да она није толико лоше.

ОТАЦ ЗАРИЈА

Она је била убјеђена да ће оздравити. Каже, ја се нисам помирила с тиме да на љето нећу полако изаћи на Оштри кукић. Ја нисам хтио да ове године орем башту, али је она навалила да се узоре. Па бона видиш да ти нећеш моћи да садиш лук и кромпире. Ти узори. Ако не посадим ја, неко ће посадити.

СТРИЧЕВИЋ ВЛАДЕ

Једно јутро чујем стрину гдје гласно бугари за Славком, исто као што је бугарила моја мајка. Сљедећег јутра је умрла.

СТРИЦ ДАНЕ

Каже ми једном зимус, телефоном, размишљала сам ако сад умрем, народ се неће моћи окупљати због ове болести. Зато је најбоље да ви мене оставите у Гагину сушару, док ово не прође. Тамо ником нећу сметати. Други пут ми, на исту тему, каже смислила сам да је боље да ме спустите у Драгојлин бунар. Тамо је хладније него у Гагиној сушари.

ТЕТКА ДЕСАНКА

Неша и ја се никад нисмо посвађале. Никад ни једну ружну ријеч. Покој јој души, била је добра душа.

ТЕТАК ЈОВО

Волила је да се шали. Увијек је била орна за разговор и имала о чему да прича.

ТЕТКА ЈЕЛИЦА

Назове ме телефоном и каже: „Сад ћу ја тамо ближе теби, у бориће. Мислила је на гробље. Ја јој одговорим: „Волим ја да си ти тамо, даље“. Она каже, знам ја да би ти вољела да ја још поживим. Али морамо се мало шалити.

БРАТ МИЋО

Кад сам био мали, имали смо имање у Дубочици, тамо према Гламочу. Има и три сата хода одавде. Кад би ишли тамо, иако је стално носила ручак и разне ствари, већи дио пута би ме носила на леђима. Само тамо гдје је равно спусти ме да сам идем. Чим почне узбрдица, а до Клека је све узбрдица, она ме подигне на леђа. Још теже јој је било кад смо имање у Дубочици замјенили за Поповића укос на Хрбљини. Устане рано, спреми ручак, помузе краве. Онда прво краве истјера у Љесковачу, па сат и по пјешачења уз Вруће косе и Бојину. Горе читав дан купи сјено. Предвече жури назад у село. Треба наћи краве, помусти их…Сљедећег дана све наново. И тако цијело љето.

МАЈКА ( Наш посљедњи разговор, телефоном. Звао сам је из порте Храма рођења Христовог у Пироту, у којем сам некад служио војску. )

Ма нећу ја, болан, још умријети. Ради ти свој посао. Реци Мићи, немојте долазити. Чувајсте своју дјецу.