(Ne)uspeh Srba iz Slovenije

Srbi iz dežele, svetske klase Luka Dončić, Goran Dragić, ali i Aleksej Nikolić i Rok Radović, osvetleli su naš obraz na Evrobasketu, pobedili su tim Italije, ali su kod kuće u Ljubljani izgubili bitku za status Srba kao nacionalne manjine

Piše: Dr Marko Lopušina

Slovenački Srbi u državnom košarkaškom timu pobedili su Italiju, ušli u četvrtfinale, gde se bore sa Nemcima. Poslednjih godina ovi košarkaši dostižu visoke domene u međunarodnim takmičenjima, čime se reprezentacija Slovenije svrstava u kvalitetne timove. Sličan uspeh slovenački Srbi imaju i sa rukometom i plivanjem.

        Ponajbolji u slovenačkom timu bio je Srbin Luka Dončić, sigurno najpoznatiji sportista dežele, Balkana i Evrope u SAD.

Luka jeste slovenački košarkaš (Ljubljana 28. februara 1999.), ali je rođen u srpskoj porodici Saše Dončića, poreklom iz sela Biča kod Kline. Školovao se u rodnom gradu, gde je trenirao u KK „Union Olimpija“.    Bio je najkorisniji igrač juniorskog turnira Evrolige 2015. godine. Za seniorsku reprezentaciju Slovenije debitovao je na Evropskom prvenstvu 2017. godine. U polufinalnom meču protiv Letonije bio je najefikasniji sa sa 27 poena i 9 skokova. Tada je Slovenija osvojila prvo mesto. Dončić je uvršten u idealni tim Evropskog prvenstva.

Odlazi 2015. godine u KK „Real Madrid“ i osvaja Evrokup, Prvenstvo Španije, tri puta, Kup Španije, dva puta i Interkontinentalni kup. Godine 2018. prelazi u NBA ligu i kao strelac postaje novajlija godine, i član idealnog tima. Živi u Kaliforniji i Ljubljani.

Goran Dragić drugi košarkaš srpkog porekla (Ljubljana 6. maj 1986.) potomak je Srbina iz Požarevca. Ima brata Zorana, košarkaša.  Završio je osnovnu školu u Koseze, a Ekonomsku u Ljubljani. Karijeru je započeo 2003. u slovenačkom niželigašu “Iliriji” i nastavio u KK “ Slovan”. Kao uspešan plejmejker odlazi 2006. u špansku “Taukeramiku”  i “ Mursiju”. Vraća se 2007. godine u slovenačku “ Union Olimpiji” i osvaja titulu slovenačkog prvaka. Potom odlazi u SAD da igra u NBA, gde je i danas.

Za seniorsku reprezentaciju Slovenije je debitovao 2006. godine. Dragić je sa reprezentacijom Slovenije do 20 godina osvojio zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu 2004. u Češkoj. Za seniorsku reprezentaciju Slovenije je debitovao 2006. godine. Igrao je na tri Svetska prvenstva – 2006, 2010 i 2014. godine i na pet Evropskih prvenstava — 2007, 2009, 2011, 2013 i 2017. godine. Vlasnik je titula i člana idealnog tima na Evropskom prvenstvu 2017. godine. Nosilac je Ordena Njegoša prvog reda Republike Srpske. Živi u Čikagu i Ljubljani.

Pored ove dvojice sjajnih Srba popularan Srbin u Sloveniji je i Zoran Janković, dugogodišnji gradonačlenik Ljubljane. Srbi su najbrojniji stranci u Sloveniji. I pored svega tog uspeha Srbi su u Sloveniji samo obična etnička grupa.

U deželi prema zvaninim podacima ima oko 30.000 Srba, mada naša zajednica tvrdi da nas je preko 66.000, a možda i 100.000. Imamo tri srpska saveza i dvadesetak klubova, udruženja i Srpsku pravoslavnu crkvu. Najviše Srba živi u Ljubljani, Mariboru, Kranju, Koperu…

I mada samo autothoni narod još iz vremena bečke carevine, kada smo imali svoju Belu krajinu, vlast u Sloveniji nas Srbe ne proznaje kao nacionalnu manjinu. Iza devedesetih godina najradije smo za vlast bili izbrisani ljudi. Savez Srba Slovenije i ostali članovi naše zajednice bore se za status nacionalne manjine i za sva politička prava.

 

Srbi su osvajali prostor, koji je tek 1945. definisan kao Republika Slovenija još u 14. veku. Tada su biligraničari i oficiri bečke carevine. U svom sastavu je imala na hiljade Srba, koji su živeli u vojvnim krajinama, na južnoj granici carstva. Deo carstva su bili Mađarska i Rumunija (Ugarska), kao i Slovenija, u kojima su službovali mnogi srpski oficiri i vojnici. Kao čuvari granice Habzburške monarhije nekoliko desetina Srba je uspelo da dostigne najviše oficirske činove (generali, maršali, admirali, grofovi). A njih 25 njih je odlikovano Ordenom Marije Terezije.

        Glavna srpska oblast u to doba na prostoru današnje Slovenije bila je Bela krajina. Nalazi se u jugoistočnoj Sloveniji i graniči se sa Hrvatskom. Ima danas samo 280 Srba. Glavno mesto je gradić Črnomelj. Srbi ovde žive od srednjeg veka, kao autohtona srpska zajednica. Masovna pojava Srba zabeležena je još 1530. godine kada su, bežeći od turske najezde, naselili Belu krajinu. Među prvima stigle su porodice Vrlinića sa Cetine, Husića iz Boke, zatim Kordića, Šelikovića, Radojčića, Vignjevića, Vraneševića i Jankovića iz Unca i Glamoča, ali i iz Peći i Vranja. Udomili su se podno planine Bukovlja na Kupi i osnovali sedam naselja: Bojanci, Marin Do, Perudika, Adlešići, Paunovići, Žunići i Vinice.  U selu Bojanci, najčešća srpska prezimena bila su Vrlinić (slavili slavu Sveti Đorđe), Radojčić (Sveti Nikola) i Kordići (Vidovdan)

Formiranjem Austro-Ugarske, ova mesta, sa ukupno 450 domova, počela su da se razvijaju. Pravoslavci u Bojancima su dobili status crkvene opštine, svoj hram i sveštenika. Tu je podignuta (1880.) prva osnovna škola na srpskom jeziku. Crkva je  podignuta je i u mestu Marin Do. Prvi srpski učitelj bio je Slobodan Živojinović iz Šapca, a poslednji Mihajlo Špirić (1964.) kada je osmoljetka zatvorena. Puna četiri veka pravoslavci su u Beloj krajini živeli izolovano od slovenačkog društva, ženili se među sobom i tako uvećavali domaćinstva, ali i svoja imanja.

Pred Drugi svetski rat, u Beloj krajini je živelo oko 7.000 Srba i Crnogoraca. Belokrajinska opština Črnomelj je danas jedina opština u Sloveniji sa prisutnim srpskim starosedeocima od srednjeg veka i srpskim selima Adlešići, Bojanci, Marindol, Milići, Paunovići. U Metliki je registrovana samo 104 Srbina.  Srbi iz Bele krajine kao autothoni narod traže od države Slovenije status nacionalne manjine.

Surova dežela

Republika Slovenija je primorska i podalpska država na jugu srednje Evrope, koja je na temelju plebiscita proglasila nezavisnost 25. juna 1991. Država Slovenija se priključila NATO-u 29. marta 2004. godine a Evropskoj uniji 1. maja 2004. godine. Najmasovnije naseljavanje Srba u Sloveniju zbilo se sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. Od 1948. pa do 1991. u Sloveniju se doselilo 111.905 stanovnika, od kojih je 22 odsto iz Srbije i 30 odsto iz BiH. Neke procene koje su vršene 1991. godine su govorile da u Sloveniji živi oko 100.000 pravoslavaca. Od 1991. pa do danas broj Srba se smanjio za 17.19 odsto.

Srbi u Sloveniji su “alohtona manjinska zajednica čiji pripadnici vode poreklo iz Bosne i Hercegovine, Srbije, Crne Gore i Hrvatske.         Srbi najviše žive u Srednjeslovenskoj regiji, 16.528( 42,42 odsto svih Srba u Sloveniji). U Štajerskoj ih ima 8.000. O masovnosti srpskog naroda u deželi, nažalost govore grobnice. Najviše grobnica, 50 manjih i većih ima u Kočevskom rogum gde je ubijeno oko 3.000 srpskih dobrovoljaca i oko 1.000 crnogorskih četnika. Kod Zidanog Mosta streljano je oko 6.000 Crnogoraca, na čelu sa mitropolitom crnogorsko-primorskim Joanikijem i 70 srpskih pravoslavnih sveštenika iz Crne Gore. Na padinama Pohorja uništeni su životi i 8.000 četnika vojvode Pavla Đurišića, koji su vraćeni iz Pliberka. Kod Teharja je ubijeno još stotine Srba.

Nekadašnje Ministarstvo za dijasporu Vlade Srbije je još 2002. godine, u saradnji sa Savezom srpskih društava Slovenije, pokrenulo inicijativu da se Srbima u Sloveniji prizna status nacionalne manjine. Savez srpskih društava u Sloveniji otpočeo je potom prikupljanje 40.000 potpisa, koliko je neophodno za pokretanje procedure promene Ustava Slovenije. Ministarstvo za dijasporu istovremeno je zatražilo od Skupštine Srbije da donese rezoluciju kojom bi se od slovenačkog parlamenta tražile promene odredbi najvišeg državnog akta, da i Srbi dobiju status nacionalne manjine. Međutim, od te inicijative nije bilo ništa.

Evropski sud za ljudska prava je 2012. godine presudio da Slovenija treba da registruje i da prava svim građanima, da “izbrisanim” građanima treba da plati 20.000 evra odštetu svakom od njih, malo je verovatno da će se to uskoro dogoditi. Slovenija je doduše usvojila zakon o odšteti za “izbrisane”, koji je regulisao materijalne i nematerijalne odštete, ali nešto više od 100 miliona evra koliko bi trebalo isplatiti, u državnoj kasi jednostavno nema!

Sud je dao slovenačkoj vladi godinu dana vremena da se pripremi za provođenje odluke. Svoj status će moći da srede i oni Srbi koji su u međuvremenu otišli iz Slovenije. U takvoj atmosferi dr Slavka Drašković, tada direktorka Kancelarije Vlade Srbije za dijasporu i Srbe u regionu je u maju 2013. godine razgovarala sa slovenačkim zvaničnicima, sa Janjom Klasinc, predsednicom odbora za spoljnu politiku i predsednicom parlamentarne grupe prijateljstva Slovenije i Srbije u slovenačkom parlamentu, Igorom Teršarom, direktorom javnog fonda za kulturne delatnosti Republike Slovenije i Tamarom Vonta, državnim sekretarom u kabinetu premijera Slovenije.

Posle ove posete Sloveniji i drugim Srbima u dijaspori i regionu i upoznavanja s njihovim problemima biće izrađen dokument koji će biti razmatran u Vladi Srbije i biti smernica za njeno delovanje, kako bismo rešili pitanje statusa našeg naroda i dobijanja statusa nacionalne manjine u zemljama gde ga Srbi nemaju

U Sloveniji u 21. veku nastavljan “rat protiv Srba”, kažu Srbi koji žive u Ljubljani. To je i otvorilo pitanje kako Srbi danas zapravo žive u Sloveniji, koja je obeležila dve decenije proglašenja nezavisnosti? Odgovor koji smo najčešće dobili od sagovornika glasi:

­       – Srbi žive loše u Sloveniji, jer se podstiče brza asimilacija Srba čija su kolektivna prava najugroženija

Naime, u Sloveniji danas ima 20 odsto siromašnog stanovništva, a najveći deo čine upravo došljaci. Sve to se ne vidi, jer stranca kada dolazi u Sloveniju zavaraju slike blagostanja, uređeni dvorci, putevi, banje i parkovi. Zbog krize, u deželi su prvo propale građevinske, tekstilne i prehrambene firme, u kojima su Srbi bili masovno zaposleni. A srpski penzioneri moraju da se vrate u zavičaj, jer sa penzijom u Sloveniji ne mogu da žive.

– Srbi su danas najbrojniji i najuvaženiji narod u Sloveniji. U suštini, delimo sudbinu Slovenaca, ali smo kao došljaci mnogo ranjiviji, jer nemamo jaku ekonomsku osnovu – tvrdi prota Peran Bošković, koji tri decenije živi u Ljubljani.

Žilav narod

Tajna opstanka u novoj državi je bila u sposobnosti da se prilagode novim uslovima života. Međutim, kako kaže Rade Bakračević, lider srpske zajednice u Mariboru, to je bilo moguće samo onim Srbima koji su se odrekli svoje nacije i „postali” Slovenci.

– Srbi su u Sloveniji u svakom trenutku mogli lako da dobiju slovenačko državljanstvo, bilo je dovoljno da napišu kratku molbu. Probleme imaju Srbi koji nisu uzeli državljanstvo i posebno vojna lica, oficiri JNA, prema kojima se Slovenija ponaša kao maćeha. Brzo dobijanje državljanstva je značilo i lako gubljenje srpskog identiteta. Mnogi Srbi, koji su uspešni u javnim poslovima, kulturi i sportu, počeli da se stide srpstva i da prećutkuju svoje poreklo. Izuzetak je Raša Nesterović, kapiten reprezentacije Slovenije, koji je kum crkve Sveti Ćirilo i Metodije u Ljubljani – ističe Rade Bakračević, koji kao predsednik zajednice u Štajerskoj koristi državna sredstva za rad ove organizacije.

Ustavni sud Slovenije je tek 1999. presudio da je odluka o brisanju stranaca, odnosno Srba, nezakonita. Stalni boravak i prava koja ova sudska odluka donosi su im vraćeni, ali nikakve odštete za godine tokom kojih nisu mogli da se legalno zaposle ili koriste zdravstvenu i socijalnu zaštitu, nisu isplaćene. To je bio razlog što su se Srbi 2002. godine organizovali u Udruženje „izbrisanih“ Slovenije i zatražili pomoć od evropskih institucija, naročito Komisije za borbu protiv netolerancije, takozvane Ekri komisije u Strazburu, Saveta Evrope, kao i komesara za ljudska prava u Savetu Evrope. Slovenija je na ovo odgovorila odugovlačenjem rešavanja statusa stranaca, pa i Srba, ali i sve većim pritiskom za njihovo pretvaranje u slovenačke državljane ili u Slovence.

– Naša individualna prava se ne razlikuju mnogo od drugih naroda, ali kolektivna prava srpskog naroda su najugroženija – tvrdi Nikola Todorović, iz Ljubljane – Slovenija je ratifikovala Okvirnu konvenciju o nacionalnim manjinama, ali u Ustavu nije taj položaj priznala najbrojnijoj, srpskoj zajednici. Dežela nas je potom diskriminisala tako što je odugovlačila da potpiše međudržavni sporazum sa Srbijom i reši pitanje naših prava na socijalno i penzijsko osiguranje. Sve to smo preživeli i za ove dve decenije pokazali da smo žilav narod.

Verske slobode Srba se poštuju. Veći broj mlađih Srba nosi na poslu  pravoslavne simbole – brojanice, krstove. očito ne postoji strah od isticanja verske pripadnosti. U pogledu građanskih prava, Srbi imaju kao građani, ne kao naconalna grupa, više prava nego u nekim drugim državama, u kojima su formalno priznati kao nacionalna manjina a u stvarnosti. Ali, Slovenija namerno podstiče brzu asimilaciju Srba, jer naša deca nemaju škole na srpskom. Kako Srbi u deželi žive i rade u uslovima u kojima je sve podređeno profitu, mnogi srpski roditelji ne žele da im deca idu u crkvu na dopunsku nastavu i uče maternji jezik, da se ne bi razlikovala od slovenačkih mališana. U deželi nema dnevnih novina na srpskom, niti posebnog srpskog programa na radiju ili televiziji.

Iako srpska zajednica apeluje, predlaže, icinira objektivan popis stranaca, pre svega Srba u Sloveniji, iako traži ljudska i politička prava, status nacionalne manjine kao autothoni narod, zvanična Ljubljana sve to prećutkuje. Uz to ponižava Srbe tako što ih je dugo godina popisivala „od oka” uzimanjem i brojanjem prezimena na „ić” iz telefonskog imenika slovenskih gradova i sela.

Odovornost za loš tretmaon i nepostojanje statusa nacionalne manjine nosi i zvanični Beograd, koji nije dovoljno čvrsto podržao slovenačke Srbe, a i sama zajednica Srba u deželi, koja je razjedinjena. Ima tri saveza srpskih doseljenika jer postoji podela na Srbe iz Bosne, na Srbe iz Srbije i na Jugoslovene.

I pored svega ovog Srbi u Sloveniji su žilav narod, koji opasteje i koji deželi Sloveniji nudi svog novog šampiona – plivačicu Saru Isaković, Srpkinju koja osvaja medalje za Sloveniju. Na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. osvojila prvu (srebrnu) olimpijsku medalju u istoriji slovenačkog plivanja u trci na 200 m slobodno. I postavila  slovenački rekord 1:54,97. Na Mediteranskim igrama u Almeriji (2005.) imala srebnu medalju. Na Svetskom prvenstvu plivačica (2007.) na 50 m bila je sedma. Na Evropskom prvenstvu u Ajdhovenu (2008.) u istoj disciplini osvojila je zlato i titulu šampiona.

Život prosečnih ljudi u Sloveniji bolji je od prosečnih ljudi u Srbiji, što je pre svega rezultat otvorenijeg i uređenijeg tržišta roba široke potrošnje, ali i veće socijalne brige i opšte uređenije države. Međutim i u Sloveniji postoje javne kuhinje, ali i prostori za nezbrinute, gde mogu brezkućnici prespavati i dobiti makar jedan topli obrok. U takvoj zemlji Srbi su sa primanjima daleko ispod evropskog proseka.

Naslovna fotografija: Bela Krajina meto gde Srbi žive još od Austrougarske carevine