Први сусрет и потоња сретања са владиком Атанасијем

Пише: Презвитер Оливер Суботић, уредник Православног мисионара
Петровске покладе, лета Господњег 2022.

Почетком јуна месеца ове године сам добио занимљиву поруку од мог старог пријатеља, ђакона др Ненада Идризовића (иначе службеника Народне библиотеке Србије). Он је у то време био на послу сређивања личне библиотеке блаженопочившег епископа Атанасија (Јевтића) у манастиру Тврдош. Уз поруку ми је послао фотографије препуњених полица са књигама из владичине библиотеке, уз завршни коментар: „Има и твојих књига“.

Те речи су ме подсетиле на упознавање са владиком Атанасијем (Јевтићем) и подстакле ме да напишем овај текст, у виду сасвим искреног сведочанства. Будући да сам у међувремену сазнао за постојање сајта atanasije.org, на коме се скупљају слична сведочанства, одлучио сам да га на том месту и објавим. Ово у неку руку јесте и историјско сведочанство, но има крајње личну ноту, без које би све било објективизовано и сведено на пуку фактографију. Пре него кренем са повешћу, напоменуо бих да дијалоге наводим по сећању и они понегде нису прецизни „у слово“, но у потпуности изражавају све што је тада речено и могу се сматрати аутентичним.

*

Моје крајње специфично упознавање са блаженог спомена владиком Атанасијем десило се отприлике средином 2005. године. У то време сам радио на Православном богословском факултету у Београду, као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. На том радном месту сам био запослен на инжењерским пословима, будући да сам годину дана раније дипломирао на одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука (а те године и на Богословском факултету). Био је то уједно и период у коме сам у новинама Православље објављивао серију текстова о односу Цркве према савременим технологијама, што ће касније прерасти у неколико књига и бити тема која ће ме пратити читаву једну деценију.

Једног дана ме телефоном позва Бранимир Нешић (тада оперативни уредник Православљаа данас власник и главни уредник издавачке куће Catena Mundi) и упита да ли можда имам неки свој богословски текст да попуни пар страна у новинама. Недостајало му је материјала, а новине су убрзо морале за који дан да иду у штампу. Све што сам имао већ написано, а да није објављено, био је семинарски рад из догматике на тему „Пневматологија литургије Апостолских установа“. Пошто је тај семинатски рад прошао увид асистента (вежбе нам је током студија држао протођакон Предраг Петровић), био сам убеђен да је потребно само да скратим текст и да га пошаљем Нешићу. Тако и учиних, а он га објави.

Није прошло ни пар дана од изласка Православља из штампе, кад Брана Нешић опет зове телефоном, али овај пут видно узнемирен. Пита ме забринуто шта сам то написао у поменутом тексту. Ја га збуњено упитах у чему је проблем, а он ми одговори да га је позвао главни уредник (у то време прота Миодраг Поповић) да му каже да га је владика Атанасије Јевтић позвао телефоном у по ноћи и да је грмео на њега због објаве тог текста. „Ко је тај Суботић? Јел то неки провокатор?“, питао је владика љутито збуњеног уредника. Отац Миодраг му је одговорио да ме познаје добро, да сам редован сарадник Православља и да не зна о чему је реч. Онда је владика осуо паљбу, са убеђењем да иза мог текста стоји неки академски богослов који је са ко зна којим циљем објавио тај „дилетантски чланак“, наводећи успут да је цео проблем направила епархија жичка штампањем књиге о поменутој литургији.

Никоме од нас ништа није било јасно, а мени понајмање. Објасним збуњеном Нешићу да је то био мој семинарски рад који је прошао редовну процедуру прегледа, да сам користио управо књигу коју је владика Атанасије поменуо и да заиста не знам где може бити проблем. Он ми одговори да је и прота Миле Поповић неколико пута детаљно ишчитао мој текст и да ништа спорно у њему није нашао, те ме замоли да се мало боље распитам шта је ту у питању. И посаветова ме братски да се убудуће клоним спорних богословских тема (већ у то време их је било поприлично) и да се држим области у којој сам референтан, а то су информационе технологије посматране из угла православне антропологије и теологије.

Одмах после тог разговора позвах мог пријатеља и професора литургике Ненада Милошевића, да му укратко објасним шта се десило, у нади да ће он знати о чему је реч и да ће ми дати добар савет. Када је чуо шта се десило, зачудио се како то да не знам за полемику која је везана за ту тему, и помену ми да је владика Атанасије жестоко искритиковао Богословски факултет једном приликом када је на вежбама из литургике служена та древна литургијска форма, будући да је сматрао да у њој постоје неки полуаријански елементи.

Е после тих речи ми тек ништа није било јасно. А још мање свеједно. Владику Атанасија сам као студент много волео да слушам, а његове књиге сам читао са задовољством. У то време је за студенте Православног богословског факултета постојала српска богословска „тријада“ према којој смо сви имали посебно поштовање и у односу на чије ставове смо проверавали своје (у питању су, наравно, митрополит Амфилохије (Радовић), епископ Атанасије (Јевтић) и епископ Иринеј (Буловић)). Бити у богословском сукобу са било ким од те тројице српских јерараха за мене је било просто незамисливо, али не због страха људског, већ због тога што сам сву тројицу, на свој начин, сматрао људима од којих сам се учио православљу.

Дубоко погођен целом ситуацијом, упитах професора Милошевића шта да радим. Он ми предложи да напишем владици Атанасију мејл, да му се представим и да му све лепо објасним. Рече ми и да ће ми пронаћи мејл који он користи. А да би ме утешио, помену да ће ме узети у заштиту ако буде требало, пошто се све већ тако закомпликовало.

Чим сам дошао у канцеларију и добио мејл адресу владике Атанасија, седох за рачунар и саставих крајње искрено писмо, попут овога које сада пишем. Представих се владици и објасних му да је спорни текст скраћена верзија мог семинарског рада који сам писао као апсолвент Богословског факултета, да уопште нисам имао представу о томе да у поменутој теми постоји ишта проблематично и да се богословских тема иначе не дотичем већ да пишем углавном на тему IТ-а из православне перспективе. Наведох на крају писма да ме је његова оштра критика толико погодила, с обзиром да га сматрам ауторитетом у области богословља, да сам решио да ћу, ако он буде сматрао да тако треба, престати у потпуности са писањем било каквих текстова убудуће.

Изненадио сам се када ми је истог дана стигао одговор, нисам га очекивао тако брзо, поготово не у комуникацији са једним епископом. Владика ми је написао писмо на две стране густо куцаног текста (у PDF формату, колико се сећам, и то са неким занимљивим фонтом). Сећам се добро уводне речи: Драги у Христу брате Оливере…

Одмах ми је лакнуло пошто сам прочитао ту реченицу, те наставих ужурбано са даљим читањем. У писму је владика Атанасије дао детаљно богословско образложење где је проблем са текстом поменуте литургије и навео да су ту забрљали наши који су то уоште штампали у виду књиге. На крају наведе да ће ме посетити када дође на Богословски факултет, да се упознамо, и даде ми благослов да наставим да пишем текстове и даље. Олакшање које сам осетио после читања писма било је неописиво.

Не сећам се колико времена је прошло од добијања тог писма, али сугурно је било више дана. Тек једно преподне, изненада чујем карактеристичан глас владике Атанасија са степеница међуспрата факултета, како говори:

„Где је тај мали, да га видим!“.

Кад, ето владике заједно са професором Ненадом Милошевићем на вратима моје канцеларије! Професор Милошевић ме, уз благ осмех, представи и рече:

„То је тај Суботић“, а владика одговори:

„Ти си, значи, тај мали! Хајде са нама у деканат!“.

Пођем за њима, потпуно затечен, право у деканову канцеларију, која је била веома близу канцеларије у којој је био смештен Информационо-документациони центар. У деканату, колико се сећам, је био о. Владан Перишић (тада продекан). Владика Атанасије седе на неку црну фотељу, одмах како смо ушли у деканат, а ја седох преко пута. Онда ми владика рече:

„Мали, ти си стручњак за компјутере, али ниси бржи од мене. Гледај ово!“

И извуче из џепа од мантије неки црквени календар, отвори га насумично и одмах пронађе неки број телефона који му је требао. И рече:

„Јеси ли видео, мали, из два потеза“. Беше ми јако драго јер видех да владика не само да није љут на мене, већ да сам му, напротив, у неку руку и симпатичан. Почеше онда у деканату разговор са владиком присутни професори, а ја их све поздравих и одлучих да се вратим у моју канцеларију, да наставим са послом.

После завршетка радног времена, ухватих неки аутобус испод Панчевачког моста и кренух ка Бановом Брду. Само што сам прошао станицу-две, зазвони ми мобилни телефон. Зове професор Милошевић и његовом симпатичном интонацијом пита:

„Па где си ти, човече, свуда те тражимо?!“.

Ја му одговорих да сам кренуо кући и да сам већ у аутобусу, не знајући о чему се ради. Он ми жустро одговори:

„Ма каквој кући, силази на следећој станици и иди право у ресторан […]. Узми такси и одмах долази! Сви тебе чекамо, владика Атанасије неће да почне да једе док ти не дођеш!“.

Ето сад новог изненађења. Брже-боље сиђох на следећој станици, узех први такси у повратном смеру и за 15-так минута стигох до тог ресторана чијег имена не могу да се сетим (био је негде у Миријеву, уређен у етно стилу). Када тамо, имам шта да видим – заиста сви седе и чекају да дођем. Видим на лицима присутних професора да им баш и није све најјасније, као ни мени, уосталом. Када ме владика виде да улазим у ресторан и долазим према њима, одмах повика:

„Ти мали, овде до мене да седнеш!“. Седох одмах до њега (што би рекао наш народ: у горњи крај) и поче ручак.

Сећам се да сам причао са владиком о теми мог магистарског рада који је требало да почнем да пишем, о мом родном крају (јако му се допало када сам му рекао да сам из Рашке области јер, како каже, у том крају живи честит народ), поменусмо успут и мог земљака јеромонаха Василија (Копитића) и многе друге теме. На крају ми владика поводом спорног текста рече да ће бити сасвим довољно да у наредном броју Православља напишем неку кратку ноту да сам дошао до нових сазнања која бацају потпуно другачије светло на дату тему и да нема потребе даље да се бринем око те теме, а да ће он свакако обрадити то у некој студији.

Сутрадам видех на факултету професора Ненада Милошевића, који ми рече:

„Никада нисам видео владику Атанасија таквог. Погодило га је то што те је напао. Мислио је да си неки провокатор, а када је сазнао ко си и да је то био твој студентски рад, заболело га је што те повредио“.

А неколико дана касније видех се и са Бранимиром Нешићем у канцеларији Православља. Он се одмах насмеја и рече како је долазио владика Атанасије у Редакцију и прокоментарисао:

„Добар ти је онај мали. Уме да забрља, али уме и да се покаје!“.

*

Од тада сам се свега неколико пута сусрео са владиком Атанасијем и увек би ме крајње срдачно поздравио. Запамтио ми је лик, премда сам се доста изменио по уласку у свештенослужитељски чин коју годину касније. Сећам се да ме је једном током васкршњег периода испред Патријаршије, после неколико година (када сам већ био у свештеничком чину), сусрео са узвиком „Радост велика!“ и раширио руке да ме загрли као да види неког кога познаје годинама.

Наш поновни упечатљив сусрет се десио августа месеца 2014. године. Тада сам са својом супругом и ћерком отишао у Требиње на мањи породични одмор. Пошто смо изнајмили апартман у непосредној близини саборног храма, сваки дан смо могли бити на служби. Одлучих да један дан одемо до манастира Тврдош и да посетимо владику Атанасија. Иако смо дошли ненајављени, обрадовао се када ме је видео и дочекао нас је веома срдачно. Дадох му тада неколико мојих књига, вероватно управо оних које је ђакон Ненад Идризовић пронашао у његовој библиотеци. Он мени даде заузврат ново издање књиге На богочовечанском путу, у којој су били и његови коментари, и замоли ме да ту књигу представим у Православљу. Била је то велика част за мене, а и потврда да ми је заиста од срца дао онај благослов да наставим да пишем у време када смо се упознали.

Посебно се владика обрадовао што смо повели и ћерку Нину, која је тада имала три и по године. Она и владика Атанасије одмах нађоше неки свој заједнички језик, пошто је он волео децу, а и деца њега, што је већ опште познато. После неколико дана, током литургијске проповеди на Преображење, владика у требињском Саборном рече:

„Са нама на служби је и моја другарица из Београда што има три и по године, њу хоћу посебно да поздравим!“.

Тих дана рече владика нашој Нини:

„Да кажеш тати и мами да ти роде брата!“.

У то време супруга је била у почетној фази трудноће, но владика то није знао, и то нам је било веома симпатично. И заиста, већ почетком наредне године, испунише се владичине речи – Богу слава и хвала, Нина дан уочи свог рођендана доби брата Саву.

*

Сусрет у Требињу је био последња ситуација у којој сам имао прилике да се детаљније испричам са владиком Атанасијем. После тог сусрета, колико ме сећање служи, нисмо имали прилике да се видимо.

Непуних седам година после нашег сусрета у Тврдошу, владика Атанасије се преселио у вечност. Тада сам обављао дужност уредника сајта Информативне службе СПЦ и сећам се да смо објавили толико чланака, вести, беседа, текстова… поводом његовог упокојења, да су заредом три насловне странице сајта биле напуњене само том темом. За своје монументално богословско дело и жртву коју је поднео за српски народ, то је најмање што смо могли да урадимо у његову част.

За крај овог присећања, вратио бих се на догађај када владика Атанасије Јевтић није хтео да стави залогај у уста док један обичан млади службеник Православног богословског факултета не дође на ручак и седне са њим. Тај догађај занавек је исцртао контуре лика владике Атанасија у мом сећању. Ако је он мене тада доживео као хришћанина који „уме да забрља, али уме и да се покаје“, ја сам њега доживео као епископа који уме оштро да укори, али уме и очински да загрли.

Вјечнаја памјат!

Извор: Епископ Атанасије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *