Поздрав бокешких Срба књазу Николи и његов отпоздрав Српској Боки

Пише: Никола Милованчев

У јуну 1867. је црногорски књаз Никола посетио Боку Которску, која је тада била дио аустријске царевине. Многи бокешки Срби обрадовали су се књажевој посјети. Израз тога одушевљења била је пјесма добродошлица, компонована од Јеронима Фјорелија (Fiorelli), а на стихове Риста Милића „Поздрав кнезу Николи I. приликом доласка у Боку Которску“.

На посјету црногорског владара аустријске власти нису гледале са радошћу, па је пјесник стихове са Фјорелијевим нотама, објавио анонимно (потписао се са псеудонимом „…ић“. Пјесма је штампана далеко од Боке: у новосадској Даници, 10. (22) јуна те године (српски листови у Аустрији су, скоро сви, до 1918. носили датирање по старом календару а не по државном). Фјорели је био мање опрезан и потписан је у Даници својим презименом.

Неколико мјесеци касније, иста пјесма је објављена на Цетињу, у црногорском годишњаку Орлић (на фотографији доле). У том часопису, штампаном изван Аустрије, Ристо Милић је потписан пуним именом и презименом али нису објављене ноте, које је компоновао Фјорели, који је (иначе католик) од 1866. водио Камерни оркестар при (претежно православном) Српском пјевачком друштву Јединство у Котору.

Бокешким Србима је умни владар Никола Петровић одговорио много касније, 1892. године, у спјеву „Пјесник и вила“, стиховима:

„Без Боке је Српство било ка’ невјеста без ђердана,

или момак без челенке, ил’ без коња од мегдана.

Ах, дивна је Српска Бока, може Босфор да засрами!

На свој земној површини чиме она да се сравни?“.

Треба напоменути да ипак нису сви Бокешки Срби 1867. благонаклоно гледали на долазак црногорског владара Николе Петровића Његоша у Боку. Након његовог одласка, јула 1867, аустријска полиција, која је будно пазила на сва српска политичка дешавања у Боки, запленила је у Херцег Новом рукопис против књаза Николе, под насловом „Објава сербског дружтва“. Текст је био припремљен за штампу а писан је са стране српске групе која је очито била више наклоњена Михаилу Обреновићу. Хрватски историчар Иван Педерин је 1992. у загребачком католичком часопису »Croatica Christiana Periodica« (бр. 30, стр. 193) записао:

„Но овај спис нам каже да је у то доба постојало оштро супарништво између Србије и Црне Горе односно књаза Николе и кнеза Михаила око улоге у великосрпском сну – освајању Босне“. Педеринов диo коментарa о „великосрпском сну“ је тенденциозан и не заслужује осврт. Довољно је навести податак из Католичке енциклопедије (Catholic Encyclopediа), други том, штампане у Њујорку 1913. године, на страни 1803 ( https://www.ccel.org/ccel/h/herbermann/cathen02/cache/cathen02.pdf ), да етнички Срби чине 98% становништва Босне и Херцеговине („…the rest of the population (about 98 per cent) belong to the southern Slavonic people, the Serbs“).

Педерин је у архиву у Задру открио и документ аустријских власти, „управитеља окружног поглаварства“ Ивана Копорчића, који је за памфлет против црногорског књаза осумњичио тројицу Срба католика. По Копорчићу, то су били: католички катехета у кoтoрскoj гимназији Лав Мартинели (Martinelli), који је иначе 1864-5. био и други по реду директор те гимназије, основане 1864; затим суплент (приправник) которске гимназије Петар Јелчић, и контролор порезног уреда Иван Крститељ Мерц (Mertz).

Ривалства међу српским владарима очито нису специфика 20. и 21. века, већ су била бољка српског народа и раније а те сујете и борба за превласт су узроковале и многе подјеле унутар истог националног корпуса.