Октоих на Ободу
Пише: Огњен Војводић
Четвртог јануара јулијанског календара 1494. године, на Ободу, престоници средњовјековне државе Зете, на Ријеци Црнојевића штампана je прва књига на ћириличком писму код јужних Словена. У вјековима одбране хришћанске вјере од отоманског окупатора, на Ободу православне хришћанске слободе од османских освајача и латинских католичких колонизатора, на Ободу слободе од вјерске и војне окупације, подигао је одбрамбени Обод господар средњовјековне државе Зете, Иван Црнојевић повлачећи се 1475. године из Жабљака испред отоманских освајача. Обод, тврђава са подграђем, била је кратко вријеме (од 1475. до 1482. године) пријестоница државе Зете. Син Ивана Црнојевића, Ђурађ Црнојевић, „љубитељ просвете и ревнитељ хришћанске православне вјере“, последњи владар Зете династије Црнојевић (од 1490. до 1496. године), основао је на Ободу одбране словенске писмености штампарију црквених ћириличких књига, у одбрану духовне и државне суверености, залог и завјет предања ћириличке писмености православних хришћанских владара и свог православног народа.
Боравећи у Млетачкој републици (данашња Италија), ради тражења економске и војне помоћи за одбрану од отоманског окупатора, Ђурађ Црнојевић је видио и упознао могућности модерне механичке штампарске пресе за мисију и очување православне ћириличке писмесности. Зато је Ђурађ у отачаство допремио штампарију за израду црквених књига, и послао људе који су „код млетачкијех занатлија изучили вјештину излијевати слова, која би се употребљавала за штампање словенскијех књига ћириловскијем писменима. Такав је први био јеромонах Макарије, чије име стоји на Октоиху 1493. године, а са њим је радило још седморица сарадника, који су нарочито за то спремани“.
Прве штампане православне ћириличке књиге на словенском југу штампане су у Ободској штампарији. Ободска штампарија је јединствена јер је користила ћириличка штампарска слова чија је израда била посебан рад ободских штампара. „У анаграмима, у његовом грбу на Псалтиру, он себе назива богољубиви.“ Ђурађ Црнојевић је учествовао у изради књига, док се његов рођени брат Стефан бавио државним пословима. Позната штампана сачувана књига Ободске штампе је Окотих првогласник који је завршен 4. јануара 1494. године. Затим је штампан Октоих петогласник (1494), Псалтир с последовањем (22. септембра 1495), Молитвеник (Требник, Евхологион) 1495. године и Четворојеванђеље, изгубљено и сачувано у препису из 1548. године. Рад Ободске штампарије је прекинут потпуном османлијском окупацијом кнежевине Зете и Црне Горе 1496. године.
О штампарији писао и Његош
Најстарија сачувана књига штампана у Ободској штампарији је Октоих првогласник, који се сматра првом штампаном ћириличком књигом у јужних Словена. Штампање Октоиха започето је у зиму 1493. године а завршено 4. јануара 1494. године. Штампар Макарије је на крају поговора ОКТОИХА записао да је књига завршена 4. јануара 1494. године. Покретач штампања Октоиха, што се види из колофона, је Ђурађ Црнојевић, који се на челу Зете налазио од упокојења свога оца. Октоих (грчки Ὀκτώηχος – осмогласник) је састављен од осам кругова црквених пјесама и осам гласова за појање. Књига је штампана ћириличким писмом, у црвеној и црној боји, по угледу на црквене словенске литургијске књиге, с утиснутим скромним украсима. Примјерака оригиналног Осмогласника Ободске штампарије је сачувано око десет, јер је манастир на Цетињу три пута до темеља рушен и спаљиван од османлијских освајача.
О Ободској штампарији писао је Владика Петар I Петровић Његош (1782. -1830) у својој „Историји Црне Горе“, објављеној на Цетињу 1837. године: „Будући Иван-бег од велике турске војске одахну стараше се укрепити своје границе и налази једну малу крепкост (тврђаву) више Ријеке, која се зове Обод, а потом би названа, како данас што се зове, Црнојевића ријека.“ „Такође при истој ријеци и дом за напечатовање црквених књига сагради.“ „Видећи ови Георгије Црнојевић велику оскудицу књига црквенијех добави о своме трошку типографију и намјести је при Црнојевића ријеци у кући коју му покојни отац бијаше за то оградио.“
Др Лазар Томановић (1845 – 1932) уредник „Гласа Црногораца“, судија Великог суда на Цетињу, предсједник Владе Црне Горе и министар иностраних послова, министар правде, министар унутрашњих послова, првак Српске Странке у Приморју и народни посланик у далматинском сабору, био је 1890. године у Мајнцу на прослави јубилеја, 500 година Гутенбергове штамаприје. Лазар Томановић је одржао говор о Ободској штампарији. Након што су стручњаци на тој изложби прегледали Октоих закључили су је да је ова штампарија била прва државна штампарија, а њемачки листови су Ободски Октоих прогласили бисером изложбе. (У Њемачкој се штампарска преса није могла слободно користити у свим државама.) Ободски Октоих има одштампан грб Црнојевића, двоглавог орла, а владар Зете се наводи као Господар Богоспасене Зете.
У то вријеме, Милан Милићевић, предсједник Српске краљевске академије, предложио је прославу јубилеја – 400 година штампарије Црнојевића. Лазар Томановић и Павле Ровински су у Књажевини Црној Гори покренули ову прославу која је уједно била и научни међународни скуп. Позван је председник СKA као домаћин прославе на Цетињу, а учесници су били и многи представници руских културних установа, представници француске Сорбоне и енглеског Оксфордског Универзитета. Лазар Томановић је навео научна сазнања о штампарији Црнојевића: да су штампари монаси савршено познавали грчки и старословенски језик, краснопис је био врхунски и слова и језик Ободског Осмогласника су постала образац свих каснијих црквених књига до данашњег дана, док су слова Гутенберга дуго поправљана у Француској и Италији. Лазар Томановић је објаснио недоумицу да ли је штампарија била на Ободу или на Цетињу, тј. да се штампарија прво налазила на Ободу, а при повлачењу пред исламском инвазијом је пренешена на Цетиње.
Штампарија радила још за живота Ивана Црнојевића
Лазар Томановић о почецима штампања књига на Ободу пише: „У предговору овог Осмогласника вели се, да су цркве усљед турског пустошења остале без светих књига; и кад је то тако, онда је сасвим извјесно, да су најприје биле штампане најпотребитије свете књиге, као Јеванђеље, Апостол и т. д.; дочим су Осмогласник и Псалтир мање потребни и највећма по манастирима употребљавани, којој околности ми баш имамо да захвалимо, да су се неки егземплари ових књига до данас сачували“ (1900: 1113). Штампарија, дакле, свој рад није започела Октоихом, него раније, прије 1493. године, још за живота Ивана Црнојевића (Томановић 1899:8). „1) да је Иван Црнојевић одмах послије свога повратка из Млетака г. 1481. ову штампарију почео оснивати у својој отаџбини; 2) да је иста већ осамдесетијех година почела штампати најпотребније црквене књиге, којијех већ нема“ (1902: 103-104). Штампарија је, значи, постојала и радила за живота Ивана Црнојевића, „али прве њене књиге као оне, које су се сваки дан употребљавале, узалуд би тражили“ (1902: 102). Разлог што се оне нису сачувале, Томановић види у следећем: „Можемо ли ми тражити такве књиге, које се сваки дан употребљавају, послије 400 година!“ (1902: 100).
Павел Аполонович Ровински (1831—1916), руски историчар, етнолог, антрополог, филолог, у својој књизи Ободска штампарија на Ријеци Црнојевића у Црној Гори – и њен значај на словенском југу, објављеној 1893. године на Цетињу поводом 400 годишњице Ободске штампарије, пише:
„До сада су познате три књиге, које су штампане у Ободској штампарији: 1 Осмогласник (Октоих) 1493-94г.; 2 Псалтир – 1495. И 3 Молитвеник – на којем нема датума, по палеографским знацима (словенски слависта) Павел Ј. Шафарик га меће међу 1493-1495 године и од кога је он могао добити само један листић, о чему је још онда писао у журналу Časop. Čes Muz. 1842. године а послије нашло се неколико листића у Петровграду и Имп. Публич. Библиот. И ово што Шафарик каже о овом пошљедњем: „Ја сам увјерен, да су се много прије, но је изашао Октоих и Псалтир, штампале књиге на Цетињу, или у Млецима, јер у Псалтиру неколико пута налазе се слова, која су се, очигледно, прилично излизала од употребе и к томе она иста, којима је штампан Октоих. Ако се ова моја предпоставка кад-год обистини (што се, наравно, мора оставити даљем истраживању) може бити, ми ћемо видјети да су штампане Цетињске или Млетачке књиге старије од Краковскијех, које је издао својим трудом Швајпољит Феол.“
Православна и протестантска преса
Штампарска преса у православном хришаћнском свијету није коришћена за мисију ширења Светог писма ван православног предања и саборности Цркве, нити за профанацију Светог писма прилагођавањем начела вјере начелима „позитивистичког просветитељства“, као у „протестантизму“ и римокатолицизму. Преса је у православљу била средство у служби Светог предања Цркве, предања православног тумачења Светог писма, као и језика цркве и ћириличке писмености. Православно предање учи да је Свето писмо дио Светог предања, и да се не може тумачити и разумјети ван Светог предања и саборности Цркве, већ само свештеним тумачењем у благодати Духа Светога и литургијској заједници Цркве. Тако и штампарска преса у православној просвети Црнојевића није служила штампању светих текстова профаним писмом и простим језиком, већ свештеним писмом и црквеним словенским језиком, у сврху очувања смисла Светога писма од протестантске, римокатоличке и „просветитељске“ профанације, колико и очувању православне писмености под османском окупацијом.
У протестантизму је штампарска преса представљала средство против предања Цркве – строј за масовно умножавања Светог Писма ради мисије масовног профаног тумачења и критичког преиспитивања библијског текста, и селекције светих текстова ради профанисања и обесвећивања Светог писма. Наиме – преса је на Западу била медијум мисије да се читање и разумијевање Светог Писма сведе на приватну ствар и произвољно тумачење појединца и вјерских засебних заједница а да се одвоји од предања православне Цркве у којој је једино могуће разумјети Свето писмоа. Протестантски постулат разумијевања хришћанске вјере представљен је у слогану „само писмо“ (sola scriptura), као вјерски принцип коришћења само Светог Писма као извора Истине, ван Светог Предања Цркве, а што је претходно практично промовисао римски папа одвајањем од православног предања и матичне православне Источне цркве.
Конструисање штампарске пресе у Европи је имало протестантску и „слободнозидарску“ сврху у односу на римокатоличку цензуру и диктатуру, али, савремена европска језичка и општа култура је највећим дијелом креирана у тренду технолошког напретка – од открића пресе, до компјутера и културе компјутерске комуникације. Папској и протестантској Европи штампарска преса је служила и као средство манипулације и мисије према православним хришћанским народима. Поред манипулисања светим текстовима, римокатоличке и протестантске мисије су користиле дистрибуцју штампарске пресе у православним хришћанским народима и проповиједале напуштање ћириличког писма и прелазак на латинско као услов технолошког напретка, тврдећи да је неопходно ради коришћења штампарске пресе прилагодити облик ћириличних слова калупима штампарске пресе латинског писма. Таквом тактиком су у прошлом вијеку протагонисти евроамеричке латиничне политике писмености тврдили да је за употребу компјутера неопходно коришћење латиничног писма.
Протестантска пракса превода и штампања Светог писма на профани говор и ван црквеног тумачења у српском народу је пласирана као потреба превода Светог писма на „народни језик“, а преко српских сарадника канцеларије њемачке славистике (аустрославистике) и протестантског Британског и иностраног библијског друштва, као што су били Доситеј Обрадовић, Вук Караџић и Ђура Даничић. Мисија није имала сврху христјанизације народа већ свођења Светог писма на профану књигу поука, попут књиге народног љекара српског социјалисте В. Пелагића, која ће се у народу читати према потребама и тумачити ван Светог предања православне цркве. Караџићев превод Новог завјета и Даничићев превод Старог завјета се у историјама протестантизма на Балкану наводе као најзначајнији позитивни примјери у ширењу протестантског приступа вјери у Срба.
Протестантска библијска друштва нису претпостављала да на Балкану постоје радикалнији протестантски реформатори него у Европи, спремни на радикалнија реформаторска упрошћавања садржаја и језика Светог писма него у западној Европи. Српска православна црква и Књажевина Србија су указима забрањивале коришћење и уношење у Србију Караџићевог превода Светог писма, али су због приступачне цијене и „једноставног“ језика којим није преношена суштина светог текста него су поједностављено препричавани историјски догађаји, издања Светог писма Британског библијског друштва брзо распродавана.
Ћирилична писменост у Црној Гори
Српска православна Црква је 1984. године објавила синодални превод Светог писма Новог завјета на „народни“ српски језик. Синод Српске православне цркве је урадио превод Новог завјета са најстаријег изворног старогрчког текста. У синодском преводу Новог завјета су исправљени погрешно преведени православни појмови и теолошки термини, избачени су турцизми, примитивни изрази и изрази неприкладни тексту Јеванђеља.
Путем писма једног језика можемо пратити повијест народа, његов културни континуитет и развој, али и културни дисконтинуитет и духовну деградацију. Постојање одређеног писма на одређеном простору свједочи постојање одређеног језикa на том простору, потврду повијесног права одређеног народа на одређеном простору. Тако Ободски Октоих свједочи континуитет православног предања словенске ћириличке писмености на простору Црне Горе. Као што је латинско писмо образац и кохезивни фактор латиничних писама, а латинска схоластика везивни фактор европских језика, тако је ћириличко писмо писани јединствен језик православних хришћанских народа, посебно словенских народа, од времена православне просветне мисије Светих Ћирила и Методија у словенском свијету – која је била мисија кодификовања књижевног и црквеног словенског језика, као и одбрана од германског наметања латинске религијске и књижевне писмености словенским језицима и германског језика словенским народима.
Православна црква користи ћириличко писмо као предање православне писмености и као канон кодификовања књижевног језика, али већина нашег народа, лингвистичких лаика али и лингвиста, нема представу о ћириличном писму као симболу православне припадности. У југословенском школском систему сврха и смисао ћириличког писма и назива Ћирилице су програмски површно представљани или приказани у атеистичкој агенди политичког национализма. Зато заштитници српске ћирилице не помињу вјерске разлоге прогона ћириличног писма, него доказују да не постоје техничка ограничења за коришћење ћириличког писма, а која противници православне писмености наводе као разлог избацивања ћириличног писма из употребе. Хришћанска православна просветна дјелатност династија Црнојевића, на почетку развоја штампарске пресе и под отоманском окупацијом, и потом династије Петровић Његош, под вјековном османском окупацијом, повјесни су примјери да ограничене техничке могућности, војни и политички прогон, не могу спријечити православне хришћане у предању православне писмености.
