Против Вука ласно је војеват

Пише: Илија Петровић

Пре неки дан, 8. августа 2021. године, “Балканска геополитика” објавила је текст госпође Рајне Драгићевић (1968), лексиколога и управника Катедре за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета Универзитета у Београду, под насловом Вуковом реформом избрисан и заборављен лексички слој славеносрпског језика.

Тексту то није било прво појављивање, могли смо га на истом сајту читати и 28. фебруара 2020. године, после чега се аматерској маленкости овог потписника учинило корисним да напише наредне редове:

Када сам пре скоро сто година кренуо у школу, од учитеља сам чуо да то што ћемо почети да пишемо слова, треба да заблагодаримо вуку…

А којеме вуку, је ли ономе што се понекад може виђет како се примиче торини, прекиде га онај Брзоплетко из прве клупе.

Неее таај вуук, но Вук Караџић, онај што је осмислио слова која ћемо ми почет да полааако учимо и да од њи састављамо ријечи, и приповијетке и пјесме да читамо…

За почетак, то ми је било доста, да бих касније, када ми се чинило сувишним да о словима сазнајем ишта ново, “открио” и да су те приповетке и песме важне не само због тога што су писане чистим “народним језиком”, већ и због многих “народнијех мисли” садржаних у њима.

Vuk Karadžić i Svečana akademija u Beču: 200 godina srpsko-nemačkog rječnika

Чинило ми се да сам био у довољно озбиљним годинама кад ми је књижевник Ђуро Гавела (1907-1978) “признао” да је Вук “својим Рјечником… српској ученој и вишој класи… показао гдје је и открио ко је је и какав је тај ‘свињарски и говедарски’ језик који он жели да наметне књижевности. То је језик читавог српског народа, и уколико има у њему ‘предјелних’ разлика, оне се своде углавном, (‘и готово једино’) на различито изговарање старога јата”, односно на екавизам, ијекавизам, икавизам…

Од Гавеле се још могло сазнати да су србски књижевници и “виша класа” србскога народа у Аустрији и Угарској били “против народног језика не само зато што су страховали да ће их он удаљити од цркве, и од ‘великог московског цара’, него и зато што доиста нису знали где је, које је и какав је то језик; уколико су га и знали, они су били уверени да је то само вековима искварен, ‘испогањен’ жаргон ‘славенског’ (тобоже првобитног српског) језика, и да се ‘у правоме, романтическоме смислу’ не може ни назвати језиком”.

Стефан Стратимировић — Википедија
Митрополит Стефан Стратимировић

Насупрот томе, митрополит карловачки Стефан Стратимировић (1757-1790-1836), несумњиви заслужник за подизање просветних установа у Сремским Карловцима, али и најистакнутији из управо помињане “вишекласне” врсте (“нико није смео ни мислити друкчије од њега”), говорио је да је Вук својим Рјечником “у поток српске литературе убацио стену коју више нико неће моћи уклонити”, те је своје уверење “да у књижевности треба употребљавати језик учене класе, ‘изображени’ српски језик”, образложио врло славенски: “Јешче другојачије говори просто сербска класа свјашчеников, официров, учених, терговцев, художников, рукоделцев и всех с култивирани људми смешаних Сербов, а другојачије класа простих земљоделцев, или козаров, или говедаров, овчаров и прочих подлејших људеј који нити речи имају доста, нити их праве изговарају, нити кадгод књиге читају”.

Требало је да прође подоста година не би ли ме академик Павле Ивић (1924-1999), “научник међународног угледа и најбољи српски лингвиста друге половине двадесетог века”, уверио да је “Вукова језичка револуција била та која је српским масама скратила пут до писмености (у сваком смислу те речи)”, те да се, поред Вуковог Рјечника из 1818. године, “не може навести ниједно друго дело у историји српске културе које би одиграло већу улогу као прекретница, као полагање темеља”.

У међувремену, а и касније, одслушао сам или читуцнуо бројне изјаве, врло стручне, и мање стручне, можда и нестручне, о штетама које је Вук својом (или са стране наметнутом) језичком реформом нанео србскоме народу.

Биће да сам се и покудама и похвалама Вуковој реформи оптерећивао таман колико и причама о лањскоме снегу, будући да ми није ни било до поновног уласка у прворазредне школске клупе, ни до натезања с оном Митрополитовом стеном “у потоку српске литературе”, али ни до одустајања од споразумевања са класом “простих земљоделцев, или козаров, или говедаров, овчаров и прочих” радних људи и грађана изван круга једнокњижних “доцената и професора угледних факултета Универзитета у Београду” (о члановима библиотееееке и академицима да и не говоримо), како је кабасто зорли учевне Србе обележио неки Радивоје Радић.

И све тако док 28. фебруара 2020. године, на Балканској геополитици, не зачух жалопојку госпође Рајне Драгићевић, како је Вуковом реформом избрисан и заборављен лексички слој славеносрпског језика, слој “који су сачињавале српскословенске, рускословенске, руске и српске народне речи”, да би уместо њих “у српски књижевни језик ушла народна лексика”, што је Србе довело у неприлику да изгубе “културноисторијску везу са целом једном епохом у развоју” сопствене духовности.

А да се све то не би свело на “теоријски приступ теми”, госпођа Рајна побринула се да нас подсети због којих смо то заборављених а просветитељскоапстрактних речи упали у духовно сиромаштво: вниманије, воображеније, воспитаније, воспоминаније, воспријатије, движеније, двоумије, дејствије, достојаније, жестокосердиј, зверонаравије, злополучије, знаније, изабраније, изјатије, почитаније.

Па њима додаје неке од заборављених речи “са сасвим прозирном творбеном структуром и значењем: безрасудан (који без довољно размишљања доноси одлуке), бешчеловечан (нечовечан), богатодаровит (који је веома дарежљив), велеречије (красноречивост), зверонаравије (необузданост, окрутност, свирепост), краснонаравије (доброта, племенитост), распутица (место где се пут рач-ва, раскрсница), самољубац (егоиста), храбодушије (храброст)”.

И, даље, “неки славенизми из перспективе савременог српског језика имају неочекивана значења, а у њиховој семантици често препознајемо утицај руског језика. Очекивали бисмо да именица ‘безделник’ означава лењу особу, међутим, користила се да обележи онога који чини недела, ко је преступник, грешник. Именица ‘високоумије’ није значила висок степен интелектуалних способности, већ ‘уображеност, надменост’. ‘Внутрење’ није било каква унутрашњост, већ ‘људска природа, карактер. Придев ‘времен’ значио је привремен, пролазан; ‘дејствителан’ стваран, реалан, истински; ‘љубоименије’ се односило на шкртост, тврдичлук; ‘могућство’ на силу, моћ; ‘неистовство’ на бес, јарост, љутину. Необична реч ‘паметозлобије’ значила је злопамћење”.

Да се нисмо повели за Вуком, каже госпођа Рајна, можда бисмо до данас схватили шта значе речи “домувозврашченије”, “срцеведац” и “тајносохраненије”, знали бисмо ко је “љубведостојан”, “неудобвразумитељан”, “мздопремчив” (да ли баш тако, а ако јесте штета што нам није на свакодневној “ручколисти”) или “притворноулагљив”, могли бисмо научити да лако изговарамо именице “јестествоиспитатељ” (природњак), “корабљекрушеније” (бродолом) или “корбљепритјажатељ” (власник некога брода, можда јахте или крузера), док би уз проституторијалитичаре “прилегао” богат избор лексичких могућности: “сладост”, “сласт”, “сластољубије”, “прелестан”, “наслаждавати се”, “услаждавати се”.

Па кад је све то наређала (и још понешто, наравно), госпођи Рајни само је преостало да са тугом запази како “неки турколози сматрају да у српском народу није било нарочитог отпора према позајмљивању и усвајању турцизама, слично је и с романизмима, а сведоци смо да нам ни англицизми нису мрски. Изгледа да смо само словенске речи протеривали из српског језика. Можда ће се Речником славеносрпског језика Матице српске бар мало исправити та културноисторијска неправда” и успостављањем “покиданих веза с нашом језичком прошлошћу… широј публици одшкринути врата у лексичко богатство овог језика који смо напустили, али и (у) једну надахњујућу културолошку парадигму која се, између осталог, огледала и у бројним вербалним формама учтивог понашања”.

Заиста чудно размишљање Мајне Рајне, нарочито ако се имају у виду њене заблуде око употребе етнонима “Словени” и “словенских” речи које се, наводно, прогоне. Ако већ каже да је Вуковом реформом избрисан и заборављен лексички слој славеносрпског језика, “који су сачињавале српскословенске, рускословенске, руске и српске народне речи”, да би уместо њих “у српски књижевни језик ушла народна лексика”, онда то може значити само двоје: или је она успела да збуни саму себе (“српске народне речи” из славеносрбског замењене су “народном лексиком”), или славеносрбски језик сматра старијим од србске народне лексике.

Да ли једно или друго, или обоје истовремено, само је пуко замлаћивање и покушај да се побегне од истине да славеносрбски (или србскославенски) није био говорни језик, као што то, примера ради, није био ни латински. Тај “високоучени” језик, славеносрбски или србскославенски, свеједно, осмислили су ондашњи писмени Срби, а то једино беху свештена лица, не би ли се њиме издигли изнад обичног света (онога кога и данас познајемо као “широке народне масе”) и у чијим би очима и мислима, док му нешто причају или читају (као што се то и данас ради), стекли одлике недодирљивих, малне божанске.

По природи ствари, до тог и таквог осмишљавања “високоученог” језика дошло је кроз непосредне везе србских свештеника са руским, у време кад између тих двеју племенских организација није било припадника других етничких група и кад је, стога, лако могло доћи до преплитања србско-руских језичких особина (као што се староштокавски говори и данас местимично преплићу са средњоштокавским или новоштокавским говорима). Ако је таква језичка мешавина, иначе недоступна обичноме свету везаном за земљу или какву другу привредну делатност, именована као старословенска, или србскословенска, или рускословенска, и то је разумљиво: Срби из Паноније и Дачке Србије (данашње Румуније и Молдавије) били су по својим говорним особинама много блискији са Русима из доцније Кијевске Русије, него са другим србским племенима у средњој Европи: Чесима, Словацима, Лужич-ким Србима или Пољацима.

У тој се “мисаоној сфери” крећу и ововремени гласови (потекли од оних “који знају”, а које одмах безрезервно подржавају сви који једва чекају да оцрне све што је србско) о наводним штетама које је Вукова реформа нанела србском језику. Па ће тако академик Драгослав Михаиловић (1930) заступајући тезу о несрећницима у депресираном староштокавском подручју и одбацујући све новоштокавске Србе, предложити да се његова замишљена староштокавска Србија “откачи” од осталих србских новоштокавских крајева, те да те крајеве препусти онима који, зарад отимања дела по дела Србске Земље, на те језичке разлике и нису баш гадљиви.

Госпођа Рајна није се упуштала у такве “територијалне” сфере, али је извесно да њено антивучје иде наруку оним снагама, и спољним и домаћим, које упорно делују против србских националних интереса. Понајмања је невоља што она доказује да Срби говоре “погрешним” језиком, али она таквим својим тврдњама скреће пажњу са несумњиве истине да и званична србска наука својски помаже разбијању србског националног бића.

Đuro Daničić — reformator srpskog jezika | Studentski Dnevni List
Написао Речник хрватског или српског: Ђуро Даничић

Да се овде не бавимо Ђуром Даничићем (1825-1882) који је “заборавио прави назив својег рођеног језика (и) назвао је свој језик ‘хрватски, или српски’. Кад би Даничић сада којом срећом устао и кад би видио, у што се извргла његова мука и његово настојање, вјечност би му кратка била да се за то покаје”, будући да је тим својим “научним” поступком “више него икоји Хрват учинио да се оснује велико Хрватство”.

И нећемо помињати Даничићеве поодавне следбенике, оне који су се напајали “знањима” стеченим углавном на противсрбским странама, зауставићемо се на неким појавама из нашег времена, најпре на латинично-ћириличном Новосадском договору из 1954. године, од кога су ненакнадиву штету имали једино Срби. “Договорено” је то у дан који слови за Међународни дан људских права “на живот, слободу и сигурност, без икаквих разлика”, што значи да су се Срби доприносећи сопственом праву на права “без икаквих разлика”, одрекли једног од својих основних националних обележја.

Подразумева се да се тога нису одрекли “сви Срби”, у њихово име учинили су то “неки” који су себи или присвојили право да се о томе договарају, или су били приморани на то. А нису се договарали у некој научној или културној установи, учинили су то у згради тадашњег Покрајинског комитета Савеза комуниста Војводине у Новом Саду, на почетку некадашњег Булевара маршала Тита јуначкога сина, данас у Улици Модене. Учињено је то тамо а не у Матици српској, пошто се није смело допустити да “неко”, било ко, изговори иједну реч против наума да се Срби навуку на танак лед и, временом, забораве да су им и ћирилица и србски језик представљали изузетно препознатљиво национално обележ-је. А да не би испало како Срби тиме нешто губе, “договорено” је и да је “народни језик Срба, Хрвата и Црногораца један језик”, те да је “и књижевни језик који се развио на његовој основи… јединствен, са два изговора, ијекавским и екавским”.

Међу онима који су “пристали на договор” био је и академик Вељко Петровић (1884-1967), познат и по томе што је у немирним условима уочи Другог светског рата “успео” да Војводину Србску препоручи за окупацију, тако да, “ако неко треба да окупира, нека је окупирају Мађари. Да ће то бити најмања штета!”

И биће да га је баш та препорука и “препоручила” за челно место у Матици српској која је поменутом договору приложила своје ћириличко заглавље, у складу са Председниковим “рецептом” да, “ако неко треба да окупира србски језик, нека га окупирају Хрвати”. Баш тако, е да би се остварило оно о чему је Џорџ В. Ален (1903-1970), амерички амбасадор у Југославији од 1949. до 1953. године, ћаскао са тадашњим југословенским министром културе:

“Ако сте толико жељни да са њима (Совјетима) раскинете, да ли то што кажете да ће се у школама учити ћирилична и латинична слова, уз постепено потискивање, тј. елиминацију ћирилице, значити да сте раскинули с Русијом?”. Министар је одговорио: ‘Па, у извесном смислу то је тако. Ми контролишемо да свако дете у Југославији научи латиницу, па ће се на крају свега тај проблем тако и решити’.”

Umro narodni heroj Rodoljub Čolaković 30.03.1983 - Antifašistički VJESNIK
„Заслуге“ за потискивање ћирилице: Родољуб Чолаковић

Министар културе који је то обећавао звао се Родољуб Чолаковић (1900-1983), а да је тај пројекат био успешан посебни нам докази нису потребни. Нити је потребно доказивати да је остварењу тога пројекта најкрупнији допринос стигао из круга “србских” језикословаца.

Није требало дуго чекати да се на хрватској страни искаже крајње незадовољство дотадашњим србским уступцима, тако да је 9. марта 1967. године у Матици хрватској сачињена “Декларација о називу и положају хрватскога књижевног језика… коју је потом прихватила већина хрватских културних и знанствених установа и потписао већи број јавних и културних дјелатника. Њоме се захтијева равноправан положај хрватског језика у југославенској федерацији, слободно обликовање хрватског језика у складу с хрватском традицијом те пуна афирмација хрватског језика у свим сферама живота… у школству, новинству, јавном и политичком животу, на радију и телевизији, кад год се ради о хрватском становништву, те да службеници, наставници и јавни радници, без обзира на то откуд потјецали, службено употребљавају књижевни језик средине у којој дјелују”.

Позивајући се на начело “националног суверенитета и потпуне равноправности југославенских народа”, састављачи ове Декларације истакли су не само “право сваког од тих народа да чува све атрибуте националног постојања”, већ су “знанствено открили” да “међу тим атрибутима одсудно важну улогу има властито национално име језика којим се хрватски народ служи, јер је нетуђиво право свакога народа да свој језик назива властитим именом, без обзира ради ли се о филолошком феномену који у облику засебне језичне варијанте или чак у цијелости припада и неком другом народу”.

Наравно, у Декларацији не пише да тај “филолошки феномен” штокавског наречја није “у облику засебне језичне варијанте”, већ да “у цијелости припада” србскоме народу, због чега је свима јасно, чак и исподпросечно образованом Хрвату, да “хрватског” језика штокавског наречја (“штокавско-икавског”), и говорног и књижевног, нема пре појаве Ђуре Даничића у Загребу, 1866. године. Постојао је само хрватски језик за који Псуњски, Велиша Раичевић (1907-1972), у својој књизи Хрвати у светлости историске истине, Београд 1944, 93-94, пише да је “био заиста неупотребљив и књижевно незрео”. Он то документује једном хрватском родољубивом песмом из 1831. године, из које ће овде бити дато тек неколико “стихова”:

Вре и свој језик забит Хорвати / Хоте тер други народ постати; / Вноги вре народ сам свој замеће / Срам га јак страњски: ‘Хорват’ рече. / Сам проти јел не штује / и свак слепец сам себе трује”.

И тако даље. Псуњски признаје да ништа од овога није разумео, а уверен је да то неће разумети не само неки штокавац него ни било који “стручњак” за решавање хрватског питања, укључујући и хрватске језикословце који се баве такозваним хрватским језиком.

Мимо тога, Хрвати не крију да је њихов књижевник Мирослав Крлежа (1893-1981) “искористио угледни положај унутар Комунистичке партије и особно пријатељство с Јосипом Брозом Титом за заштиту самобитности хрватског језика: без Крлежине би заштите Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика била тешко остварива замисао”.

Као одговор на то, група писаца окупљена у Удружењу књижевника Србије “не улазећи у историјске и научне видове проблема”, потписала је “Предлог за размишљање” којим признаје “легитимним и неотуђивим правом сваког народа да доноси одлуке о називу и развоју свог сопственог језика”, што значи да се право на које се позивају хрватске институције мора проширити “и на све језике народа Југославије, и на све националне азбуке: латиницу, македонску и српску ћирилицу, и правописе”. Само по себи, то би подразумевало и обавезу да се “из званичне употребе избаце називи хрватско-српски и српско-хрватски језици”.

Наравно, хрватски “доноситељи” декларације нису овоме имали шта приговорити, али је проблем нађен у књижевничком захтеву да се у уставе република Србије и Хрватске “унесу прописи који обезбеђују свим Хрватима и Србима право на школовање на свом језику и писму и по својим националним програмима, право на употребу свог националног језика и писма у општењу са свим органима власти, право на стварање својих културних друштава, завичајних музеја, издавачких и новинских предузећа, једном речју право на неометано и слободно неговање свих видова своје националне културе”.

По природи ствари, такви прописи поништили би основни смисао хрватске Декларације да “службеници, наставници и јавни радници, без обзира на то откуд потјецали”, морају употребљавати новостворени, домишљени хрватски књижевни језик, односно да су Срби у Хрватској лишени не само права на употребу србскога језика и ћириличкога писма, већ и сваке могућности да, у таквим условима, очувају сопствене националне и духовне особености. Јер, таква каква је, хрватска “Декларација о положају и називу хрватскога језика” настала је са нескривеним циљем да се србско национално биће у Хрватској затре у корену.

У тренутку у коме се појавио србски “Предлог за размишљање”, свега тога постао је свестан и врховни заштитник хрватске “Декларације”, познат као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне (1892-1980), те је пожурио да извади кестење из ватре:

“Ми, другови, не живимо од граматике, од овог или оног дијалекта, већ од оног што створе стваралачке руке наших радних људи… Важно је да се људи идејно разумију, да имају заједничку идеју, која ће их водити напријед… Они су потајно радили припремајући Декларацију и изненада ударили у леђа. Тако се код нас више не може радити. Читава Југославија је данас огорчена због таквих поступака, а у првом реду хрватски народ”.

Било је то сасвим довољно да званични србски језикословни корпус институционализован у Академији наука, језичким институтима и филозофским или филолошким факултетима по Земљи Србији, “мудро” заћути.

Са стеченим великим искуством у “мудром” ћутању, управо поменути званични србски језикословни корпус, у међувремену измењен и допуњен персонално (обогаћен новим “мајсторима”), није се оглашавао ни при устоличењу наводног босанског или бошњачког језика, и још наводнијег црногорског језика.

У сусрету са тим беспослицама, не може нам служити за утеху туробно питање “куда све то води и какви нам апсурди све још предстоје”, макар одмах “стигао” и одговор једног од ретких који је донкихотски указивао на бесмисао свега тога и са сигурношћу тврдио да је “многогодишња доминација политике над лингвистиком (и над науком уопште) пресудно утицала на језичка истраживања, на нормативне захвате у структури појединих нивоа језика и на његово опремање неопходним приручницима”, али да “са свим тим смешним догађањима српски језик не може бити доведен ни у какву везу. Ако Хрвати са свога језика још дуго неће успети да скину Вукове бркове, Црногорцима ће то бити посебно отежано тиме што ће морати да мичу и оне Његошеве, и оне Марка Миљанова, и оне Љубишине (а да ће се призвати памети у то се не треба надати макар ‘док погину кучка али жрвни’).

Прилике у Републици Српској у том су правцу мање ирационалне и не мислим да би се тамо (и поред извесних превирања везаних за захтев да се стандардизује екавски изговор) могли догодити неки значајнији ломови који би могли довести до уобличавања некаквога новог језичког заперка; већу опасност видим у могућности да тамошњи Срби доживе судбину своје западне браће него у томе да у свом вуковском српском језику истакну некакве ‘специфичности’.

Из српскога језика, дакле, досад су ницали и језици и језички заперци и сваки иоле озбиљан и обавештен слависта добро зна који је њихов статус у односу на језик из којега су израсли. Утолико је смешнија чињеница да је, рецимо, Дејтонски споразум потписан на ‘босанском’, ‘хрватском’ и српском језику, при чему се нико у свету није нашао да припита оне који су споразум наметнули да ли су то учинили на енглеском, америчком, аустралијском или на некаквом четвртом језику за који свет још није чуо. Ако данас мундијалисти могу уништавати целе народе с истом онаквом лакоћом с каквом су то чинили фашисти и комунисти од њих не треба очекивати да се оптерећују неким ‘баналним’ лингвистичким чињеницама”.

У тако “збуњеним” (не)приликама срећу се и језикословни “стручњаци” који руже деловање неких удружења за заштиту ћирилице, само због тога што им, у времену кад је и ћирилица “редак звер” међу Србима, не признају да је и латиница србско писмо. То су исти они који знају, али то не признају, да је неки важни Унеско још 1994. године прогласио латиницу за писмо “хрватског језика”, док је србском језику оставио ћирилицу. У складу са таквом “мудрошћу”, одређено је да ће књиге, књижице и друге мисаоне радње србских аутора штампане латиницом, бити уписане као “допринос” хрватској култури. Баш тако, пошто је у Међународном информационом систему за културни и научни развој, чијих се стандарда придржавају све чланице Унеска, речене године у светским библиотечким каталозима укинута одредница “српски језик латиница” и од тада се све што је икад њоме штампано одређује као да је штампано хрватским језиком, с тим што ће се накнадно “прекњижити” и оно што је “српском латиницом” штампано и до појаве Брозовог Хрватског правописа (1892).

На “неким” странама учинило се да то није било довољно, те је “хрватски језик”, четрнаест година касније, дочекао “међународно признање”, тако што су “измјеном постојећих трословних ознака хрватскога и српскога језика из норме ИСО 369-2 (sic!) међународну класификацију језика коначно уведена два потпуно раздвојена језика, и то: хрватски језик с кодом hrv и српски језик с кодом srp. Дотад је за хрватски језик вриједила ознака src (Serbo-Croatian-Roman), а за српски језик scc (Serbo-croatianCurllic) које су ознаке третирале та два језика као један језик… Одвајање хрватскога од српскога језика, из норме ИСО 6392-2 (sic!), прихваћено је одлуком од 17. липња 2008., која ће се почети примјењивати од 1. рујна 2008., док се ознаке src и scc у постојећим записима не ће мијењати ретроактивно. Ова је измјена донијета на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу уз пристанак Народне библиотеке у Београду. Захтјев је супотписао и Институт за стандардизацију Србије и Хрватски завод за норме у Загребу. До ове измјене не би дошло да захтјев Националне и свеучилишне књижнице нису подупрле и супотписале споменуте установе из Београда.”

“Хрватски језички кумови” налазе се, дакле, у антисрбским институцијама у Београду: у Народној библиотеци Србије (с потписом извесног њеног управника Сретена Угричића, писца и философа, који ће остати најпознатији по томе што је почетком 2012. године потписао саопштење некаквог Форума писаца да “Република Српска нема будућност јер је настала као геноцидна творевина”) и у Институту за стандардизацију Србије, органу без икакве везе са србским језиком и србском културом, али зато “душебрижнику” за некакве стандарде “који обезбеђују услове, спецификације, смернице или карактеристике које се могу користити како би се осигурало да материјални производи, процеси и услуге одговарају својој сврси”.

Не зна се ко је ове две институције овластио да, поред живог Института за српски језик у оквиру Академије наука, наводно србске, и њеног Одбора за стандардизацију, доносе најсрамотније одлуке не само о србском језику као средству општења, него и о судбини србскога националног бића (небитно је како би оне поступиле да је такав потпис од њих тражен!), исто као што се не зна због чега многи “научни” Срби своје радове објављују латиничним писмом.

Мада је, рекосмо, србском језику остављена ћирилица, ње у србском народу скоро да и нема; толико је нема да се некоме странцу који дође у Србију лако може учинити да се обрео у некој Енглеској или каквој англофонској земљи. Ако су се безбројни Срби лако “навукли” на латиницу, најчешће енглеску, учињено је то и благодарећи потпуној незаинтересованости званичних језикословаца у Србији, оних који бригу о србском језику виде искључиво у “обрачуну” са Вуковом реформом којом је избрисан и заборављен лексички слој славеносрпског језика.

Могло се тако што десити јер се званични језикословци у Земљи Србији нису понашали, нити се данас понашају, по рецепту који је госпођа Рајна препоручила полазницима извесне “Блицове” Школе новинарства:

“Пристојност, савест и част, па онда храброст. То је правилан редослед… Добар новинар, пре свега, мора бити пристојан човек. Мора имати савест, мора бити васпитан и частан човек, мора имати границу у спремности да подигне читаност медија у коме ради”.

Добро, можда је она мало и погрешила у редоследу, на прво место требало је да стави храброст.

Не само за новинаре, већ и за оне који се баве друштвеним наукама, нарочито језиком и историјом.

“Страх човјеку образ каља често”.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.